Bankari i mešetari su nas uverili da je njihov posao nešto kompleksno i teško, za šta je potrebno puno znanja, i što mi, obični, nestručni ljudi nećemo razumeti. Istina je da se skoro sve o njihovom poslovanju može naučiti i objasniti dosta jednostavnije, a onaj deo njihove prakse koji se svodi na “osećaj” je možda kocka, a možda manipulacija. Primer za takvu bankarsku neodgovornost je globalna kriza i posledična recesija iz 2008. godine koja u nekim delovima sveta poput juga Evrope još uvek traje.

Sa krizom imaju veze i dva povezana mita ugrađena u temelje sistema. Prvi, onaj o sigurnosti da će čovek plaćati svoju hipoteku, 70-ih je godina oživeo američko bankarstvo i od njega stvorio dominantnu i najbrže rastuću granu industrije. Razlog tome su bile obveznice koje su sadržavale veliki broj povezanih hipotekarnih dugova, donosnije zbog povezanosti, a jednako sigurne jer su u pitanju hipoteke. Drugi mit je metafizičke prirode, a to je da je čovek pošten, bio on bankar ili običan građanin, pa je muljaža eksces za “nekoliko pokvarenih jabuka” ili za hazardere. To je možda tako bilo dok potrebe situiranih kupaca nisu bile zadovoljene i dok se i drugi nisu zaželeli luksuza ili da se igraju investitora. Bankarima nije teško palo da im daju hipotekarne kredite koje će i inače odmah prodati dalje. Mogao si biti zaposlen ili nezaposlen, imigrant, nepismen, sa prihodima na crno, a na kredit si mogao kupiti prvu, petu ili desetu kuću, kredit bi bio povoljniji ili nepovoljniji, ali svakako odobren.

Ne samo da balon postoji nego da je pred pucanjem (FOTO: The Big Short)

Nebitan je tu bankrot pojedinca, nebitna je zaplena kuće, jednostavno đubre od kredita stoji u temelju precenjenog đubreta od obveznica, koje opet stoje u temeljima još prepakiranog đubreta od derivata. I kao u zgodbi o Helginom baru, sve jednom mora pasti, a mudre glave kojima smo poveravali novac su verovale u mitove i ohrabrujuće reči iz usta gurua kazino-kapitalizma koje jednostavno nisu držale. Mehur nekretnina je prepukao, a niko ga nije predvideo. Dobro, to baš i nije istina, predvideli su ga junaci knjige i filma „The Big Short“ ("Oklada stoljeća"), kladili se da će sistem već jednom, i to ubrzo, pasti i – dobili. Ali po koju cenu?

Prvi koji je otkrio trulež u hipotekarnim obveznicama je bio Dr Michael Burry (Bale), nesuđeni lekar sa staklenim okom i niskim socijalnim, ali zato iznimnim analitičkim veštinama. Ovaj čudak na rubu autizma, večito u sandalama i bermudama, sa palicama za bubnjeve u rukama i metalom “do daske” na zvučnicima se setio uraditi ono što niko pre njega nije: zapravo pregledati svaku pojedinačnu hipoteku u pojedinim obveznicama i shvatiti da je tržište nekretnina balon pred pucanjem. Sa tim saznanjem i preko milijardu dolara u svom investicionom fondu je otišao u New York da od vodećih banaka traži instrumente kako bi se kladio protiv tržišta nekretnina. Bankari su, misleći da imaju posla sa budalom, to oberučke prihvatili.

Sledeći je naš narator, samodopadni bankar Jared Vennett (Gosling) koji shvata da takav mehanizam nije loša ideja ako privuče ulagače: oni će u toj opkladi zaraditi milijarde, a on će sebi isplatiti masni bonus i dokazati kolegama kako je u pravu. Njegov ulagač kojeg pratimo je relativno mali hedge fond FrontPoint koji vodi Mark Baum (Carell), razočarani i ogorčeni mešetar sa teškom traumom u prošlosti i “nosom za sranje”, zajedno sa škvadrom svojih cinika (Strong, Spall, Linklater). Oni će pre ulaganja proveriti stanje na terenu, na najaktivnijem tržištu na Floridi i shvatiti ne samo da balon postoji nego da je pred pucanjem.

Christian Bale jedini liči na sebe i ima slobodu u interpretaciji svog lika, pa je i jedini koji preuzima rizik i povremeno promašuje (FOTO: The Big Short)

Na kraju, tu su i novi momci u gradu, Charlie (Magaro) i Jamie (Wittrock) koji su počeli sa garažnim investicionim fondom i zaradili lepu sumu pravilno se kockajući, a želeli bi “sedeti za stolom” i trgovati sa pravim igračima. Kada otkriju Vennettovu analizu i predviđanje, pozvaće u pomoć Bena Rickerta (Pitt), paranoidnog bivšeg mešetara koji se razočaran gadostima posla povukao i postao propagator samodostatnosti.

Iako se tako čini, "The Big Short" nije samo doku-drama bazirana na kompleksnoj i nestrukturiranoj faktografiji koja na školski način piše hroniku krize. Zapravo, u pitanju je jedan pitak i zabavan film koji koketira sa crnom komedijom, koji je u pravim trenucima ozbiljan kao drama i napet kao triler, film koji će nas senzibilizirati za svoje junake toliko da za njih navijamo iako znamo šta će se dogoditi, i to znači krah svetske ekonomije, a ni oni nisu nikakvi sveci i heroji, ali barem su imali hrabrosti da upere prstom na smeće koje se dugo gomilalo. "The Big Short" je film koji će nas držati u nedoumici jesu li bankari koji su izazvali krizu samo glupi, ili pride i manipulativni, ili ih jednostavno nije briga. Film će nam pokazati iskrivljene odnose moći i odgovornosti u kojima svi zavise jedni od drugih, pa zakonom spojenih sudova niko svoj posao ne radi pošteno.

Jedna od tajni zašto je „The Big Short“ toliko efektan je upravo u tome što je tako zabavan. Adam McKay je reditelj navikao na komedije, ali kad zatreba ume biti subverzivan u tekstu i u podtekstu. Ovde kao da puca iz svih raspoloživih oružja: glumci jesu možda maskirani skoro do neprepoznatljivosti, ali su vrlo raspoloženi i njihovi detaljno napisani likovi (zasnovani na stvarnim ličnostima) zaista stoje u prvom planu. Steve Carell je sa prošlogodišnjim Foxcatcherom dokazao da mu nije problem nositi masku i potpuno se stopiti sa ulogom, a ovde je još i bolji. Brad Pitt skriven iza tamne kose i sede brade u ograničenoj minutaži koju ima uspeva da se nametne kao svojevrsna savest filma. Ryan Gosling sa tamnom, zalizanom kosom ne liči na sebe iz prethodnih nekoliko filmova, ne pokušava da se predstavi kao stameni, bezizražajni tip, nego dosta veselo čavrlja, što sa ostatkom likova, što sa nama. Christian Bale jedini liči na sebe i ima slobodu u interpretaciji svog lika, pa je i jedini koji preuzima rizik i povremeno promašuje.

„The Big Short“ je jedan od onih filmova koji često ruše “četvrti zid” i komunicira direktno sa publikom. Glumci gledaju u kameru, ali ne izlaze iz lika i to se koristi i za relaksirajuće komične momente u izgrađenim scenama, ali i za objašnjenja pojedinih ekonomskih pojmova koja čine film pratljivim, naročito manje upućenim gledaocima. Za posebnu pohvalu su objašnjenja ključnih pojmova za pojedine faze filma, a njih izvode slavne ličnosti u “cameo” ulogama: Margot Robbie je u kadi i sa šampanjcem (aluzija na „The Wolf of Wall Street“), Anthony Bourdain u kuhinji objašnjava tajnu brodeta, a Selena Gomez i prof. Thaler u kockarnici objašnjavaju na šta se sve možemo kladiti.

„The Big Short“ svakako nije film bez mozga i petlje u čisto filmskom, niti je zabava bez morala u čisto životnom smislu. Nije to zezanje iz nemoći, kad ništa drugo ne preostane. Ne, to je način da se suočimo sa sobom i svetom oko sebe i shvatimo mehanizam koji utiče na naše živote i kad ga nismo svesni. Možda nam i zatreba, i to brže nego što smo mislili. S tim u vezi, moralizacija prema kraju se čini nepotrebnom, jer smo poentu, ako smo pametni, videli već u filmu. Ako nismo, ni “nabijanje” na kraju nam ne vredi mnogo.

Uz to, nemojte „The Big Short“ shvatiti kao nekakav tendenciozni poziv na ukidanje kapitalizma ili traktat protiv tržišta kao takvog. Film se pre svega bavi odgovornošću i na zabavan i potresan način demonstrira da potpuna samoregulacija nije moguća. Kroz igru sa apsurdima sistema, „The Big Short“ predstavlja značajan doprinos u raspravi o budućnosti demokratije.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: The Big Short