Zapovednik četničkih formacija, koji je, između ostalog, za ciljeve svojih jedinica proklamovao etničko čišćenje, 15. jula 1946. godine osuđen je na smrt, a dva dana kasnije streljan. Nije izdata umrlica, jer je kažnjen i gubitkom građanskih prava, ne zna mu se grob, nešto je pravde bilo, sve do povampirenja njegovih sledbenika koji će nastaviti nekažnjeno ubijanje ljudi nesrpske nacionalnosti.

Predsednik sudskog Veća Aleksandar Trešnjev konstatovao je da Sud prihvata, kako smatra, dokaze o navodnom nepoštenom suđenju, koje mu je predočio jedan od predlagača dr. Oliver Antić, savetnik predsednika Republike. Optuženi Mihajlović, masna je laž, tokom procesa nije imao susrete sa advokatom, a optužnica mu je uručena sedam dana pred suđenje. U medijskoj višecevnoj pripremi za presudu, Antić je tvrdio i to da je presuda četničkom zapovedniku napisana posle streljanja. Uz brojne falsifikate, nekadašnji je vatreni komunista i glavoseča sa Pravnog fakulteta u Beogradu, izgovorio u završnoj reči i dosetku, po kojoj je "austrougarski kaplar presudio srpskom generalu".

Dan pobede Tomislava Nikolića

Tu nije bilo mesta za suvišnu sumnju i pitanja o prvom etničkom čišćenju istočne Bosne, o kojem je Mihailović svakodnevno informisan, o ubijanju civila muslimanske veroispovesti i Hrvata, o paljenju sela i bogomolja. Autoritarna presuda, a nije mogla biti drugačija, nakon zakonskog izjednačavanja prava četnika i partizana u vreme vladavine Demokratske stranke, izrekom saopštava biračkom telu šta, zapravo, misli - da je izborna pobeda i pravo na pobedu u Drugom svetskom ratu, da se brutalno gazi elementarna istina, prekraja istorija. 

Mihailović s pripadnicima četničkog pokreta (FOTO: Wikipedia)

Nimalo iznenađujuće, izricanje presude pratio je fašista i haški optuženik Vojislav Šešelj, čijom je naredbom ("za veliko junaštvo i pokazanu ratnu veštinu najistaknutijih komandanata") predsednik Srbije proizveden u četničkog vojvodu, primećena je groteskna pojava sina poslednjeg jugoslovenskog kralja Aleksandra Karađorđevića, desničarskih bandi, pokreta Obraz. Sve je pripremljeno za veliku proslavu, ikonografiju su obeležile devojke u narodnim nošnjama. U dvorani su bile i Žene u crnom, odudarajući od enterijera i očekujući novo divljanje i pretnje koje im je upućivala ekstremna desnica, a nakon privremenog oslobađanja iz Haga i Vojislav Šešelj lično. Izgleda da je neko znao kakva će biti presuda. Baš neobično.

Nakon početnog oduševljenja, predlagač Oliver Antić dao je uputstva i Hrvatima: "Ovaj dan bi trebalo da se slavi i u Hrvatskoj", rekao je. Ponavljajući, pritom, jedan od poznatih falsifikata, po kojem se nekoliko hiljada Hrvata borilo u četničkim jedinicama, pod Dražinom komandom. 

Neposredno nakon izricanja presude izvesno je jedino to da Srbija nije pružila otpor ovakvom novom čitanju starih falsifikata i da je razum doživeo debakl. Svet je dobio bahati, osioni odgovor na pitanje koga na Crvenom trgu, o Danu pobede, predstavlja Tomislav Nikolić.

Anatomija pravosudnog zločina

Hronologija novog odnosa prema koljačkom pokretu odražava kontinuitet prava na zločin, koji su, devedesetih godina prošlog veka, a posebno tokom realizacije srebreničkog genocida, prihvatile sve vlasti u Srbiji. Ne samo Slobodan Milošević, nego i njegovi navodni demokratski naslednici.

"Tadićeva skupština je najprije donijela zakon kojim su partizani i četnici izjednačeni kao antifašisti. Sada se išlo i korak dalje - da se rehabilitira i samog Mihailovića. To je Tadićev ustupak desnici koja četnički pokret gleda na drugačiji, povijesno krivi način. To je isti projekt četništva koji je postojao u ratu devedesetih godina. Radi se o kukavičkoj filozofiji i taktici Borisa Tadića koji čini razne političke i nacionalističke ustupke samo da bi na političkom spektru ostao u centru. Draža Mihailović je pravedno osuđen za kolaboraciju i ratne zločine. On je, u ime iste ideologije, etnički čistio Bosnu od muslimana, kao i Mladić 50 godina poslije. Analogijom, Tadić, na neki način, rehabilitira i Mladića", rekao je beogradski advokat Srđa Popović (april 2012, riječki Novi list).  

Bilo je sumanuto očekivati od Veća kojim je predsedavao sudija Aleksandar Trešnjev da se suprotstavi moćnoj, nezaustavljivoj vladavini laži i falsifikata. Srbijansko je društvo Veću natovarilo ostavinu četničkog komandanta, svoju blisku prošlost i budućnost. 

Četnički zločin dokumentiran fotografijom (FOTO: znaci.net)

Prvu presudu izrekao je Boris Tadić u emisiji "Nedjeljom u dva" (28. oktobar 2012.), izgovorivši da Draža Mihailović nije bio fašista. Tadića i ostale Dražine sledbenike, možda pre svih višedecenijskog komunistu Olivera Antića, možda i ne nervira faktografija koja je nemilosrdna. Ovako je Draža Mihailović formulisao prave četničke ciljeve, od kojih će neki pravu afirmaciju doživti tokom hegemonističkih pohoda Srbije pre dve decenije: "1.Borba za slobodu celokupnog našeg naroda pod skiptrom Njegovog Veličanstva Kralja Petra II; 2. Stvoriti veliku Jugoslaviju i u njoj veliku Srbiju, etnički čistu u granicama Srbije - Crne Gore - Bosne i Hercegovine - Srema - Banata i Bačke; 3. Borba za uključenje u naš državni život i svih još neoslobođenih, slovenačkih teritorija pod Italijanima i Nemcima (Trst - Gorica - Istra i Koruška) kao i Bugarske, severne Albanije sa Skadrom; 4. Čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata. 5. Stvoriti neposredne zajedničke granice između Srbije i Crne Gore, kao i Srbije i Slovenačke čišćenjem Sandžaka od Muslimanskog življa i Bosne od Muslimanskog i Hrvatskog življa... "  

Masakr kao ideologija

Masakr nesrba, kao vladajuća i jedina ideologija, nastavljen je prilježno, temeljno: Tomislav Nikolić, zaslužni učesnik ratova, je, na pitanje o genocidu u Srebrenici, najpre rekao da on mora da se dokaže, ali i dodao da "kleči i traži pomilovanje za Srbiju zbog tog zločina". Na pitanje u formi tvrdnje, kako sve ukazuje na to da je u Srebrenici počinjen genocid, Nikolić je odgovorio da i "sve ono što se dešavalo u ratovima u bivšoj Jugoslaviji ima karakteristike genocida". U oktobru 2012. godine Nikolić će u intervjuu za Corriere della Sera konstatovati: "U Srebrenici se nije desio genocid. Reč je o pojedinačnoj krivici pripadnika srpskog naroda. Srpski parlament je osudio ovaj zločin, ali nije kazao da je reč o genocidu. Nijedan Srbin ne priznaje genocid u Srebrenici, pa ni ja".  

To je laž, bilo je, ipak, Srba koji su priznali genocid, direktno, konkretno, ne kao Narodna skupština bednom, vređajućom deklaracijom: "Više nema spora da je genocida u Srebrenici bilo, te je poricanje tog strašnog srebreničkog zločina ravno poricanju Holokausta. Zato se diskontinuitet sa srebreničkim genocidom ne postiže studijskim prenemaganjem", konstatovao je profesor Vojin Dimitrijević. 

Nema diskontinuiteta, četnički je vojvoda bio u Moskvi, na paradi pobednika, predstavljao je razoružanu Srbiju koja želi kontinuitet. Presuda Višeg suda u Beogradu prevazilazi rehabilitaciju zlikovaca, u toku je balkanska revizija koja ne može da donese ništa dobro. Mnogo činjenica ukazuje na to da su građani Srbije, većinom, a tako su birali i na izborima koji su omogućavali ratove, na delu pokazali kako rehabilitacija Dragoljuba Mihailovića za njih ne bi bila etički problem. Pobunili su se preživeli partizani, nevladine organizacije poput Žena u crnom, ekstremni levičari. Pobedili su masovno prihvaćeni totalitarizam, nasilje nad istinom, kama je pobedila razum, samo naizgled paragrafima, i podnescima, falsifikovanim dokumentima, bednim svedočenjima iz treće ruke. 

Pobedila je većina, nova je istorija dobila legitimitet. Udžbenike ne treba menjati, tamo su još ranije Srbi, kakvi god, bili junaci. 

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Wikipedia