Zbirka lirskih i refleksivnih avantura Mile Stojića „Himna poraženih“ svojevrsni je presek pesnikovih dugogodišnjih opsesija koje izranjaju iz brojnih toponima koji skrivaju odjek njegovih koraka i ritmove stvaralačkog uzbuđenja. Toponima ljubavi, strasti, dilema, nostalgije. Uvek spreman da se majstorski poigra rečima i sintagmama, autor nas zatiče unekoliko nespremnima da ga pratimo; teško je slediti bujice njegovih tek naizgled nesređenih misli i bolne izlete u knjigovodstvo davno pohranjenih emocija.

Idemo, s poverenjem, u otisak doživljene izvesnosti: „Pogazili ste sve časne riječi/ I vaš je zavjet izdaja/ Ne ide to tako/ Ne može to dugo/ Vaša je ljubav sebična/ Vaša je mržnja štedra/ Doći će drugi i reći će/ Gonite se, ne/ Zaklanjajte nam zvijezdu./ Sklonite se u/ Zasluženo ništavilo.“ („Doći će drugi“)

U poglavlju pod ovim nazivom Stojić otvara niz dilema na koje, zna, rešenja nema; rat je protutnjao kroz metriku i prozodiju, ostavljajući pesniku krhotine materijala za novu, sizifovsku građevinu. Nije Mile Stojić pesnik rata i žrtava, ali se ne boji čitalačke površnosti koja ga može baš među takve smestiti; ko je pročitao „Hatidžu“, pritom i naglas, iznova će prezreti prizemnost dosetke o muzama i topovima, bodežima i emocijama: „Hatidža govori: Sanjam ih. Zovem ih. Tražim ih/ Dođu mi u san i ja kažem: ’Ljubi vas majka, sanjam li ja ovo? Ili ste se stvarno vratili?’/ Oni kažu:’Došli smo, majko,/ Ne sanjaš:’. A onda se probudim/ Sama, nigdje nikoga“.

"Himna poraženih" (FOTO: VBZ)

Nema Hatidžinih sinova Azmira i Almira, muža Abdulaha – Stojića, na momente, preplavljuje talas pesimizma: „U Bosni i Hercegovini/ Na površini od 51.129/ Kilometara četvornih/ Živi 3.531.159 stanovnika/ Koji će se klati do istrebljenja. A možda i neće./ Naslov: Još nismo dotakli dno. Ali nema dna. Ići će se do kraja/ Do potpunog, kaže Benjaminm,/ Uništenja./ A možda i neće.“ („Piron čita novine“).

Požaliće se autor, čitateljstvu, onako, u poverenju, kako misli „Trebao sam ostati“, u istoimenoj pesmi, pa nabrojati spisak razloga: „Trebao sam ostati/ U gradu koji sam izabrao/ i zavolio/ Nisam smio otići:/ Možda bih napisao/ Vjerodostojnu knjigu/ Prije nego što me pokosi/ Kuršum zemaljskog anđela/ (...) Trebao sam biti pogođen u čelo/ Ahilovom strijelom/ Na ulici, u redu za kruh./ I spavati spokojno/ Na Koševskom groblju/ Svoju pasju vječnost.“

U naslovnoj (i zaključnoj?) „Himni poraženih“, Stojić će se „založiti“ za neki novi tekst, budući da stari koji govori „o pravdi i djedovima“ treba zaboraviti: „Još je bolje učiti novu (himnu, prim. nov.)/ Dok za to ima vremena/ Za staru će se pobrinuti/ Novo pokoljenje/ Prolijevajući bespoštedno/ Krv i suze“. Smeštajući pesnike, ali i čitaoce u selimovićevsku skupinu koja je „uvek na gubitku“.

U „Listopadu na Bentbaši“ ispisaće zvučnu deskriptivno-refleksivnu posvetu gradu u kojem živi, koju ćemo prepoznati i osetiti i u elegičnoj „Pjesnici se vraćaju u razrušeni grad“: „I tako, opet, vraćamo se Sarajevu/ Na izlizanu kaldrmu, na mjesto zločina/ Nakon beskrajnih i jalovih lutanja/ Po gradovima koje smo voljeli,/ Ali, ljubav ne bješe uzvraćena/ Naš grad sad volimo nekom/ Trpkom ljubavlju koja stvara grč na usnama/ Kao kad se zagrize oskoruša.“

Lupiga.Com via XXZ magazin

Naslovna fotografija: Pixabay