"Cilj je bio pronalaženje odgovarajućih jezičkih ekvivalenata za temu koja me muči, pokušaj da se ćutanje o ratnim zločinima pretvori u govor, da se zločinačka nacionalistička ideologija iznese na svetlost dana u svoj svojoj monstruoznosti. Pokušao sam da izrazim jedan vid čudovišne realnosti u kojoj živim. Možda je dobro što se sve to gura pod satiru i dosetke, pogotovo u našoj smrtno-ozbiljnoj kulturi koja ne podnosi humor i ozbiljno seje smrt. Lakše se podnese ovakva poezija ako se smatra neozbiljnom. Kao da humor nije moralan stav i ozbiljan svetonazor, nepristajanje na mrgodno ustrojstvo sveta, da se poslužim izrazom Dušana Matića", objašnjava Marković..

"Iznošenje činjenica o srpskim ratnim poduhvatima nije prevashodni cilj, za to služe novinski tekstovi, svedočanstva, dokumentarni žanrovi... Na primer, pesma 'Manje od igre' koja govori o klikerima pronađenim u masovnoj grobnici u Batajnici, nastala je na osnovu novinskih tekstova o tome. Ako uporedimo pesmu i tekstove, tekstovi su neuporedivo informativniji. Ali, posao poezije i nije da informiše javnost. Zanimalo me je da poetski uobličim stanje svesti ljudske zajednice kojoj je masovno ubistvo najnormalnija pojava, zajednice koja se divi koljačima i proglašava ih za heroje, i skandira svoje omiljene stihove: 'Ubij, zakolji, da Šiptar/Hrvat/Bošnjak/čovek ne postoji'. Dok sam pisao zanimala me je sama stvar, tema i njena obrada, a kakav će uticaj imati na čitaoce ne znam. Bojim se da ako video snimak Škorpiona (ubistvo šestorice Bošnjaka u Trnovu kod Srebrenice), emitovan na televiziji, nije uspeo značajnije da uzdrma mrtvo more, teško da će to poezija učiniti", kaže naš sugovornik.

Toma Marković (FOTO: E-novine.com)

Šta mislite da ste novo ponudili čitateljstvu; Vaš vešti hiperrealizam zvuči kao osveta negativcima iz komšiluka. A negativci su svi koji neguju vlastitu etiku laži, skrivanja, prećutkivanja. "Ćutanje je hiljadu decibela glasnije/Od pada trupla u blato/I propratnog urlika" razliku od stvaralaštva pesnika hladnokrvnih ubica, dobiti nekakav, makar prećutni, opravdavajući feedback, ili su pretnje smrću sve što možete očekivati?

- Tema svakako nije nova, iako nije baš previše ni rabljena u našoj književnosti, nadam se da je nov način uobličenja, radikalan i brutalan, crnohumoran i groteskan, što je adekvatno samoj temi, ona nameće takav pristup. Ali i mom pogledu na svet, osetljivom na takve fenomene. Čovek zeva posle rata jeste prst u oko svakome ko praktikuje kulturu zločina, od onih koji su ponudili idejna rešenja, preko izvođača radova, navijački nastrojenih običnih ljudi koji bi nešto da prikolju tuđim rukama – preko svojih ovlašćenih predstavnika, pa do tihe većine koja je nemo posmatrala satiranje i zatiranje, da bi se danas svi zajedno pretvarali kako ništa nije bilo, ništa se desilo. Nije u pitanju osveta, samo je ljudoždere teško naslikati veselom paletom boja. Moja poezija nailazi na dobar prijem u sredinama koje su bile na udaru udruženog zločinačkog poduhvata, što je sasvim prirodno, je li, kad je čovek izdajnik. Pretnje smrću u domaćoj sredini su, izgleda, normalna pojava, jer nije lako pogledati u ogledalo i spaziti spodobu zakrvavljenih očiju sa nožem među zubima. Neprijatan prizor koji treba ukloniti iz svesti, a poznato je da je razbijanje ogledala najefikasniji način za popravljanje slike o sebi. Istini za volju, i ovde imam dosta naklonjenih čitalaca, nisu pomahnitali fašisti jedini žitelji Srbije.

Vaše se zbirke ne bave prošlošću, nije pošteđena ni vlast: "Vi imate izmaštano davno prošlo vreme/Na naša leđa navaljeno breme/Vi imate svoju lažnu tradiciju i svoju pravu kradiciju/Svoj nečasni krst i pozdrav troprst/U naše oko zaboden srednji prst" (Poslanica kasti na vlasti). Nijedna vlast u Srbiji nije se istinski i sveobuhvatno bavila ratnim zločinima i njihovim posledicama?

- Bavim se pomalo i prošlošću, ali u čvrstoj vezi sa sadašnjošću. Dve poeme u zbirci su posvećene prošlosti, odnosno današnjem pogledu na prošlost. Malj za veštice, kama za komuniste govori o reviziji uloge četnika u Drugom svetskom ratu, a Iz srpskog ratnog bukvara o nekritičkom veličanju Gavrila Principa i propratnom guranju Dimitrija Tucovića pod tepih zaborava. Poslanica kasti na vlasti obraća se političkom establišmentu i njihovoj umetničkoj, medijskoj, crkvenoj, sportskoj, finansijskoj i svakoj drugoj eliti koja otima novac od građana u zamenu za poseban oblik seksualne devijacije poznat pod imenom jebanje u zdrav mozak. Protiv čega se građani uglavnom ne bune, tako da se ne može govoriti o prisilnom aktu.

"Da me zanima široka čitalačka publika, pisao bih o napaćenom srpskom narodu" (FOTO: E-novine.com)

Slažem se s pitanjem, što bi rekao nekadašnji srbijanski političar Draža Marković. Ne vidim ni zašto bi se suočavali. Ovi današnji su bili aktivni učesnici udruženog zločinačkog poduhvata, pa bi njihovo suočavanje sa prošlošću dovelo do samolustracije i izlaska iz politike; Demokratsku stranku to nije zanimalo, oni su okretali pedale na sobnom biciklu korupcije; DSS se slagala sa ratnom politikom, sa bezbedne distance; LDP je neko vreme zagovarala politiku suočavanja da bi stekla politički kapital koji se prelio u finansijski... Niko ne vrši veliki pritisak na naše vlasti da se pozabave ratnom prošlošću, izgleda da se od nas ne očekuju tako ozbiljni zadaci.

Nema u zbirkama "Čovek zeva posle rata" i prethodnoj "Vreme smrti i razonode" zločina nad Srbima. Verujete li da se, nakon svih mogućnosti da sazna istinu, ćuteća i lažljiva većina diskvalifikovala da o tome čita. Da li ste se odrekli potencijalnih čitalaca, onih koji bi da pitaju i presude "A šta su tek oni nama radili!"?

- Da me zanima široka čitalačka publika, pisao bih o napaćenom srpskom narodu, o tome kako smo mi nevini a svi ostali krivi, bavio bih se autoviktimizacijom od Kosova do Polja, grejao bih top i ćerao se bez kraja i konca. Što je, usput budi rečeno, vrlo isplativ posao – ne vole pisci svoj narod za male pare. Ne razmišljam o publici, nemam prosvetiteljskih ambicija, ako ljudi žele da žive na masovnim grobnicama, bujrum.

Kada se čitalac suoči sa Vašom stihovanom obdukcijom, nameće mu se - još gore, većini se ne nameće - pitanje kako institucije direktno odgovorne za zločine, Srpska pravoslavna crkva, Vojska, policija, i dalje imaju najveći ugled u društvu. Iako su personalno promenjene tek iz bioloških razloga, ili zbog ultimatuma?

- Možda baš zato što su odgovorne za zločine? Znaju ljudi vrlo dobro šta su pomenute institucije radile, možda ne znaju sve detalje, ali u glavnim crtama im je sve jasno. To što ćute ili ne priznaju ni sebi ni drugima šta zapravo misle, to je druga stvar. Vojska, policija, crkva su eksponenti dominantne ideologije, jednog autoritarnog, kolektivističkog, rigidnog, militarističkog svetonazora u kojem nema mesta za slobodu, pojedinca, za tvoračkog subjekta (kako bi rekao Radomir Konstantinović). Ljudi to nepogrešivo prepoznaju i drže se za te stubove poretka kao pijan plota, da se, ne daj bože, ne odrode, da se ne nađu negde sami, na vetrometini, odgovorni za sopstveni život. Tu je zločin samo začin, držali bi se institucija koje reprodukuju autoritarni poredak sve i da pokolja nije bilo. Ovako, sa zločinom, imaju razlog više za poverenje.

Nisam prorok, ali ako se po jutru dan poznaje – dana neće ni biti! (FOTO: mojarijeka.hr)

Stihovima se obračunavate sa pogubnim mitovima, hiperprodukcijom laži, i danas aktuelnim, o Srbima koji su vodili isključivo pravedne ratove, sa njihovim proslavljenim, etabliranim sledbenicima, sa nakaznim arhaizmima, kreirajući novu, grobnice, opsadu, snajperiste... ?

- Jezik je kontaminiran arhaičnom i nazi terminologijom, tu su još i “genocidni narod”, srpski duhovni prostor”, “najskuplja srpska reč”, “pradavna počela tamnine”, “kolevka srpskog naroda”, “glasovi iskona” i nebrojeni drugi primeri. U poeziji pokušavam da taj jezik izvrnem ruglu, da ga demontiram, da humorom razbijem okoštale frazetine, da neologizmima i jezičkim igrama podrivam taj nakazni govor, pokušavam da nađem izlaz iz poretka koji je takav jezik formirao.

"Pesma je kuhinjski nož/Za seckanje povrća/Kojim su preklana mnoga grla/(Među njima bilo je i pesničkih)/A danas bi mirno da se vrati/Paradajzu,luki, paprici". Ništa ne opraštate, ni unutrašnje organe, ni izvađene oči, ni srca koja je nemoguće pokrenuti, ništa iz morbidnog popisa sa toponima iskopavanja posmrtnih ostataka nevinih. Ni silovanja, ni pljačku. "Čitaoci su pobijeni", kažete. Jedina knjiga u kojoj je trebalo da se nađu pesnici koje pominjete je, ispostavljate zaključak, upravo Vaša. Koliko su krivi?

- Pesnici i ostala umetnička menažerija jedva su dočekali mesiju Miloševića, da ih povede u Novi Krvusalim. Neverovatna je količina tzv. umetnika koji su surfovali na talasu nacionalizma i dali svoj doprinos buđenju naroda (što je parafraza Hitlera: “Nemačka, probudi se!”). Hiljade knjiga, tekstova, pesama, tribina, brojne pozorišne predstave, filmovi, slikarske izložbe, muzičke kompozicije... Neki od njih bili su istinski vernici, propovednici i žreci te krvoločne religije, drugi su prosto osetili šta u tom trenutku prolazi, šta može lepo da se naplati, a verujem i da masovna histerija može da izazove ozbiljan zanos u banauzima. Uglavnom, tu se manifestovao sav jad zaparložene umetničke elite, pokazalo se da je reč o najobičnijim slugama koje traže gospodara. Njihova odgovornost nije krivična, već moralna, ali o tome je u našem društvu smešno govoriti. Zanimljiva tema za pisanje, ne događa se baš svaki dan da umetnici postanu saučesnici u masovnim zločinima.

Nož, žica, Srebrenica stih je koji svedoči o jezivom kontinuitetu; učinak očeva nastavljaju deca. Ima li nekakve šanse za generacije koje žive Vašu interpretaciju Nož, žica, rečenica?

- Ne znam, nisam prorok, ali ako se po jutru dan poznaje – dana neće ni biti. Imam utisak da se nove generacije vrlo lepo osećaju u zločinačkom nasleđu. Oni drugi uglavnom se upinju iz petnih žila da napuste Srbiju. Valjda će ovima što ostanu jednom dosaditi da žive u okovima koje su im zaveštali preci-zločinci. Mada, sklonost ka okovima kao odevnom predmetu ovde ima bogatu modnu tradiciju.

Lupiga.Com

Naslovna fotografja: polipfestival.wordpress.com