Moj prijatelj Nedim Sejdinović po vokaciji i senzibilitetu svakako je pre i iznad svega književnik, koji je to nažalost do sada „mršavo“ dokazivao. Izdao je roman-antimitologiju „Hodočašće viška“ (Nezavisni, Novi Sad, 1998), a potom je 2012. godine, na oduševljenje svojih poklonika, objavio dve knjige: zbirku novinskih eseja „Zatvorski sindrom“ i zbirku kratkih priča „San svakog upaljača“ (Cenzura, Novi Sad, 2012), uz koju je poručio: „Svaki izbor je ludost, pa i ovaj izbor priča koje su nastajale u dugom vremenskom periodu i koje će nekog čitaoca možebiti zapaliti, nekoga popaliti, a nekoga bome i ispaliti”. On se bavi i novinarstvom, izvanredan je urednik, sjajan izdavač, a već deset godina je i „visoki funkcioner“ Nezavisnog društva novinara Vojvodine.

Uređuje informativni portal Autonomija (www.autonomija.info), građanski je aktivista i jedan od najzaslužnijih za uspešnu inicijativu da ulice u centru Novog Sada i u centru Pančeva ponesu ime Srđana Aleksića, mladića koji je u ratu u Bosni i Hercegovini žrtvovao život kako bi odbranio svoga komšiju Bošnjaka Alena Glavovića. Sejdinović je i glavni operativac koalicije nevladinih organizacija Građanska Vojvodina, član Igmanske inicijative, REKOM-a i svašta nešto još. Sve u svemu, što bi rekli njegovi Bosanci (rođen u Tuzli 1972. godine), „obrazli čovjek“ i zakleti antifašista, koji voli iz duše zapevati „Konjuh planinom“.

Povodom zbirke eseja „Zatvorski sindrom“, Sejdinović je napisao: „Poneki čitalac će u ovim zapisima, moguće, prepoznati sveznajući, docirajući ton, ali sam siguran da će oni pažljiviji skontati da je autor tek jedan zbunjeni i začuđeni posmatrač, koji nikako da sažvaće žabu stvarnosti”. „Zbunjenog“ Nedima smo odlučili intervjuisati. 

"Ne znači da su Beograd i Srbija postale tolerantne sredine, naprotiv – ovde se mržnja i žeđ za krvlju prosto valja ulicama, samo se traži – žrtva" - Nedim Sejdinović (FOTO: ndnv.org)

Parada ponosa konačno je održana u Beogradu, a da krv nije tekla u potocima, izuzimajući pendrečenje Andreja Vučića, premijerovog rođenog brata, zapaljen autobus i dimne bombe bačene na RTV B92… Policajaca i žandara je bilo na hiljade… Da li to znači da Beograd i Srbija postaju tolerantnije sredine?

- Sticajem okolnosti, ove godine sam bio na londonskom Prajdu, koji je održan za vreme meseca Ramazana i na Vidovdan, 28. juna. Nekoliko desetina hiljada osoba se šetalo u povorci, a nekoliko stotina hiljada ljudi je stajalo pored ograde, posmatralo povorku, mahalo, smejalo se i slalo reči podrške. Policiju nisam video, ako ne računam LGBT-policajce koji su se uniformisani šetali u povorci, zajedno sa gej-vatrogascima, gej-navijačima, predstavnicima političkih partija, skautima, zaposlenima u raznim kompanijama, predstavnicima religijskih zajednica, nevladinih organizacija i tako dalje. Ovom karnevalu jedino bi mogla da se zameri – velika komercijalizacija, jer su učesnici Prajda reklamirali sve važnije kompanije, mislim da nijedna velika nije izostala. Amnesty International je imao bus na kojem je pisalo „Marširamo i za one koji tu ne mogu”. Pored Ugande, Makedonije i drugih zemalja stajalo je i ime Srbije. Da li će sledeće godine ime Srbije biti izostavljeno? Verovatno hoće. Forma je zadovoljena, što je valjda jedino bitno za zemlje u večitoj tranziciji. Da se donose skladni zakoni koji nikada ne zažive u praksi, da se ne mogu direktno zatvarati mediji i hapsiti politički neistomišljenici već da se mora upotrebiti mašta... Ne kažem da nije dobro što je Parada ponosa održana, naprotiv. Kakva god bila, ona jeste bomba u sistemu primitivizma i nateraće bar neke ljude da se makar malo zamisle i dovedu u pitanje sopstvene stereotipe i mržnju sa kojom su se saživeli. To ne znači da su Beograd i Srbija postale tolerantne sredine, naprotiv – ovde se mržnja i žeđ za krvlju prosto valja ulicama, samo se traži – žrtva. Vlast koja preko disciplinovanih medija targetira neprijatelje odlučila je da to ovoga puta ne budu učesnici LGBT parade, zarad plusa koji će dobiti od EU. Postoji prećutna saglasnost između populističke vlasti i narodnih masa (ona nije samo prećutna, jer oni isti lokalni dileri ideologije koji su devedesetih regrutovali dobrovoljce za rat, sada idu po selima i objašnjavaju političke poteze „vođe”) da se neke žabe moraju progutati ako se želi dobiti novac od EU. Stvar je vrlo prosta. Narodne mase to čitaju: okej, progutaćemo, pa ćemo možda ponovo moći da živimo u neskladu sa svojim radom, od tuđeg novca.

Vučić je nakon Parade zahvalio homofobnim građanima što su ostali kod kuća i nisu išli da “tuku pedere”. Da li su to oni zaista spontano ostali kod kuće ili je po sredi nešto sasvim drugo?

- Takozvane demokratske vlasti su čuda činile da se dodvore onoj očigledno većinskoj Srbiji koja je, sada već hronično, obolela od raznih oblika nacionalizma, ksenofobije i šovinizma. To je veoma bogat spektar, raznolikiji od svih nijansi duginih boja. Dizali su elem demokratske vlasti tri prsta gde god je bilo prilike da se podigne ruka, slikali se sa popovima kad god ovi nisu imali ranije preuzete obaveze, dodikovali i kosmetovali. No, šta god da su radili, da su objavili rat Americi ili napravili pravoslavnu crkvu na Mount Everestu – (klero)nacionalisti bi ih doživljavali kao strano telo, kao neprijatelje. Valjda im jednostavno nije palo na pamet da bi zapravo stvar trebalo obrnuti i objaviti rat ksenofobiji, primitivizmu i nacionalizmu, suočiti društvo sa prošlošću, ratovima i zločinima. Menjati društvo, a ne prilagođavati se njemu. Znam da to nije bilo lako, jasno je da nekakva građanska Srbija nikada nije imala većinu u parlamentu, ni približno, ali je to bilo jedini moguć put. Jasno je da su imali protivnike koji su bili spremni na sve, što su pokazali tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije, ali su morali, što bi rekli Danilo Kiš i Laslo Vegel, „imati muda”. Takođe, bilo je neophodno rasturiti ratne i ratnoprofiterske strukture u Srbiji, a ne praviti dilove sa njima... Dok je ono malo građanskog društva u Srbiji rascepkano po svim šavovima, smušeno i dezorijentisano, dotle je desnica – od one ekstremne do one možda ne baš okupane ali bar malo plaknute – kad god je trebalo, delovala zajedno i koordinisano. Jasno je da su ekstremne grupe pod kontrolom formalnih i neformalnih službi bezbednosti, ali nikada nije bilo jasno ko te službe kontroliše. Sada je stvar nešto jasnija. Interesantno je da su jedino radikali organizovano pokušali da ugroze Paradu ponosa; valjda su oni jedina desničarska politička struktura koja ne funkcioniše u razrađenom sistemu poverenja.

Da li bi prethodna vlast, ona koju je predvodio Boris Tadić, mogla da “zamoli” homofobe i mrzitelje da ostanu kod kuće? Uostalom, šta bi se desilo da je tadašnja vlast učinila isto što i Vucić: smanjila plate i penzije?

- U međunarodnim odnosima traže se partneri po vekovnim pravilima: kada treba rešavati probleme koje su napravili populisti i nacionalisti, onda se traže populisti i nacionalisti sa kojima je moguće postići dogovor. Problem je uvek činjenica da oni nisu pouzdani partneri, a struktura njihove vlasti se ne zasniva na obrazovanim, stručnim i vaspitanim ljudima nego na kriminalizovanim strukturama koje se pokatkad otrgnu kontroli. Tako se od „faktora mira i stabilnosti” ubrzo postaje „kasapin”. Da je prethodna vlast zamolila homofobe da ostanu kući, na ulice sa močugama bi izašli i oni koji su tog dana imali nekakvog posla ili su recimo planirali put. Pomerili bi termine u svom kalendaru. Slično bi se desilo da je prethodna vlast smanjila plate i penzije ili potpisala Briselski sporazum – Srbija bi gorela, a na čelu kolone rušitelja bili bi Vučić i Nikolić. No, sve to Tadića i njegovu vlast ne opravdava, bar ne u potpunosti. Zbog toga što se nisu tom zlu suprotstavili već su pokušali da surfuju na stihiji osećajući se kao junaci serije „Čuvari plaže”, i verujući da ih na plaži čeka Pamela Anderson, a ne bradata spodoba sa kamom u zubima.

"Politička stabilnost malo košta, a demokratija je skupa stvar u banana-državama" (FOTO: ndnv.org)

A kako stvari stoje sa medijima? Čujemo sada, povodom ukidanja emisije „Utisak nedelje“ na TV B92, da situacija navodno nije bila takva ni u vreme Miloševićevog koljačkog režima?

- Aleksandar Vučić pokazuje izuzetno velik kapacitet kada je u pitanju gušenje medijskih sloboda. Mogao bi da drži treninge diktatorima širom sveta, mislim da bi i Kim Džong Un imao štošta od njega da nauči. Nije ni čudno ako imamo u vidu da je devedesetih kao mlad i perspektivan pripadnik fašističke stranke stažirao na mestu ministra informisanja, gde je cenzurisao i gasio medije, novinare privodio pred prekršajne sudove koji su im preko noći izricali drastične kazne. Ako imamo u vidu da je porodično takođe vezan za medije i da je „medijske poslenike” iznutra upoznao, nije mu bilo teško zaključiti sa kakvim svetom ima posla. Neki od njih su ustreptali poslušnici koji od skrušenosti jedva da smeju da podignu pogled, dok su drugi pokvareni i lako potkupljivi. Pojavila se tu i treća sorta, a to su ordinarni kriminalci koji reketiraju i ucenjuju pojedince i grupe, i to rade pod zaštitom režima. Naravno, ima među novinarima mnogo onih koji imaju, bar elementarni, dignitet, ali i sa njima „vođa” zna šta će – otpusti ih, marginalizuj, ocrni u medijima, zgazi... Nijednog trenutka nisam imao sumnje da će po učvršćivanju vlasti Vučić krenuti da se obračunava sa medijima i novinarima koji mu ne budu išli uz dlaku. Odmah je recimo krenuo da smenjuje urednike listova koji su bili pod kontrolom države i doveo ultranacionaliste tipa Ratka Dmitrovića ili Ljiljane Smajlović. Ono što je ipak ostalo kao nada koja je potiho treperila u vazduhu jeste da će bar, kao Milošević, ostaviti pokoji nerežimski medij ili nerežimsku emisiju u životu, čisto da ih nosi kao cvet na reveru kada posećuje zapadne zemlje, ali i ta nada je nestala. Sistematski se ukidaju svi medijski sadržaji u kojima je moguće čuti pokoju kritičku reč protiv „mudrog vođe zagledanog u budućnost”, hakuju se sajtovi, kažnjavaju se mediji korišćenjem starih, oprobanih mehanizama tipa poreske kontrole ili kakve druge inspekcije. No, ovo je tek početak, polako ulazimo u jezivu završnicu, gde neće, kako bi to rekli Crnogorci, „ostat oka od svjedoka”. Čovek jednostavno ne trpi kritiku, takav mu je astrološki znak i podznak. Istovremeno, doneseni su medijski zakoni koji su manje-više usklađeni sa evropskim standardima. I negde, u nekoj briselskoj kancelariji, udaren je – konfirmejšen. Politička stabilnost malo košta, a demokratija je skupa stvar u banana-državama.

Da li u medijima, barem u onim mainstream, uopšte još uvek ima novinara i odgovornog, kritičkog i analitičkog, novinarstva?

- Medijske slobode su se uglavnom preselile na, u Srbiji, nejaki internet, a dobrim i poštenim novinarima onemogućeno je da rade svoj posao u takozvanim klasičnim medijima. Gde god zagrebeš, nađeš sjajnu priču, a potom naiđeš na zaštićene likove. Kada bi se napravio registar zaštićenih faca u ovdašnjim medijima, tu bi se našla celokupna vladajuća politička i ekonomska „elita”. Ponekad dođe do neke zađevice među njima pa jedan drugog opletu preko „svojih” medija, kao znak upozorenja ili poziv na trgovinu ili da bi se više umilili vođi, a unizili konkurenciju. Da ne nabrajam druge razloge, ima tu svega osim bilo kakve principijelnosti. Mediji i novinari imaju ulogu izvođača radova, a dobiju potom mrvice sa stola i malo maženja. I presretni krenu na pivo pred počinak. Nije sve toliko crno, ima na internetu nekakve slobode, pronađe se tu i ozbiljno analitičko novinarstvo, čak i sjajni istraživački poduhvati, ali to nikog u principu ne interesuje. Ako ipak počne nekog da interesuje, onda će „vođa” da razmisli o cenzurisanju interneta. I, nemojmo sumnjati, imaće za to podršku naroda, čak i među onima koji su sada non-stop na netu. Pa vreme je i da oni malo odmore ako je to u korist „naše stvari”.

Srbija je, sve u svemu, što bi rekao pokojni Mihajlo Mihajlov, „raj za antropologe“. Da li je raj i za književnike, ili si – u svom slučaju – životom u Srbiji napravio „Hodočašće viška“ na ne baš sveto mesto?

- Raj za antropologe i za mazohiste. Kada sam se vratio iz vojske (JNA u predsmrtnim roptajima 1990./1991.), smatrao sam da je to najbesmislenija godina mog života. Potom se ispostavilo da ima i nešto besmislenije, a to je život u Srbiji, i drugim sličnim, levim, nesrećnim, primitivnim i frustriranim zemljama. Zeznuo me zapravo Novi Sad, u koji sam stigao sticajem okolnosti i koji me je okružio nekim finim ljudima. Uopšte, bio je to grad koji je navikao na različitost (nisam siguran da je to još uvek tako), pa mu recimo moje ime nije smetalo, bar tamo gde sam se kretao. Da sam se zadesio u Beogradu, verovatno bih pobegao glavom bez obzira, nadam se u neku Švedsku. Ovako sam ušao u pogrešan voz i posle hiljadu kilometara shvatio da idem u pogrešnom pravcu. Sedi di si, ni za di si nisi! Za književnost, kao i umetnost uopšte, potrebna je neka vrsta dokolice, energija, a ne depresija, pronalaženje nekog smisla u delanju, a ne provalija gluposti nad kojom se svakodnevno nalaziš. Iskreno, nema ovde ni mnogo čega za umetnost interesantno, sve je banalno i sto puta viđeno, kao tekst novokomponovane pesme. Nisu samo naši bedni političari, nego smo i svi mi postali karikature ili likovi iz španskih serija. Svedočim kako mnogi iz mog okruženja neverovatno daroviti ljudi – propadaju. Neki više nisu ni živi, neki – dok ja ovo pišem – sede u kafani i cevče pivo, neki su otkrili ezoteriju, a neki su se jednostavno prodali. Možda bi im se nešto slično zbilo i u drugim zemljama, ne znam. Ali, činjenica je da se ovde od korova ne vidi sunce. Čak ni vazduh ne dolazi. Ljudi su ostali bez nade, a bez nade ti se ne da ni kafu zakuvat, a kamoli stvarati umetnost. U Berlinu, kada uđeš u U-bahn, pogotovo u pojedinim delovima dana, moje nenaviknute oči hoće da oslepe: mnogo ljudi čita knjigu! Ja u Srbiji nisam deset godina video nikoga da nešto čita osim novinskog đubreta.

Lupiga.Com