I bi tako još jedna Parada ponosa, iliti Prajd. Kako kome drago. Bi još jedna Parada i prođe. Kakvi su plodovi? Ako prihvatimo činjenicu da je nemoguće očekivati da se jedno društvo koje je duboko bolesno, koje je daleko od tolerantnog, empatičnog, može promeniti nakon jednog ovakvog događaja onda treba gledati napred i gaziti tim stopama. U nekom trenutku valjda će to postati uobičajena pojava. Da li će to značiti i da će opseg tolerancije biti viši? Teško, ali to ni nećemo saznati ako ne probamo.

Da ne preskačemo sad redove, vratimo se na početak. Već prošle godine u danima pre Parade bio je vidljiv znatniji odmak medijske pažnje, u pozitivnom, a još više u negativnom smislu. Stigla bi direktiva „odozgo“ da se ne stvara nepoželjna atmosfera i po prvi puta već desetak dana pre datuma za kad je Parada zakazana bilo je jasno da će ista biti i održana. Slično se desilo i ove godine pa je po prvi atmosfera i među pripadnicima i pripadnicama organa reda bila znatno opuštenija, pa čak i prijateljska.

BEOGRADSKA PARADA PONOSA: „Ljudi su bili srećni, čula se muzika sa kamiona, bilo je veselo i šareno i to je ustvari Prajd“

Sve to uobličilo je sliku o napretku koji je postignut tokom tri godine, pa čak i tokom dužeg perioda na što je aludirao i Boban Stojanović, jedan od organizatora Parade, tokom svog obraćanja na kraju šetnje od Slavije do Trga Republike: „Pre 15 godina ovo je bio krvav Trg pri pokušaju prvog Prajda, a vidite nas danas.“

Ove godine je po prvi atmosfera među pripadnicima i pripadnicama organa reda bila znatno opuštenija, pa čak i prijateljska (FOTO: Lupiga.Com)

To „danas“ izgledalo je otprilike ovako: oko hiljadu učesnika, od čega koja stotina novinara, policajaca u civilu, predstavnika diplomatskih predstavništava i ono što se posebno ističe – gradonačelnik Beograda, Siniša Mali i ministarka u Vladi Srbije, Ana Barnabić, kao prva LGBT ministarka u „novijoj istoriji Srbije“, kako bi to Aleksandar Vučić već sročio.

O Paradi sve najbolje. Tako bi se dale opisati izjave gradonačelnika i ministarke. Sagledavajući vidno, ili samo prividno, manji broj policije na ulicama, sagledavajući atmosferu došlo se do zaključka da je Srbija načinila ogroman iskorak u pravima LGBT populacije. No, valja šetati i ostala 364 dana u godini. 

Svesni su toga svi, a ponajviše oni koji se nisu usudili pojaviti na Paradi i to iz raznih više ili manje razumljivih razloga. Otkako se krenulo u organizaciju i među samom LGBT populacijom postoji poprilično nesporazuma i nesklada kad je reč o samoj Paradi. Dok su jedni uporni u tome da se Parada održava, drugi ističu da Parada nema smisla sve dok je na ulicama potrebno nekoliko puta više policajaca od samih učesnika, makar i bili prijateljski nastrojeni.

A ima i onih koji su zatvoreni u svoja četiri zida, kakvih je i dalje većina i koji jedino tako zadovoljavaju želje većine građana. Kako reći jednima ili drugima da nisu u pravu?

Nakon što prođete špalire policije sa sebe poskidate sva obeležja Parade kako njima ne bi isprovocirali stanovnike Beograda (FOTO: Lupiga.Com)

Parafraziraćemo ovde govor Kristine Kastelec nakon šetnje: „Prajd je jako bitan kao platforma. Ne smemo da zaboravimo šta se dešava ostale dane u godini sa onima koji ne smeju da dođu na Prajd. Za sve one koji misle da ih se ne tiče, itekako vas se tiče. Želim da znate kroz šta mi prolazimo. Mi smo deo ove zemlje, ovog grada, mi smo nečija porodica, braća, sestre... Mi doživljavamo nasilje svakog dana. Toliko je njih koji ne smeju da prošetaju jer žive u konstantnom strahu ceo život. Ni ja nisam smela, živela sam u krugu nasilja i sad stojim pred svima vama ovde. Šetam za sve one koji ne mogu, koji ne žele i one koji možda nikad neće smeti.“

Pa sad vi recite da se šetnjom nije ništa postigla. No, ona kao i ostali dobro znaju da pravi ispiti slede tek nakon Parade. Tu neće biti policije da štiti, a poruke koje tih dana stižu uveliko se razlikuju od one sa Parade. Isti taj dan, na pitanje novinara RTS-a da li je pozvan na Paradu premijer Aleksandar Vučić je odgovorio: „Valjda jesu zvali, ali da sam imao vremena išao bih na svadbu sina Bate Gašića, koji je okupio četiri ili pet puta više svatova nego što je bilo na šetnji.“

Jasna je to poruka o tome šta premijer misli o Paradi i ne samo to. Jasna poruka svima onima koji su svojevremeno tražili smenu tog Bate Gašića, dok je ministrovao vojskom, nakon seksističkih ispada prema novinarkama.

Do pobede se dolazi porazima, primetila je Mirjana Karanović, kuma Parade (FOTO: Lupiga.Com)

Nema tu nikakve pobede. Barem ne još. Ali i sama kuma Parade, Mirjana Karanović je istakla da se do pobede dolazi porazima. Skloniji sam tumačenju da ovakva Parada, sa gradonačelnikom koji snosi odgovornost za, u najmanju ruku, nelegalno rušenje jednog gradskog kvarta u Savamali zbog čega će se opet krajem meseca održati protest jer odgovorni za kršenje ljudskih prava nisu procesuirani, ne može biti proglašena suvim uspehom. Nije sve u samoj šetnji, a ako se i šeta ipak valja voditi računa sa kim se u tu šetnju ide. U suprotnom šetnja gubi smisao. Posebno što ste prinuđeni nakon što prođete špalire policije sa sebe poskidati sva obeležja Parade kako time ne bi isprovocirali stanovnike Beograda.

No, neke naznake pobede ipak postoje što je savršeno istakla i Marinika Tepić, poslanica u Skupštini Srbije: „Postigli ste rekord - dobili ste dve bitke za dva dana, ne samo ovu danas, već i juče, kada je termin 'večitog derbija' pomeren zbog Prajda! Malo li je, za Srbiju!?!"

E, upravo to. Malo li je za Srbiju. U pravu je Marinika, no dajmo dići tu lestvicu malo više pa da pobeda bude kad se u istom danu održi „večiti“ i Parada. Lako je to reći, no za to moramo ili menjati stanovništvo što je malo verovatno ili da menjamo njihove stavove. Dok god to činimo pendrecima neće na dobro da izađe. Sve ostalo zahteva puno više rada, strpljenja, solidarnosti i razumevanja.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Lupiga.Com