„Knjige ne bi bilo da nisam na jednom internetskom portalu objavio nekoliko svojih pjesama, koje nikada inače ne bih objavio da prethodno nisam popio čašicu-dve kajsijevače. Ne bi je bilo ni da je kajsijevača bila boljeg kvaliteta“, kaže novosadski novinar, Lupigin suradnik i publicist Nedim Sejdinović, a odnedavno i pjesnik, kojem je prošlog mjeseca objavljena knjiga pjesama „Zapratite me za još korisnih informacija“ u izdanju zeničke kuće Vrijeme. 

Tim povodom je sa Sejdinovićem za sarajevsko Oslobođenje razgovarao Đorđe Krajišnik.

„Ni u ludilu mi ne bi zapravo palo na pamet da samoinicijativno objavim zbirku pesama iako sam imao dosta poetskih uradaka razbacanih po folderima i po sećanju. Prve sam pisao još kao klinac, bile su 'uzvišene', ponekad 'patosirane' kao bokser-amater, a ponekad izrazito nekomunikativne i dosadne. Slao sam ih raznim časopisima u onoj bivšoj Jugoslaviji. Neke od njih su i objavili, valjda da me napokon skinu sa vrata, pošto sam ih uznemiravao i telefonom. Hvalio sam se drugarima i rodbini odštampanim pesmama, a oni su me gledali pomalo u čudu i pitali se šta će sa mnom pobogu biti, da li ću ikada postati ozbiljan čovek. Praktično mi te pesme nikada nisu zaboravili, niti oprostili. U međuvremenu je prošao čitav život i pesme koje pišem počele su napokon da liče na mene. Kako se to kaže - svašta sam u životu prodeverao, ali sam i dalje zbunjeni i ne baš preterano mudri klinac, pred kojim se ne pričaju ozbiljne stvari. A upravo je to jedan od mojih najvećih životnih uspeha. Hteo sam da se tim uspehom pohvalim kroz poeziju. Stare pesme sam bacio, ili ih do neprepoznatljivosti promenio, jer nisu imale nikakve veze sa mnom“, kaže Sejdinović u razgovoru za Oslobođenje. 

Na opasku da bi se moglo reći kako prilikom čitanja knjige postoji izvjesna dramska napetost, da se zbirka čini kao neki koncepcijski zaokružen igrokaz, Sejdinović odgovara: „Da, možda se može reći da je zbirka zaokružena celina, u kojoj se prepliću poetski, prozni i dramski elementi. Jedan prijatelj mi kaže, pomalo u šali, da bi se po njoj mogao snimiti i film. Ne znam, doduše, na šta bi ličio. Realno, zbirka bi mogla da se preradi i u nekakav roman, zbirku priča ili dramski komad. Ova forma mi je, međutim, najviše pogodovala da se što manje utopim u bujici reči i fraza koje na mesečnom nivou, kao novinar, izbacujem na vagone. Nemam pojma da li sam u tome uspeo.“

S obzirom da životinje u ovoj knjizi imaju ravnopravnu ulogu s ljudima u događajima Sejdinović kaže: „Ponekad odbojnost stvarnosti ljude tera u mizantropiju i upućuje ih ka životinjama. Neki opet dobro upoznaju, naprimer, pse i mačke, njihove izrađene i dosledne karaktere, životne percepcije, pa im ljudi budu uzbudljivi koliko i ishabani kuhinjski sunđeri. Nikada ne bih vršio pritisak na njih, ali sam recimo siguran da moje mačke i moj pas, ukoliko bi imali pravo glasa, nikada ne bi zaokružili Vučića ili Trumpa, čak i ako bi im ponudili koju konzervu ukusne hrane zauzvrat. Uvek sam verovao da svako treba da bude multiperspektivan, pa i da ima moć da kroz oči životinja posmatra ljude, ili da iz neke amorfne pozicije posmatra i ljude i životinje. Životinje su junaci mnogih umetničkih dela, ali pred njima je tek svetla budućnost. Pošto su se u umetnosti, kao i u životu, ljudski likovi odavno istrošili, potpuno su predvidljivi. Menjajmo perspektive. Parodirajmo i izokrećimo stvarnost, pravimo iznenadne pokrete i izlete. Zalajmo usred noći, bez ikakvog razloga. Izgrebimo fotelju do neprepoznatljivosti. Svi smo počeli da ličimo na zadušne babe koje okolo šalju nekakve edukativne poruke, koje niko ne šljivi ni dva posto. Izađimo iz rovova smrtne ozbiljnosti.“

Cijeli intervju pročitajte na ovom linku.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Marija Janković