Rođen sam i odrastao u Beogradu. Bio sam dete-glumac. Išao sam kod Mike Aleksića još dok je on vodio dramsku grupu na Radio Beogradu, godinama pre nego što je osnovao svoju glumačku školu koju je masno naplaćivao naivnim roditeljima. Ono što sam doživeo i ono čemu sam svedočio po pitanju metodologije rada dotičnog uvaženog instruktora glume je već samo po sebi dovoljno jezivo da bi čaršija morala da ustane na zadnje noge, da se aktiviraju državni organi gonjenja ili da prorade mehanizmi tržišta, pa da se reputacija dotičnog šalabajzera sruši. 

NAKON ISTUPA MILENE RADULOVIĆ: Glumice iz cijele regije dijele svoje ispovijesti o seksualnom uznemiravanju

Umesto toga, Mika je bio uvaženi (iako ne nužno istaknuti, lukavo, nema šta) član društva, rado viđen gost na televiziji i predmet pohvale generacije glumaca te pozorišnih i filmskih stvaralaca upitne mogućnosti rasuđivanja i vrlih ambicioznih roditelja, kako malograđana, tako i „uglednih ličnosti“. Jer Mika je bio „strog i pravedan“, forsirao je tradicionalne vrednosti (ma šta se pod time smatralo, ipak je bio čovek za sve sisteme), terao nas da čitamo, da se bavimo sportom, vodio nas u pozorište.

Da, preko dramske grupe sam dobio priliku da se okušam kao glumac na filmu i televiziji. Ne, nije mi to nikada bio smisao života, pa da budem „zahvalan“ što mi je to omogućeno. Da, bilo je u grupi i u glumačkom zanatu zabavnih stvari i momenata, „puno sam se naučio“, ali bilo je i više nego dovoljno stvari zbog koji mlada osoba gubi interes i razvija averziju. Ne, nisam svedočio silovanjima (barem nisam svestan da jesam), ali ono što sam video i na svojoj koži osetio je sasvim dovoljno da se čoveku ogadi čitanje, glumu, pozorište, radio, film, televiziju, pa i život kao takav. Srećom, film sam toliko zavoleo da sam postao kritičar, što, među ostalim, dobro znaju čitaoci Lupige gde pišem već šest godina. Gledanje i analiza su mi očito podnošljiviji od aktivnog učešća u procesu stvaranja i zahtevaju manje kompromisa, odnosno daju više slobode.

Lupigin filmski kritičar u vrijeme dok je pohađao Aleksićevu školu glume glumio je Davida u seriji "Policijac s Petlovog brda" (SCREENSHOT: YouTube)

Grupa je, da se ne lažemo, od samog početka (a govorim u periodu dok je ona delovala u okviru državne institucije, pre Mikinog odlaska u privatnike) bila čisti dril. Vojnički. Sa tvrdim pravilima. Muškarci su morali biti kratko podšišani, devojke su morale biti obučene u suknje ili haljine, a svi su morali nositi cipele, nikako patike. Bio je propisan klub za koji se navijalo (OFK Beograd), navodno radi jedinstva u grupi, da se ne bismo, balavci od sedam do deset godina, svađali oko Zvezde i Partizana. Postojala je obaveza čitanja jedne knjige sedmično (uz pismeni ili usmeni prikaz pročitanog) i vođenja dnevnika. Poslušnost se podrazumevala jer je „u grupi vladalo samoupravljanje“, što je značilo da samo Mika upravlja. Učili su se napamet biblijski citati i latinske sentence, istrgnute iz konteksta. Religijski momenti poput molitve su uvedeni kasnije kada sam dobrano bio u grupi, prvo u formi vežbe, onda u formi propagande. O onome što se dešavalo u Mikinoj privatnoj školi zapravo nemam pojma jer sam napustio „sektu“ još dok je ista stolovala u državnoj instituciji, ali mogu da zamislim.

Mika je, naime, bio maštovit u tome kako da nas maltretira. Nekih časova (a trajali su po sat i po vremena, dva školska časa; pa objasnite detetu ranog školskog uzrasta kako da mu koncentracija toliko izdrži) Mika bi „uzeo banku“ pa bi govorio o nečemu, o religiji, naciji, glumi, umetnosti, bez nekog reda. Nekih časova bismo serijski radili na nečemu, na pevanju (izvornih narodnih pesama), imitacijama, improvizacijama, sukobima (terao bi dvoje polaznika da se posvađaju pred publikom), pantomimi, bespredmetnim radnjama (kao, zamisli da šiješ, ali bez igle, konca i platna), fizičkim vežbama, glasovnim vežbama, dikciji ... Sećam se da je jednom dolazila njegova bivša polaznica koja nam je predavala o istoriji pozorišta, to je bilo zanimljivo. Nekog sistema tu nije bilo, ono što bi mu u tom trenutku bila opsesija, po tome smo udarali dok nam ne dosadi, pa onda još toliko.

Ali nekih bi časova Mika dolazio loše volje, pa bi bilo dernjave i vređanja. Ponekad „s razlogom“, u smislu da neko nije obavio zadatak koji je on zadao (imali smo i domaće zadatke), a ponekad bez razloga. Ponekad bi to proticalo serijski, Mika bi krenuo ukrug oko stola da u rečenici-dve vređa svakog ko se za stolom našao, a ponekad bi nekog izdvojio i vređao ga u maniri loše stand-up komedije pred publikom, dok bi to prekidao zviždanjem ili deranjem svojim potpisnim baritonom. Neposlušni ili zbunjeni su bili terani na umivanje dok se ne saberu i ne smisle odgovor na Mikino pitanje, bili su nazivani „gluperdama“, što je nekako i bilo logično jer smo, po Mikinom učenju, svi mi u glavi imali perje. Oni mlađi i paperje. Dobijali smo i nadimke, dečko sa naočarima bi postao „ćora“, „zrika“ ili „cvika“, devojka s viškom kilograma „prasana“ ili „slonica“, bile su i varijacije na prezimena ili „bisere“ koje bismo jednom izjavili.

Ponekad Mike ne bi bilo, onda bi ga menjao njegov kolega Šilja (kasnije je emigrirao i od tada mu se gubi trag) ili supruga Biljana. Oni bi uglavnom držali eks-katedra predavanje ili bi sa nama prorađivali neke bazične vežbe, možda čak i zapodevali dijalog. Kasnije su mi se u glavi složile kockice zašto Mike ne bi bilo, on bi tada verovatno išao okolo po Hrvatskoj ili po Bosni sa trupama svog intimusa i mecene, Arkana, radeći na poziciji njegovog kućnog, privatnog reditelja. Čak mi je do ovog poslednjeg skandala iz glave isparila spoznaja da je Mika Aleksić režirao (šta god to značilo) Arkanovu i Cecinu svadbu...

Da, Mikina grupa je bila sekta bazirana na manipulaciji, indoktrinaciji i zloupotrebi poverenja. Tako je bilo u post-Titovoj Jugoslaviji (prema svedočenjima starijih kolega-polaznika), tako je bilo za vreme Miloševića (kada sam ja išao), tako je očito bilo i kasnije kada je Mika otišao u privatnike. Kada su temelji tako postavljeni, silovanje je samo logični sled događaja kada je prolazila dernjava, vređanje, psihičko i emocionalno zlostavljanje, kasnije i fizičko. Nijedan narkoman nije počeo sa iglom u veni, nijedan kockar sa izjavom „kuća i imanje na crveno“, pa tako verovatno i sadisti, manipulatori i psihopate opšte prakse imaju svoj razvojni put.

Silovanjima, ponavljam, nisam svedočio, barem nisam imao svesti o tome, oni koji su se u to doba spremali za prijemni su bivali u sobi do, ali tešim se činjenicom da je u ona vremena bivalo po više njih u sobi, što bi, nadam se, bila dovoljna logistička prepreka, ali mi s ove distance nije teško da zamislim i takve scene. Ipak, i ovo što mogu pod zakletvom na sudu da ponovim je sasvim dovoljno da se stekne slika o deformisanom karakteru.

Čaršija i svi koji je predstavljaju su u ta doba blaženo ćutali, baš kao što se sad javno zgranjavaju i sablažnjavaju. Očito da dernjava, vređanje, ponižavanje i emocionalno zlostavljanje nisu bili dovoljni. Ne, svi su, od roditelja, preko obrazovnih institucija do medija, bili uvereni da Mika radi dobar posao jer „vaspitava decu da postanu bolji ljudi“ i jer njegov „metod“ daje rezultate u smislu da su neki od poznatih glumaca i reditelja prošli njegov dril. Svaki disonantni ton je sečen u korenu i pripisivan dečijoj razmaženosti, jer treba samo još malo izdržati da bi se isplatilo. Ko tu nije hteo da ispadne glup pred kim, ko je pevao glavne vokale, a ko tercirao, zaista ne bih ulazio u to. Ali da sam besan, besan sam. Je li stvarno moralo da dođe do silovanja (u množini!) da bi se konačno obratila pažnja na jednu sektu, jednu banana-republiku, jedan kult ličnosti, pod krinkom dramske grupe ili glumačke škole?

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: screenshot/YouTube