Čoveka sa čupavom prosedom kosom koji stoji na bini poznaju svi u sali. Ipak, predstavljaju ga posebno. „Na gitari je“, viče pevač u mikrofon, „gospodin Emir Kusturica!“ Publika dugo i glasno vrišti od oduševljenja. A onda se čuje uzvik: „Ne damo...” A uskomešana masa urla, zajedno sa bendom: „Kosovo!”

U Berlinu ili Buenos Airesu – ritual na koncertima srpske rok-grupe Emir Kusturica i Orkestar Zabranjeno pušenje je svaki put isti. Emir Kusturica je snažno doprineo popularizovanju grupe koja je počela kao punk bend: angažovao je pojačanje u vidu profesionalnih muzičara, posvetio joj dokumentarac Super 8 Stories i propagirao je koristeći svoje ime. Danas Emir Kusturica i Orkestar Zabranjeno pušenje sviraju pred desetinama hiljada ljudi u Evropi, Rusiji, Severnoj i Južnoj Americi. I na koncertnim binama se bore protiv nezavisnosti Kosova i za Veliku Srbiju.

Na području nekadašnje Jugoslavije Kusturicin nacionalistički angažman je poznat. Nasuprot tome, u Evropi ili SAD njegovo ime se vezuje za filmove kao što su Arizona Dream, satira o američkom snu sa Džonijem Depom; dokumentarni film o fudbalskoj zvezdi Diegu Maradoni; ili melodrame i burleske kao što su Dom za Vešanje (1988) i Crna mačka, beli mačor (1998). Kada se reditelj i dobitnik dve kanske Zlatne palme uopšte dovodi u vezu sa politikom, onda se to čini u alternativnom multi-kulti kontekstu.

Samo sporadično do javnosti dopre nešto o pravoj prirodi Emira Kusturice. Na primer, za vreme nedavno održanog filmskog festivala u Antaliji, gde je Kusturica bio član žirija, pošto su mu demonstranti prigovorili zbog toga što nije protestovao protiv „etničkog čišćenja” i zločina nad Bošnjacima za vreme rata u Bosni, Kusturica je napustio festival i turskog ministra kulture i turizma proglasio svojim „neprijateljem”. Pre toga je turski reditelj Semih Kaplanoglu, koji je sa filmom Bal pobedio na Berlinalu, iz protesta zbog Kusturičinog prisustva na festivalu u Antaliji, otkazao svoje učešće.

Pitanje je zašto Kusturicu uopšte pozivaju na festivale. On uopšte ne krije svoje političke poglede. Na primer, pesma Orkestra Zabranjeno pušenje, Wanted Man, posvećena je izvesnom „Raši Dabiću”. Pod tim pseudonimom se više od deset godina u Srbiji krio ratni zločinac Radovan Karadžić. „Ko ne voli Dabića Rašu, popuši nam k... našu”, pevaju Kusturica i njegov bend. Upitan o svom afinitetu prema Karadžiću, Kusturica u intervjuu hrvatskom magazinu Globus odgovara: „Ja sam uvek na strani progonjenih.” Zaista je apsurdno osumnjičenog ratnog zločinca stilizovati kao progonjenog. Međutim, upravo ovakva – nekad direktna, nekad indirektna – strategija opravdanja provlači se i kroz Kusturicine filmove. Njihovi junaci su sasvim simpatični, ali imaju i izvesnu crtu nepredvidivosti, koja može voditi i do ubistva.

Taj ratnički gen Kusturica je u svojim filmovima o balkanskim ratovima – Underground (1995) i Život je čudo (2004) – proglasio uzrokom raspada Jugoslavije. U Undergroundu je za to odgovoran i velikonemački imperijalizam, jer narode Jugoslavije zavađa i cepa na izdajničke i postojane. Naravno, kod Kusurice nema nikakve sumnje u to ko su izdajnici: upad trupa nemačkog Vermahta 1941. stanovnici Slovenije i Hrvatske dočekuju dobrodošlicom. Ulice Beograda su, nasuprot tome, prazne. Bez obzira na milione izbeglica i 150.000 mrtvih – po Kusturici Srbi ne mogu ništa ništa da učine protiv svog nagona da ratuju. Oni su, jednostavno, takvi. „I pre svega, oni moraju biti čisti Srbi. Koncept multikulturalnosti ne funkcioniše“, kaže Kusturica, „a moja porodica je simptomatičan primer za to.“

Šta je to pošlo naopako među Kusturicama?

Otac Murat, koji je potomak porodice koja je za vreme vladavine turskih Osmanlija u Bosni (1481. do 1878) prešla u islam, bio je ateista. Majka Senka, sekretarica u sudu, poreklom iz srpske pravoslavne kuće, nije bila vernica. U Jugoslaviji pedesetih, šezdestih i sedamdesetih godina to je bilo normalno. Sve dok je socijalistička država svojim građanima iz godine u godinu obezbeđivala rastući životni standard, vera i nacionalnost su igrale malu ulogu. „Mešoviti” brakovi su bili obična pojava. „Disfunkcionalnost” porodice Kusturica se, po njenom sinu, verovatno sastojala upravo u ne-religioznosti.

Kusturica je izabrao radikalno drugačiji put. Kao svetski priznat reditelj, on je najpre postao transjugoslovenski idol. U svom rodnom muslimansko-srpsko-hrvatskom gradu Sarajevu
„Kusta” je bio slavljeni sugrađanin. Utoliko je veći bio šok Sarajlija kada je 1992. taj filmadžija svom gradu uskratio solidarnost. Kada su tamo podignute prve barikade balkanskih ratova, Kusturica je napustio svoje drugo prebivalište u Parizu i – odleteo u Beograd. U glavnom gradu Srbije on je na RTS-u, TV stanici Miloševićevog režima, obznanio svoje shvatanje bosanske tragedije: bosanski muslimani nisu istinsko multikulturno društvo i nisu Srbi, nego muslimani ti koji su se prvi snabdeli oružjem. Osim toga, svi koji Srbe optužuju za krvavi kraj Jugoslavije zaboravljaju patnje toga naroda u Drugom svetskom ratu.

Opsade bosanskih gradova, progonstva i ubistva muslimana kao reakcija na patnje kojima je više od četiri decenije ranije bio izložen srpski narod? Kusturicini pogledi su slični ne samo stavovima Miloševićeve Srbije devedesetih – danas se iza njih postrojava srpska ekstremna desnica. Pored toga, on deli i stav srpskih nacionalista da je Zapad, a posebno EU, prožet najdubljim antisrpskim osećanjima. „Ako bi se išlo u Evropu”, kaže on, „99 odsto bi bilo za to da se svi Srbi isele u Rusiju.”

Biti Srbin je za Nemanju Kusturicu – kako se Emir zove nakon što se 2005. prekrstio u pravoslavca – suštinski sastavni deo njegove samospoznaje. Ignorišući deklarisani ateizam svojih roditelja, on je siguran: „Kusturice su 250 godina bili muslimani – ali samo da bi preživeli Osmanlije.” A on je sada, kaže, na poturčenje svoje porodice stavio tačku i vratio je kući, pod okrilje pravoslavne crkve. Taj jasni raskid sa „gresima” svojih predaka nije ostao nenagrađen: u Moskvi je 21. januara ove godine patrijarh Ruske pravoslavne crkve Kiril, Emiru – odnosno Nemanji – Kusturici uručio Godišnju nagradu Međunarodnog fonda pravoslavnih naroda, odajući mu priznanje za „izvanredne napore na učvršćivanju jedinstva pravoslavlja.”

Uz to ide i Kusturicino aktivno angažovanje protiv nezavisnosti Kosova. Tako je Kusturica u februaru 2008. bio jedan od glavnih govornika na masovnim demonstracijama u Beogradu. U centru Beograda je urlao pred zidom mikrofona i desetinama hiljada okupljenih nacionalističkih ultraša: „Kojem mitu mi pripadamo? Kosovskom mitu!” Rulja je nakon tih reči, u stanju kolektivne omamljenosti minutima skandirala „Emire – Srbine!”, a onda su kamenjem i Molotovljevim koktelima zasipane ambasade zapadnih zemalja. Tada je mnogima postalo jasno zašto je toliko ljudi u ovoj ekonomski opustošenoj zemlji još uvek prijemčivo za nacionalističke parole. I kakvu ulogu u tome igraju prominentni pojedinci poput Kusturice.

Ne samo u vreme kada ga posećuju svetski poznati prijatelji kao Džoni Dep ili Maradona, Emir Kusturica je trajno prisutan u srpskim medijima. On je uzor. Ono šta on kaže sluša se, o tome se raspravlja, shvata se ozbiljno. A tu ulogu ovaj reditelj i muzičar koristi da bi propagirao svoje nacionalističke stavove. Na primer, kada protežira ruskog slikara Adreja Budajeva i u katalozima sa njegovih izložbi štampa njihove zajedničke fotografije. Na tim slikama je Kusturicino velikosrpsko poimanje sveta brutalno jasno: na njima se vidi bivši srpski firer Radovan Karadžić, tužna lica i sa lisicama na rukama – junak koji se žrtvuje za pravoslavlje. Ništa lošije nisu prošli ni Milošević i od Tribunala za ratne zločine traženi bivši vojni šef bosanskih Srba, Ratko Mladić. A njihovi neprijatelji su zapadni političari: Medlin Olbrajt, Džordž H. i Džordž V. Buš i/ili Havijer Solana – na jednoj od Budajevljevih slika oni su predstavljeni kao banda obučena u nacističke uniforme i sa okrvavljenim kasapskim keceljama, vođena samo jednim ciljem: da raskomada Srbiju.

Budajevljevim delima može se diviti u Kusturicinom etno-selu Drvengrad. Reditelj je to naselje na zapadu Srbije sagradio za potrebe snimanja filma Život je čudo. Još u vreme Miloševićeve vladavine Kusturica je postao direktor Nacionalnog parka Mokra Gora, koji okružuje to selo. Kusturica je u tom kraju jedini poslodavac. On u kolokvijalno nazvanom „Kustendorfu” provodi glavninu svog vremena. Tamo vodi i filmsku školu, a svake godine pod pokroviteljstvom srpskog ministarstva kulture –tu se održava i međunarodni filmski festival Kustendorf. „Ja sam ovde sagradio srednjevekovni životni prostor”, izjavio je za TV stanicu Arte, „jednu vrstu tvrđave iza čijih zidina ljudi nalaze pribežište. Jer verujem da se čovek danas od preteće katastrofe mora sklanjati u enklave.”

Od kakve katastrofe? Drvengrad, međutim, u stvarnosti više liči na zabavni park. Tako ga doživljavaju i brojni đaci koje prepunim autobusima tamo svakodnevno dovoze iz svih krajeva Srbije. Tamo im se u lokalnom bioskopu, u srpsko-pravoslavnoj drvenoj crkvi, restoranima, prodavnicama i na štandovima sa – srpskim – espapom, na lepršav način servira slika o svetu kako ga vidi srpska ekstremna desnica. Tu slušaju, iz Kusturicinih filmova i sa nastupa Orkestra Zabranjeno pušenje, poznatu „cigansku muziku“. Suprotno svojim mađarskim ili rumunskim pandanima, srpski ultradesničari nisu anti-cigani. Romima je dopušteno da učestvuju – sve dok se uklapaju u srpski stereotip o Ciganima. Dakle, da su pravoslavci i muzikanti.

Kao učenici, studenti, nastavnici – ukratko, normalni članovi društva – „cigani” među srpskim nacionalistima imaju onoliku „prođu” koliku i u Kusturicinm filmovima. Da nije tako, to bi protivrečilo njihovoj prirodi, o kojoj reditelj u intervjuu za nemački časopis Novo kaže: „Cigani opstaju kao insekti, po principu selekcije, na osnovu boje i lepote oblika koje imaju njihova krilca.” Da li je ovo rasizam? Pitanja kao ovo uopšte ne dotiču Kusturicu. Njegov siledžijski odnos prema kritičarima je dobro poznat. U jesen prošle godine je iz Kustendorfa izbacio jednu hrvatsku TV-ekipu, pošto su novinari insistirali na pitanju o njegovom odnosu prema Miloševiću. Zar nije Kusturica jednom za Njujork tajms izgovorio rečenicu nad kojom se vredi zamisliti: „Briga me za demokratiju. Ako već imam svoj grad, onda mogu da biram građane.”

Ruediger Rossig, Boris Žujko (Die Zeit, 21. listopad. 2010).

(www.pescanik.net)