Bio je u Srbiji svojevremeno jedan ministar koji se posebno istakao u periodu posle bombardovanja zemlje, tamo još 1999. godine. Taj ministar je imao zadatak da obnovi razrušenu infrastrukturu u zemlji, a nekako se dešavalo da je svaki centimetar obnovljene zemlje obnovljen „pre roka“. Taj ministar se, uz manje prekide, vukao sve do prošle vlade na istoj funkciji i njegova zasluga što se u Beogradu slavila 70-godišnjica od oslobođenja grada, i to četiri dana pre roka, nije apsolutno nikakva. Zasluga je to nekog drugoga.

O odnosu Srbije naspram antifašističkog nasleđa već smo pisali nakon odluke da se dve beogradske ulice preimenuju u Ulicu Koče Popovića i Peke Dapčevića. Parada ponosa, odnosno velika vojna parada pod nazivom „Korak pobednika“, pokazala je da oni koji vode Srbiju nemaju pojma kuda i kako je vode, ali da oni koji su navodno vođeni itekako dobro znaju, odnosno više je reč o iracionalnoj želji, strasti, u kom smeru to treba ići.

Parada je pokazala da oni koji vode Srbiju nemaju pojma kuda i kako je vode, ali da navodno vođeni dobro znaju u kom smeru to treba ići (FOTO: mod.gov.rs)

Krenimo redom. Beograd su 20. oktobra 1944. godine od fašizma oslobodile zajedno jedinice Crvene armije, koja je uključivala i ukrajinske borce, kao i partizanske jedinice. Taj datum već godinama nije u opticaju niti u sećanju jednog prosečnog stanovnika Beograda. Višegodišnje ispiranje mozgova dalo je rezultat pa je tako zaista retke pogodila činjenica da se okruglih 70 godina slavi četiri dana ranije. Već se zbijaju šale i pošalice na taj račun upoređujući ovu gimnastiku sa datumima sa onim oko Uskrsa. Danas 16.10, sutra 28.10, a prekosutra... Ne bojte se. Neće ga biti prekosutra. Neće ga biti ni sutra. Zašto?

Zato jer onih nekoliko desetina hiljada okupljenih na Paradi tamo nije došlo da bi odalo poštu izginulima u borbama za oslobađanje grada. Za njih ih je najmanje briga. Oni su došli da još jednom ispolje svoje frustracije i fascinaciju čovekom koji je sukrivac za slavlje četiri dana ranije. Da je Vladimir Putin došao 1. septembra, dakle na dan kad je zvanično započeo Drugi svetski rat, a da je građanima omogućeno okupljanje kako bi čuli njegovo obraćanje gledali bi iste scene. Jebe se njima za Drugi svetski rat, jebe im se za tekovine antifašizma, a još manje im se jebe za dan oslobađanja grada u kom žive, makar tome bilo i 70 godina.

Došli da vide srpskog heroja (FOTO: Lupiga.Com)

A sa punim pravom se tako ponašaju. Govor Tomislava Nikolića, koji je i ovom prilikom uručio orden i to „Orden Republike Srbije na velikoj ogrlici“, u potpunosti je negirao sve ono što je antifašizam bio, sve ono za šta su se borili oslobađajući grad. Siguran sam da bi se bolje osećao da je najdražem gostu uručio orden velike Srbije na maloj ogrlici, ali šta je tu je... Rekao bi on sam da je to ostao sanak pusti.

Prvo, ni jednog jedinog trenutka nije spomenuo jugoslovenski karakter borbi koje su se vodile po Beogradu. Samim tim negirao je postojanje trupa, brigada iz drugih republika. Na kraju, ne sećam se da li je iko ikada spomenuo da su na proslavu pozvani i predstavnici tih drugih republika, sadašnjih država. O pozivu Ukrajincima, naravno nije bilo ni reči iako su se spominjali njihovi odredi.

No, dobro. Neka se i zatvore u nacionalni tor. Neka samo Srbija ima tu čast da, kao i u sportu, nasledi Jugoslaviju. Neka Vojska Srbije bude legitiman naslednik onih koji su oslobađali Beograd. Ako je tako onda ta ista vojska nasleđuje i ono negativno, čega u Nikolićevom govoru nije bilo.

Kako Srbije nije vodila osvajačke ratove najbolje su na svojoj koži osetili Vukovarci, Sarajlije, Srebreničani... (FOTO: mod.gov.rs)

„Srbija nikad nije vodila osvajačke ratove“, rekao je Toma. Kako nije vodila osvajačke ratove najbolje su na svojoj koži osetili Vukovarci, Sarajlije, Srebreničani... Opet, dobro. Neka to formalno i nisu bili osvajački ratovi. Zažmurićemo i na to, ali šta će onda na tribinama, zbog ratnih zločina osuđivani i optuživani bivši načelnici Generalštaba Vojske Jugoslavije, Dragoljub Ojdanić i Momčilo Perišić? Šta će tu i Milan Milutinović, Momir Bulatović? Da li su oni nasleđe Vojske Srbije? Svakako da jesu.

Slika je potpunija, konkretnija, ali gotovo da je već viđena početkom devedesetih kad su isti ti tenkovi išli gotovo istim tim putevima ka Vukovaru i kad su ih građani Beograda obasipali cvećem. Da li su to isti ovi današnji građani? Naravno. Još su samo pojačani podmlatkom.

Ipak, možda je najslikovitiji prikaz onoga što se dešavalo 16. 10. ove godine u Beogradu scena koju je oko i uho našeg reportera uhvatilo. Srednjovečna gospođa pojavila se već na kraju parade u prvim redovima radoznalaca i visoko digla transparent na kom je precrtana svastika. Ništa logičnije, naravno, nema nego na skupu koji, barem deklarativno, slavi antifašizam i pobedu nad fašizmom, istaknuti taj transparent.

Srbija je, moguće jedina država u Evropi koja slavi tekovine antifašizma sa gomilom fašista (FOTO: Lupiga.Com)

Tek nakon minuta slave prilazi joj uniformisano lice i traži od nje da ukloni transparent. Zbunjena gospođa pita zašto jer da je ovo skup koji baš protažira antifašizam, a njen transparent isto to radi. Ostala je bez odgovora.

Srbija je, moguće jedina država u Evropi koja slavi tekovine antifašizma sa gomilom fašista i ni najmanje joj to ne smeta. Paroli „Smrt fašizmu, sloboda narodu“ ovde definitivno nije bilo mesto. Ustupila je prigodnijoj: „Živela Srbija!“.

Lupiga.Com

Naslovne fotografije: mod.gov.rs