Prvih deset dana mundijala očekivano je sa sobom donelo mnogo uzbuđenja, oduševljenja i razočaranja kao što je manje-više slučaj sa ovim događajem dobrih osam decenija. Bilo je tu i volje i želje da se impresionira, uživa i očara. Ko je hteo, mogao je probrati koji dobar potez i osetiti strast ove igre. Polako se izdvajaju favoriti, miljenici sreće, ali i oni kojima je ona prilično nedostajala. Ovaj tekst pišem pod još svežim utiskom poraza BiH i slutim da će Džekina stativa biti jedna od onih priča koje će nadživeti ovaj mundijal.

Bosanci su sa velikim očekivanjima ušli u ovaj meč, možda i previše svesni njegove važnosti. Da ih gleda došao je čak i Blater, čije tapšanje u početnim kadrovima prenosa utakmice nisam mogao, a da ne doživim kao provokaciju. Od samog starta BiH je krenula silovito, ali i nekako naglo i brzopleto, često praveći greške u odbrani, koje su najčešće dolazile od Spahića koji je kao kapiten na njih imao najmanje pravo. Delovalo je da osećaju snažan pritisak da što pre dođu u vođstvo. Nije pomogao ni poništenje Džekinog gola, na koji se O’Liri odlučio sa priličnim zakašnjenjem, ispostavilo se opravdano nesiguran. Nekoliko minuta kasnije novi loš potez Spahića skupo je koštao njegovu ekipu koja se od ovog šoka nije uspela oporaviti i sve do kraja, do tog kobnog pokušaja Džeke nije znala ozbiljnije napasti Nigerijce koji su se zato vrlo dobro znali braniti.

Džekina stativa i poništen pogodak biće jedna od onih priča koje će nadživeti ovaj mundijal (FOTO: nfsbih.ba)

Tako da se ovo debitantsko učešće BiH završava mnogo ranije nego što su i najveći skeptici mogli pomisliti, kao i neka davna prvenstva kad su neki drugi Plavi mnogo obećavali, a malo pružili. Za igru Bosne, paradigmatičan je bio učinak Zvjezdana Misimovića koji u prvom poluvremenu plenio svojim momentima lucidnosti, odličnim pasovima, atraktivnim potezima i driblinzima, da bi u drugom delu igre u potpunosti pao, odviše umoran da išta novo stvori, nekako postavši svestan da za tako nešto nema dovoljno snage. Miske je izgledao kao neko ko bi se odlično uklopio u vreme njegovog selektora kada se više polagalo na veštinu, a manje na fizičku spremnost, tako isto bi i Pape sigurno bolje prošao u vremenu nadahnjujućih učitelja u odnosu na sadašnje doba proračunatih taktičara.

Pošteno je reći, da je pristup bio bitno drugačiji u odnosu na prvu utakmicu protiv Argentine, kada je najbitnije bilo nadigravati se sa Mesijem i društvom i svih 90 minuta boriti se i uživati u odmeravanju snaga sa pretendentima na tituli. Ne zvuči li to malo poznato? Nije li to nešto što je oduvek krasilo reprezentativni fudbal ovih prostora?

Odlično bi se uklopio u vreme njegovog selektora kada se više polagalo na veštinu, a manje na fizičku spremnost (FOTO: nfsbih.ba)

Da tako ne mora biti pokazala je Hrvatska koja je nakon poraza protiv Brazila, oprezno ušla u meč sa Kamerunom i lagano gradila jedan od najubedljivijih trijumfa na ovom mundijalu. Kvalitet najuspešnijih naslednika jugoslavenske škole fudbala je upravo u tome što su bolju partiju pružili upravo protiv onih koje su morali dobiti kad već protiv favorizovanog (i po kvalitetu i po sudijskom afinitetu) domaćina tako nešto nisu uspeli.

Za razliku od njih BiH je utakmicu koju je morala dobiti izgubila, a onu koja je mogla izgubiti i ubedljivije, odigrala znatno bolje i za samo jedan gol razlike poražena, tako da je na taj način ostala zarobljena u tom raskoraku želja i mogućnosti. Posledice takve razlike u pristupu sasvim su očigledne, da se izrazim u maniru sportskog novinara, Vatreni su svoje Lavove ukrotili, dok su Zmajevima Orlovi odlepršali u drugi krug.

Hrvatska je lagano gradila jedan od najubedljivijih trijumfa na ovom mundijalu (FOTO: hns-cff.hr)

Kad smo već tu, da prokomentarišemo i to. Simptomatično je da su nadimci obe reprezentacije inspirisani vatrom. Bilo da je poistovećivanje sa njom samom ili bićima koji je produkuju, veza sa ovim nestabilnim elementom nije nimalo slučajna. Upravo to buktanje i tinjanje simboliše nestalnost ovih prostora, živote ljudi i samu Igru koju znaju karakterisati obe krajnosti. Miljković kaže da „sve što nema vatre u sebi, sagori“, a u narednim nedeljama videćemo ko će to sve goreti, a ko sagoreti. Još mnogo priča je pred nama koje strpljivo čekaju svoj red.

Videli smo da se Bosanci nažalost nisu uklopili, ali da zato Hrvati imaju preko potrebnu stabilnost uz nesporan kvalitet, da Brazilci grabe napred narušavajući sopstvenu tradiciju, da je tika-tika doživela svoj krah, da je totalni fudbal i dalje u trendu, da su Kostarikanci pobedili Italijane njihovom igrom, malo gušta i za nas sa niskom tolerancijom za njihovo kalkulisanje, da Suarez može sam, da Francuska ima čemu da se nada i bez Riberija, da Mesi neće moći sam, da Miler preti da dostigne slavu svog prezimenjaka i još mnogo toga, a verujem da je to samo uvod u ono što nas čeka.

Lupiga.Com