Došlo je do onoga što se zove društvo spektakla i mi danas više pravimo spektakl koji se dobro naplati nego što razumemo umetničko delo. To delo nema onoga što je bilo u radovima velikih umetnika. Umetnost je postala dekorativna što je fazon neoliberalnog kapitalizma.

Otkako smo iz jednopartijskog sistema ušli u višepartijski postali smo, u neku ruku, politički faktori makar jednom u četiri godine, mada, zbog raznih okolnosti to se dešava i češće. Koliko smo svesni te činjenice i koliko smo svesni da ipak imamo određenu moć koja češće znači kažnjavanje nego nagrađivanje političkih subjekata je veliko pitanje. Češće ćemo ipak čuti da nas politika ne zanima iako politiku itekako zanimamo mi i to ne u smislu dobrobiti. Još davno je Bertol Breht rekao da postoje razne vrste nepismenosti, ali da je najgora ona politička. A politički nepismen čovek je poput ovce. Ovo nije rekao Breht. 

Živko Grozdanić, Gera je čovek koji je to davno shvatio. Kao umetnik, gotovo se u potpunosti predao kritici društva u kom živi, što kroz javne nastupe, što kroz svoj rad. Bio je jedan od najglasnijih protivnika režima Slobodana Miloševića, zbog radova koji su ukazivali na pedofiliju u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, poput vladike Pahomija koji optužen za seksualno iskorištavanje dečaka, pa je Gera napravio rad na kom se vladika seksualno zadovoljava sa krstom na kom je skenirana dečja kožica, čak je i utuživan. 

Gera je jedno vreme bio i aktivno politički angažovan, vodio je i Muzej savremene umetnosti u Novom Sadu, u svom Vršcu je pokrenuo Bijenale mladih i ima, evo već četiri godine kako se povukao, ali samo naizgled, odnosno samo fizički. Odlazi u Veliko Središte, selo podno Vršačkog brega i to u zgradu starog mlina iz 1907. godine koju postepeno pretvara u muzej, ali i vinariju. Uputili smo se u Veliko Središte, nekih 15 minuta od Vršca i uz čašicu vina poveli prijatan razgovor. 

Gero, gde se trenutno nalazimo?

U Velikom Središtu umetnosti, devet kilometara od Vršca, tri kilometra od rumunske granice. Narod bi rekao – vukojebina. Prilično zanimljivo mesto, bar za mene i istorijski mnogo poznatije mesto nego što su Vršac ili drugi gradovi. Evo, 500 m od nas su Vršački vinogradi, to je jedna od najvećih istorijskih priča kad je u pitanju vinogradarstvo, vinarstvo pa onda sve što determiniše priču o vinima, dakle kultura, hedonizam itd. Još 1720. godine, kad su Nemci došli ovde nakon Turaka koji su vladali 167 godina ovim krajem i u selo tri kilometra od nas, u selo Gudurica, je započela ta moćna priča o identitetu Vršca i Vršačkih vinograda. To je bio jedan od osnovnih materijala zbog čega sam ja hteo da obavim tri posla, zbog čega sam hteo da pobegnem iz grada. 

Živko Grozdanić Gera - uvijek kontra (FOTO: Dejan Kožul)

Smučili su mi se veliki gradovi, od Njujorka gde sam proveo dosta vremena do Novog Sada gde sam završio kao direktor Muzeja savremene umetnosti. Ideja mi je uvek bila da živim u malom mestu i da u tom malom mestu delujem globalno, naravno zahvaljujući pre svega internetu. 

Izabrao sam ovo mesto jer se prezivam Grozdanić i što me vino žestoko zanima. Ukapirao sam da je najbolje da napravim jedan projekat koji bi bio neka vrsta miksa vina i umetnosti pošto se prezivam Grozdanić, imam lepo vinsko prezime, a bavim se i umetnošću...To je bio glavni razlog da u suludoj krizi savremene umetnosti i pre svega kulture pokušam da napravim neku vrstu kreativne zone koja bi bila neka moja oaza na kom bi mogao da nastavim da radim na projektu koji se zove – izlagačka praksa kao kulturno-politička strategija. Nikad nisam bežao od umetnosti koja nije aktuelna, nije angažovana, nije bezobrazna. Uvek sam se trudio da funkcionišem kao neka vrsta Gajgerovog brojača, da identifikujem krize u određenim društvenim segmentima. Moji radovi su tog karaktera - od tema crkve i svih onih suludih stvari u našem društvu. 

To je bio jedan razlog, a možda ključni je bio želja za nekom vrstom alternative u svakom smislu. Možeš mirno da jedeš i da se napiješ i ne mora policija da te juri nego se opustiš i ovde spavaš. Možeš na miru da stvaraš i da radiš na edukaciji jer puno radim sa mladim umetnicima. I da se vratim na vinograde...Ideja mi je da ovo bude kao neki centar za postprodukciju vina. Postprodukcija je sve ono što ide posle vinogradarstva, što se zasniva na etiketi, dizajnu, na kulturi produbljivanja neke priče o vinu. To je čudan miks koji nije lako sastaviti jer radim sam bez ikakve pomoći. Bavim se nekom vrstom alhemije, radim neke odvratne kič slike, neke ikone sa nekakvim čudnim svecima koji svi liče na mene i taj novac investiram u sve što se oko mene nalazi. To je jedan projekat koji sam nazvao Gera Museum sa idejom da se jednog dana, verovatno za tri godine materijal koji je neka vrsta semantičkih ostataka moje karijere, da se ti radovi nađu u ovim galerijskim prostorima od oko 1.000 m2. Kad se to realizuje to se onda može zvati muzejem, muzejem koji predstavlja moju produkciju i produkciju onih umetnika koji su utemeljeni na idejama avangardnih i neoavangardnih pokreta, underground umetnosti. To je nešto što se zove paralelna kultura, paralelna umetnost, nešto što je zasnovano na permanentnoj kritici i problematiziranju određenih stvari u društvu.

Da li je jedan od razloga vašeg “bežanja” u Veliko Središte razočarenje u institucije sa kojima i u kojima ste radili? 

Ja sam čovek nevladinog sektora. Već 20 godina sam tu i snalazim se na tom NGO tržištu, a samo sam osam godina vodio javnu instituciju. Razlog zbog kog sam to napustio je pre svega zasnovan na jednom usporavanju kulturnog sistema ili umetničke prakse jer je država koja je odlučila da ide u EU, u taj neoliberalni koncept u kojem je sve na prodaju, u kojem je sve tržište, jednostavno postala spora i nije imala dovoljno sluha da ubrza određene procedure u smislu transakcije novca, otkupa umetničkih radova... Institucije kulture su birokratizovane i time su otupele. Sa druge strane, ono što je politika učinila sa našim institucijama to je dramatično. Imamo apsolutnu krizu kulturnih institucija u smislu njihove nezavisnosti i kritike. To se više nije dalo izdržati jer su se ljudi koji su dolazili iz drugih sredina, pre svega iz Hrvatske, bavili osnivanjem privatnih muzeja i privatnih kolekcija i kao takvi su bili mnogo brži nego državne institucije pa se nama dešavalo da se naše kulturna baština prelivala u privatne kolekcije.  

Umjetnost se nalazi u kućama feudalaca (FOTO: Dejan Kožul)

Frapantan podatak koji je gotovo alarmantan je da je skoro 10.000 umetničkih radova od 70-ih godina pa na dalje otkupljeno od strane privatnih kolekcionara. Sa druge strane, državni muzeji, sa tim što jedan ne radi, su otkupili možda stotinu radova. U jednom trenutku vidiš da se izvršilo konfiskovanje istorije od strane privatnika. S obzirom da idemo u taj neoliberalni svet onda je to i legitimno. Ja sam se stalno zalagao da se umetnička dela nalaze bilo gde samo da budu dostupni za struku, za istraživanje... Kriza muzejskih institucija, savremenih galerija je gotovo dramatična. Način kako se one konstituišu, od upravnih odbora do direktora je živa komedija. Revoltiran time, i to nakon Venecijanskog bijenalea, gde je Muzej savremene umetnosti Vojvodine dobio da gazduje našim paviljonom, na kom smo dobili tu famoznu nagradu za jedan od najboljih paviljona, napustio sam Muzej i došao ovde sa idejom da napravim privatni muzej koji će biti brži, efikasniji, zanimljiviji, neće se kastrirati od strane upravnog odbora, direktora, kustoskih sujeta nego će raditi na onaj način kako se to radi u nezavisnim galerijama širom sveta. Taj momenat mi je bio jako bitan. Državne institucije nikad više neće biti te koje će bit glavne. Pokrenuo sam projekat koji ima za ideju da se napravi prvi privatni muzejsko - galerijski klaster, po ugledu na vinske, poljoprivredne klastere. To bi bila neka vrsta zadruge da bismo mi privatni kolekcionari ili privatne galerije i muzeji mogli da napadamo državne novce. Privatnici poseduju nekoliko desetina hiljada umetničkih dela recentne umetnosti, a država ima jednu manju količinu. Državni sektor se uljuljkao u tom modelu, u tom moćnom iščekivanju plate koja sigurno dolazi. To je nešto što možemo da usporedimo sa fudbalskim klubom koji izađe na utakmicu a nisu trenirali. Ne kažem da oni ne rade, ali to nije dovoljno da bi došlo do desubjektivizacije naše istorije, a to je moguće uraditi jedino u nezavisnom sektoru ili privatnim galerijama. 

Suzimo li prostor vratićemo se na Vršac u čijoj okolini se i sad nalazimo. Tu ste vodili Bijenale mladih, izdavali ste časopis... dakle, bili ste vrlo angažovani. Zašto ste se iz Vršca povukli? 

Desilo se ono što se desilo u svim gradovima. To je feudalizacija. Mi prisustvujemo neverovatno zaposedanju teritorija. Nisu ovi ratovi izbili zbog verskih, nacionalnih razloga već su izbili isključivo zbog preraspodele gruntovnice. Došlo je do feudalizacije teritorije pa su i gradovi feudalizovani. Uz to, gradovi, a i država se nalaze na političkim platformama prefabrikovanih političkih stranaka iz 90-ih godina. Oni i danas vladaju, promenili su samo agregatno stanje. Oni su uvek isti, a protiv onoga šta predstavljaju bi se savremena umetnost morala boriti stalno. Iz tih razloga je nestao projekat magazina “Košava”, a nestao je i projekat Bijenala mladih. U ovom trenutku imamo apsolutnu estetizaciju, trijumfa folklorne estetike koja se upisala u javni sektor, umesto da javni sektor nađe dobar deal sa savremenom umetnošću i kulturom, pre svega mislim na alternativne estetike. Danas su institucije kulture, kulturni centri, biblioteke, muzeji pretvoreni u kič paradigme. Ne postoje muzejske prakse, kustoske prakse da se lokalni umetnici podižu na određeni nivo. Mi smo u jednom šokantnom vraćanju na krizu 90-ih kad naše društvo nije znalo da izabere identitet u kom pravcu će da krene u savremenost. Kultura je svedena na puku estetizaciju ili subjektivizaciju. Jedan politički establišment izbaci nekog električara i onda on sa svojom estetikom ulazi u instituciju i gradi program. Došlo je i do klerikarnog diskursa u svim gradovima. Kad bi se sad podsetili kako su neka društva izašla iz tih kriza i trauma, npr. Nemačka u pedesetim godinama, videćemo da su oni od 50-ih pa kasnije u svakom malom mestu tipa Velikog Središta, konstituisali savremene galerije. Dakle, kunsthale su nicale i u tim savremenim galerijama se prezentovala ona umetnost koja je dekonstruisala taj mit o sopstvenom narodu. Kod nas se desilo obrnuto. Mi smo pomešali sve moguće stvari. Mi ne znamo šta je danas modernizam, šta je postprodukcija, mi praktično ne poznajemo šta se dešava u kulturi. U kućama tih novih feudalaca danas stoje slike Save Stojkova, oni prozaični, kičasti pejzaži. Njihova estetika u glavi se zasniva na najbližem stupnju naivne umetnosti. 

Dobro. Prozvali smo poprilično državu, državne institucije i način vođenja. Prozvali smo stanje u društvu. Gde je tu odgovornost umetnika za takvo stanje? 

Naravno da je odgovornost ogromna jer se očekuje bunt. Tu se sad otvara pitanje kakve mi tu umetnike proizvodimo. Ne proizvodi se on sam od sebe. To je proces kao kod sportiste. Talenat ode na akademiju i ta akademija ga izbaci. Uzmimo jednu teorijsku osnovu Nikolasa Burioa, koji je pisac “Postprodukcije”. On definiše da su se promenili pojmovi u umetnosti, umetničkog dela. Funkcija nije više ona koja dolazi iz prošlih vremena nego je sasvim drugo. Delo nije sastavljeno od pigmenta, boje, od nota...Sastavljeno je od materijala koji čine društvene odnose. Delo je simptom, a umetnik je isto sastavljen od odnosa koji postoje u njegovoj instituciji, konkretno akademiji.

Pahomijeve gaće (FOTO: Dejan Kožul)

Kad vidimo da su nam akademije utemeljene na likvinim umetnostima, a ne na savremenim kategorijama, to znači estetika. U onoj umetnosti o kojoj ja govorim gde su pojam lepoga i ružnog jedno te isto, nema tog fenomenološkog odnosa. Ta vrsta edukacije proizvodi umetnika koji ništa drugo neće da radi nego će da ćuti i slikaće kojekakve slike koje ne znače ništa. Živimo u kastriranom društvu od bilo čega što bi moglo da pomeri stvar. Zato imamo ćutanje i nemamo umetničkog dela na onaj način kako mi to poznajemo u istoriji. Umetničko delo se ne pravi nekom odlukom umetnika.  Ne, ono se gradi u interakciji sistema, institucije, galerije, časopisa, kritike, medija, muzeja, kustosa, kolekcionara itd. Toga nema. Ako nema sistema umetnosti onda nema ni umetničkog dela, a to znači da nema ni umetnika. Zato se sklanjamo iz tog društva, pravimo neke male oaze. Pošto sam prilično buntovan, utemeljen sam na avangardnoj umetnosti, odlučio sam da se povučem i da odavde pokušavam da delujem. Ne pada mi na pamet da uđem u neku instituciju koja uz to i ne radi. 

Devedesetih godina ste bili aktivni u svakom pogledu, posebno kao protivnik režima Slobodana Miloševića. Ako sagledamo sadašnju situaciju u odnosu na 90-te, postoji li neka razlika? 

Postoji razlika u nama. Više ne izgledamo onako kako smo izgledali tada. Ne postoje sličnosti. Svet se dramatično promenio tih 90-ih godina. Postoje pozitivni aspekti rata. Više nam nikad neće pasti na pamet da ratujemo, da idemo na Kosovo, u Hrvatsku, bilo gde. Više ratova nema. To je velika promena u našoj svesti. Prisustvujemo jednom ritualu pokajanja za 90-te godine i sad postoji jedan opšti konsenzus da idemo u Evropu, mada mi sad radimo nešto drugo, a to je gradnja novog mita o Evropi jer i Evropa je nešto drugo. Ono što je ostalo isto u našem diskursu, a to je permanentno tautološko konstruisanje mita. Mi ćemo sad graditi mit kako je to radio Milošević, kako je to radio Tadić, a danas to radi Vučić i ako se pojavi neki intelektualac kao onaj akademik (predsednik SANU Vladimir Kostić izjavio je da Kosovo više nije u rukama Srbije op. aut.)  onda ćemo videti koliko smo nespretni da shvatimo da se polje slobode zasniva na tome da jedan subjekt može da kaže to što je rekao. Mi se tu nismo puno promenili.

Spomenuli ste Nemačku i način na koji su oni dekonstruisali svoje mitove nakon Drugog svetskog rata. Vremena su se uveliko izmenila. Može li umetnost da dekonstruiše mitove u današnjoj Evropi, u situaciji kad je sve postalo roba? 

Već sam rekao da je u umetnosti došlo do trijumfa estetike. Ono nasleđe avangarde koje je imalo zadatak da nemilosrdno ukazuje na nešto, toga više nema. Desila se jedna kartelizacija kulture, kolonijalizam u kulturi u kojoj je neoliberalni kapitalizam uspeo da napravi fenomenalnu stvar -  da iskonstruiše veliku količinu muzeja. Već 20, 25 godina imamo ekspanziju muzeja, gde su ti objekti postali najvažniji toponimi određenih gradova, kao Moma muzej, Tate galerija...Tu se dolazi ogroman broj ljudi, turista a umetnička dela koja se tu izlažu su utemeljena na jednoj moćnoj estetici koja treba da začudi, fascinira.

Kako da objasnim seljacima medvjeda razapetog na krst? (FOTO: Dejan Kožul)

Došlo je do neverovatne formalizacije umetničkog dela. Ono što je radila avangarda toga više nema. Umetnička dela su postala ogromna, moćna kako bi opravdala ekonomski aspekt odlaska na izložbu. Mi ćemo u njima pronaći jako malo toga što bi moglo da povredi određena religiozna, rodna, etnička osećanja. Ta umetnička dela su oslobođena, postala su hemafroditi, embrioni jedne pre svega formalne estetike. To je fascinantno. Sa druge strane pojavila se ogromna količina novca, sajmova, bijenala umetnosti...Sve to posećuje ogromna količina ljudi. Zašto se ideja bijenala širi na sedam, osam meseci? Da bi skupili što više ljudi, jer je to važan segment turizma. Došlo je do onoga što se zove društvo spektakla i mi danas više pravimo spektakl koji se dobro naplati nego što razumemo umetničko delo. To delo nema onoga što je bilo u radovima velikih umetnika. Umetnost je postala dekorativna što je fazon neoliberalnog kapitalizma. Ne zagovaram sad neki levičarski diskusrs, ali ima puno posla da se vrati ona Benjaminova aura umetničkog dela (Valter Benjamin uveo je koncept “aure“, koji definiše kao „ovde i sada umetničkog dela – njegovu jedinstvenu egzistenciju na određenom mestu. U doba reprodukcije “aura” nestaje). 

Da li je Gera Museum i sve što postoji ovde jedan od načina za povratak te aure?

Ni meni nije jasno šta radim ovde. U ruralnom mestu je teško ostvariti ovakvu utopiju gde pokušavam da nametnem savremene aspekte ruralnog.  Meni je spektakularno kad dovedem stanovništvo koje nikad nije videlo savremeno umetničko delo ili da nekoj ženi koja ima 60 godina i koja nije mrdnula iz ove sredine pokažem rad dve lezbejke koje su zakačile dva crvena vibratora i da joj objasnim šta to znači, a da ne izazovem konflikt. Kako da objasnim ovom stanovništvu šta znači kad razapnem malog belog medveda na krst, kako da objasnim vladiki Nikanoru koji je tražio da skinem taj krst, jer ja njemu ne mogu da objasnim da on ne može u Vladičanskom dvoru u centru Vršca, u baroknoj arhitekturi da zida neku ličko-dalmatinsku kuću kao da je to njegovo privatno vlasništvo. Ta gomila nesporazuma u jednom trenutku taj moj utopizam i ideju da ne napuštam te avangardne postulate čine malo čudnom. Malo sam i zbunjen, da budem iskren. 

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Dejan Kožul