Rič „grubo“ u Splitu znači ono najgore. Za znat težinu te riči morate bit iz Splita. Kad se dogodi šta loše, kad ti neko završi u bolnicu, a to saznaš priko telefona, prvo šta pitaš je – jel grubo? Ako ti odgovor nije samo ta rič („grubo“), ili isprid nje – je, grubo je, pa ono „je“ bude i iza te riči, tada znaš da nije ništa. Da će uglavnom sve proć. To su te neke naše riči koje imaju preneseno značenje, neke naše riči koje su postale više od obični riči, koje su postale metafore. Kad sidin u bolnicu i čujen mater kako pita doktoricu koliko je grubo, ja izađen vanka na balkon. Tresen se od odgovora koji je uglavnon samo jedna rič. Ona o kojoj van govorin.

Bolnice su, pari mi se, sve iste. Više ih i ne razlikujen. Svaka ima krilo u kojen je grubo. Bila ona privatna, bila ona „u sklopu“, bila ona za koju se u Split prošapje da je „u šumicu“, bila ona u Zagreb di isto ima krilo i kat u kojen se odvija isti razgovor, sazdan od pitanja od jedne riči, i odgovora od te iste. 

Pari mi se da san ove dvi godine ostarija za nji deset. Jer san u njima ima takve razgovore. Prvo šta san pita, jer san navika, bila je ta rič, a odgovor san zna. I bila je borba. To je prvi poriv kad dobiješ odgovor sa onin – je, grubo je. Nema predaje. Nema nazad. Samo naprid. Ali u dubini srca nekako znaš da će bit teško, da će bit baš ono šta ta rič ima u svojoj suštini, da će bit grubo. 

Sidili smo tu noć na teraci na Gripe i smijali se, smijali se životu uz ljude kojima je život, baren san ja u to bija uvjeren, zajebancija. Sutradan smo sidili ka pokisli na taraci na Rebro, u Zagreb. Svi koji su došli, koji bi sjeli, izustili bi samo jednu rič. Onu šta mi je mrsko više i ponavljat. I godinu dana strepili smo, i godinu dana strahovali smo, i godinu dana bi se mislija oću nazvat, neću nazvat, jer me bilo straj da ću priko ovi pogani usta reć tu rič, da će mi ovako blesavon izletit, da će mi uteć, proć kroz obranu i da ću sam sebi zabit gol u rašlje srca. Jer mi u Splitu u srcu nemamo klijetke i takve monade, mi imamo rašlje, a to nas je sve naučija najveći sin ovoga grada, Smoje, kojega je ispratilo samo šaka njegovi sugrađana. Nije bilo ratne mornarice, nije bilo političara, nije bilo grada, Torcide, raketi i topi. Samo je bila kiša i tišina. Baš kad je partila i naša Lepa. Isto niko nije doša, nisu se pisale laude, nije se siklo vene, nisi čuja ni tope ni kalune. A partija je tada grad, partija je sa svakin svojin kampanelon, samo šta taj grada tada nije zna da ostaje bez kampanela, jer je kampanel još uvik sta na svoje misto. 

"Taj dan san zna da je malo ostalo oni zaglavni kameni šta drže kampanel" (FOTO: Novilist.hr)

Kampaneli su ka i ljudi. Nisu sazdani od jednog kamena. Nego od kamena i kamena koji se lipi, veže, jedan na drugi. Takvi su i ljudi. Svi smo u ovi mali grad povezani, a da to i ne znamo. Ne ćutimo. Dok se koji kamen ne odvoji. A kad se oni zaglavni odvajadu, tada se i kampanel počne ljuljat. Nema ga šta držat. Pa se ovi grad uvati za glavu i u onu prazninu šta ostaje svi mislu da će se srušit grad. Da će ga ta praznina progutat. Ma grad ka grad, sutradan ga umiju njegovi škovacini, škrape od raketi začepe tići, a škovace šta su ostale od ljudi izmete bura, maeštral ili tramuntana, ovisi šta krene s Marjana, oli s juga, s pravca Brača.

I kad san mislija da će ona rič grubo ostat u godini šta smo je izbatili, grublje nije moglo bit. A grad se tiho okupija u svoj svojoj veličini, i ja san ka i svi šta smo ga ispratili taj dan zna da je malo ostalo oni zaglavni kameni šta drže kampanel, i da ćemo svi morat sad nosit to kamenje na kostima do kraja života da nadomistimo taj jedan, onaj najveći i najvažniji, onaj šta nas je sve drža na okupu da nas vrag ne odnese. I bija san ponosan taj dan na svoj grad, ali i nesritan. Jer cila ta masa svita, uključujući i mene sad je morala bit taj kamen koji smo izgubili. Cila masa nas obični ljudi koji ćemo sad morat zapet, škripjat zubima i to zaglavno misto punit kako god znamo. A ne znamo. Jer bit zaglavni kamen more samo najveći, samo onaj kome je bog da da bude taj kamen. Pa da drži. Da ne dili, nego da spaja. Da čini grad. A Predrag je bija taj kampanel i taj kamen. Stina na kojoj je sta ovi grad.

"Bit zaglavni kamen more samo najveći, samo onaj kome je bog da da bude taj kamen. Pa da drži. Da ne dili, nego da spaja" (FOTO: Lupiga.Com)

I onda kad san mislija da san se libera te užasne, teške riči, beside kako kažu naši stari Splićani, ja san je opet mora srest. Bilo je lito, a ventilacija u bolnici nije radila. Nema tu razlike, bila ona privatna, bila ona za sve, ljudi kad ulaze i kad izlaze neki težak zrak vuku za sebon. Sidija san i čeka svoju sestru i mislija se kad će ti momenti u mom životu više proć. Oni momenti kad moraš pitat ono, jerbo niti jedno drugo pitanje nema smisla. Sve drugo osin te jedne riči je upravo ono šta ona i znači, sve drugo je grubo, ne daje pravi odgovor i postaje uopćeno, a uz tebe straj sidi i šapje, pa ga samo otirat more ono bez onog – "je", na početku i na kraju. 

Iznenadija san se kad san ga vidija. U prvi moment san mislija da je neko njegov tu, pa je i on u straju od tega šta će morat pitat isto. Ali odma san zna da nije. Stari morski vuk bija je uplašen ka i ja. Tu nema herojstva. Tu nema onoga bit ili ne bit jak. Tu si sam, i znaš da se dogodilo ono šta u snu nisi očekiva. Da ti se dogodija život. Onaj koji znaš da živiš, onaj koji ti iznenada učini zadnje šta si mislija da će ti učinit, i da će se dogodit, onaj koji piše najgore i najveće scenarije. Onaj koji nema pravila, i onaj kojega ne zanima ko si i šta si, i šta će ostat s gradon iza tebe. Kolika praznina. No ti o temu ne razmišljaš. Jer te straj. Straj te mislit takve stvari, a baš je Smoje reka da ga se jebe šta će iza njega bit, i kasnije je Lepa rekla da i nije bilo tako. Da je zna zagrlit i da su znali cilu noć tako provest. Zagrljeni u suzama, i zagrljeni u straju. Taj san straj vidija u očima starog morskog vuka. Straj koji je tipičan i ljudski, pa je on zaboravija da san ja obični bovan, a ja san zaboravija da je on kamen, kamen koji drži grad.

"Cili grad je doša ispratit toga sitnog čovika šta je u svakome ostavija trag" (FOTO: Hina/Mario Strmotić)

I tako smo šutili i čekali, svaki svoj straj da uđe kroz ona vrata. I ja san pita, jer mi je jezik brži od pameti, a on je reka ono – „je“, i naprid i nazad. I u taj tren me preplavila neizreciva tuga. Došle su mi suze. A suze su normalne na to misto. Tu ljudi plaču bez obzira, bilo oni od dva metra ili sitni, ka šta je bija on. Naš najmanji kamen, a opet tako važan, onaj šta nije drža ništa naizgled bitno, a ispada da je bija oni zadnji, oni šta veže sve, i one velike i one male, i one conkulaste i one šta i stave tek za fintu, da napune rupe. I onda je on mene tješija, jer san zaboravija da mene čeka isto pitanje, a odgovor nismo znali u taj moment, ni on, a nisan ni ja. Osta je da ga sazna. 

I kad meni nije bilo onoga – „je“, i onoga šta ide isprid i nazad, vidija san da mu je drago. Da mu je puno drago. Ka da je i sam dobija taj ključni, jedinstveni odgovor koji znači sve u životu, jer svi odgovori, sve beside i sve riči u tin momentima ne znače ama baš ništa. Ka i cili svit, cili grad šta je disa, spava okolo nas i nije ga bilo briga.

Tako smo se i razišli. Ja bez te riči, i on s njon. Najgoron. Najvećon. Najtežon. I bilo mi je puno žaj, posebno kad san od sestre sazna da je grubo, i da je ono – „je“ i sprida i zada. 

I danas kad smo ga svi ispratili, svako sa svojon pričon o njemu, i o gradu, danas kad smo svi konačno svatili da je cili taj nesritnji grad partija, a da mi nismo ni znali, da smo cili taj grad iz tog vrimena nepovratno izgubili parilo mi se da cili taj grad tuguje baš za tin. Šta više neće imat za kin tugovat. Jerbo ostajemo samo mi mali, da nosimo na kosti te praznine pa da živimo u iluziji kako nosimo na kosti cili jedan grad. Kako se taj grad nije srušija, a svi znamo da odavno je. Da ga više nema.

"Ostajemo samo mi mali, da nosimo na kosti te praznine pa da živimo u iluziji kako nosimo na kosti cili jedan grad" (FOTO: Hina)

Cili grad je doša ispratit toga sitnog čovika šta je u svakome ostavija trag, na ovi ili oni način, jer taj trag u beskraju nije trag čovika, nego je trag grada, i on je dobro to zna.

I sitija san se kako smo sidili i kako se usta i otiša. A ja ga nisan ni pojubija, niti san mu zafalija, niti san mu da cviće. Pa san ga ispratija s njegovon najlipšon pismon. Pismon koje se ovi grad ne sića, ali je meni još uvik puno draga i uvik će me sićat na njega i na tu večer kad smo obojica svatili koliko smo mali pod ovon kapon nebeskon i da je važno u životu samo bit čovik, a to svatiš na ton mistu, prid tin vratima, i prid ton riči koja ne more nego zvučat kako je, zvučat grubo.

I pustija san je i bilo mi je puno žaj. Jer san bija siguran da bi me zagrlija, da bi me pojubija, a ja bi bija zamantan od sriće.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Feđa Klarić