Braća Coen su svoju crnu western komediju „The Ballad of Buster Scruggs“, koju je Lupiga imala prilike da pogleda na ovogodišnjem filmskom festivalu u Veneciji, pored originalne nakane da bude emitovana kao šestodelna mini-serija na Netflixu, snimili kao celovečernji film sa naracijom koja teče u šest poglavlja. Sa nejednakim kvalitetom pojedinačnih epizoda i razlikom u njihovoj dužini, ovo je ispravna odluka zato što se nedostatci u jednima peglaju coenovski tipičnim metodama u drugima. Ovo je prvi film Coenovih koji je u potpunosti snimljen digitalno, Arri Alexa kamerom. Dostupan će biti na Netflixu u novembru. Smrt je centralni faktor i svih narednih poglavlja „knjige o Busteru Scruggsu“ koju lista ruka anonimnog, nevidljivog čitaoca, dok je poslednja epizoda „The Mortal Remains“ tu kako bi nas podsetila da se svi nalazimo na putu bez povratka.

Poslednje mesece života Christiana Würtenberga, švicarskog novinara ubijenog u istočnoj Slavoniji ratne 1992. godine, pokušava da istraži njegova rođaka Anja Kofmel u svom intimnom i politički škakljivom dokumentarcu "Chris the Swiss". Prema jednoj verziji Würtenberga, koji se pridružio Prvom internacionalnom vodu, zadavljen je vlastitim šalom, dok zvanična hrvatska verzija glasi da su ga ubile srpske paravojne jedinice metkom u glavu. "Kritičari" filma su se odlučili za napad s krila, zamerajući filmu što Domovinski rat naziva građanskim (iako švicarsku sineasticu ništa ne obavezuje da poštuje deklaracije Hrvatskog sabora), pa tako zapravo ciljajući HAVC koji je osigurao jedan deo sredstava za film. Čisto filmski gledano, reč je o vrlo dobrom uratku koji, ako bude pameti, može poslužiti kao instrument suočavanja sa prošlošću, odnosno njenim ne baš blistavim delovima.

Afera “Trump-Rusija” još nije dobila konačni epilog, a sadašnja američka administracija uz dozirano žrtvovanje figura na šahovskoj ploči još uvek brani neodbranjivo. Kako u ne-ruskim medijima vidimo to isključivo sa zapadnjačke tačke gledišta, zanimljivo bi bilo videti i ruski medijski (što će reći zvanični) pogled na stvari. Za to smo imali priliku na Motovunu u vidu dokumentarnog filma Maksima Pozdorovkina pod naslovom „Naš novi predsednik“. U intervjuima je Pozdorovkin isticao da mu je cilj bio složiti dokumentarac (dakle nešto što za ultimativni cilj ima neku istinu) isključivo se služeći materijalom koji u sebi nosi same laži – arhivom iz ruskih medijskih kuća i amaterskim “YouTube” snimcima oduševljenog ruskog pučanstva, medijskih konzumenata, od naivne dece, preko pijanih budala do univerzitetskih profesora.

Putovanje u prošlost počinje 1978. godine kada je, obavljajući pripremne radove za izgradnju omladinskog centra u gradiću Dawsonu na severozapadu Kanade, građevinski radnik Frank Barrett sasvim slučajno pronašao “blago” kojem se nije nadao - preko 500 tona tešku zalihu nitratnog filma s početka stoleća. Imajući u vidu zapaljivost materijala, bilo je za pretpostaviti da je kolekcija iz Dawsona sadržavala i naslove za koje se mislilo da su zauvek izgubljeni. Dugi niz pitanja koja otvara Morrison možemo započeti sa onim otkud to baš tamo, u gradiću od oko 1.000 duša u nedođiji Yukona? Logično, Dawson je bio na samom kraju distributivnog lanca, pa su filmovi do njega stizali na kraju svoje kino-turneje, dve ili tri godine nakon premijere, a distributerima je lakše i jeftinije bilo otpisati filmove, nego za njih plaćati transport nazad.

Suprotno mnogim komentarima na von Trierov film „The House That Jack Built“ kome se najviše predbacuju brutalnost (uključujući scenu odsecanja dojke) i mizoginost zbog svođenja ženskih protagonistkinja, uglavnom žrtvi serijskog ubice Jacka, na bezmoždanu gomilu telesa, njegova najslabija tačka nalazi se negde drugde. Grubo rečeno – tu su jeziva gluma, nekonciznost, bahato busanje u grudi = samo-referentnost i bacakanje od akcije do grozomorne dosade. Prvo pitanje koje se postavlja je – kako je moguće od dobrih glumaca napraviti parodiju samih sebe i reducirati ih na „nit smrdi, nit miriše“ protagoniste koji bezvoljno tumaraju kroz film? Rupe u narativu se otvaraju jedna za drugom i teško su zakrpljive. Lars von Trier je poznat po svojim provokacijama i one su do sada uglavnom bile skladno proporcionirane i na mestu. Osporiti genijalnost mnogih od njegovih filmova bilo bi licemerno.

Narod Sami, kod nas poznatiji po svom politički nekorektnom alternativnom imenu Laponci, starosedeoci su Skandinavije koji žive na njenom severu, iznad polarnog kruga. U prošlosti su se bavili stočarstvom i lovom (uzgajali su irvase), dok je u novija vremena moderan život došao i do njih. Sada uglavnom imaju status autohtonog naroda, te izbor hoće li živeti tradicionalno ili ne, njihovu kulturu štite zakoni i smatraju je integralnim delom baštine. Što ne znači da je uvek bilo tako. Iako su Skandinavci u priličnoj meri uredili svoje društvo i razvili svest o inkluziji, ovo nije jedan od takvih, pamfletskih filmova sa samo i isključivo političkom porukom. „Laponska krv“ se zapravo mnogo više naslanja na savremenu tendenciju u švedskom filmu: odrastanje i pogled na istorijske događaje iz jednog izrazito ličnog ugla. Perspektiva koju ćemo dobiti od glavne junakinje donekle je i istorijska, ali je zapravo duboko lična.