Sedim u kancelariji. Okružena papirima i zvonjavom telefona. A u glavi slažem slike savršenog letnjeg dana.

Leto.
Prva asocijacija: more.
Druga: vrućina.
Treća: dugi razgovori na nekoj plaži pod zvezdama.
Dalje asocijacije: bose noge, so, pesak, koncerti na otvorenom, jagode, krofne, putovanje.
 
Sećam se večeri s kraja decembra ... Mala iznajmljena soba. Studentski život onih koji iz palanke dolaze u grad da potraže prečice do svojih snova. Marko i ja sedimo i ispijamo kuvano vino. U pauzi gutljaja mi govori
Znaš li da su ljudi iskreniji zimi nego leti?
Njegova rečenica više predstavlja izjavu nego pitanje.
Leti svi nekuda žure. Zuje. Puni su energije. Nemaju vremena ni za koga. Jedva ga pronalaze i za sebe. Zimi ih hladnoća tera da ostanu kod kuće, da traže druge ljude da im oteraju samoću. Zato ja više volim zimu.

Bilo je kasno proleće.
Novosadski asfalt je već uveliko bio natopljen teškom omorinom.
Diana ulazi u moju sobu i zadihana mi kaže
Ovo je strašno! Pretoplo je, ali je tako dobro! Treba da izađeš na ulicu. Sve vrvi od ljudi. Ovo se zove život! Još samo da organizujem odlazak na more, nabacim boju i uživam.
Odluta na momenat i znam da tada gleda sebe u kafiću na obali mora okruženu momcima koje posmatra svojim zavodljivim pogledom preko ruba čaše. Vrativši se u realni prostor moje sobe, rezignirano dodaje
Mrzim, mrzim, mrzim zimu. No ... vidi šta sam kupila ...
Iz kesa koje je donela, Diana vadi gomilu šarenih krpica.

Septembar u Grčkoj. Olimp iza mene. More ispred. Ležim na sitnom šljunku zatvorenih očiju i slušam Kristijana kako diše. Srećna sam. Prebiram po svom sećanju tražeći momenat koji je dovoljno emotivno jak da stane rame uz rame s trenutkom koji upravo proživljavam. Ne nalazim ga. Okrećem se prema Kristijanu, ljubim ga  u zatvoreno oko i odlazim u more. U nadi da će neki delfin iskočiti iz plavetnila.

Moja mama svake jeseni dolazi tužna s pijace kući.
Nema više voća. Došla je jesen...
Gotovo da šapuće. Leto je u njenoj glavi predstavljeno ukusom voća iz korpe sa stola.

Telefoni su utihnuli. Čujem samo muziku. Air – You Make It Easy. To je muzika koja prati pokretne slike mog savršenog letnjeg dana.

Mali gradić. Malo ljudi. Pesak, miris maslinovog ulja i morske soli. Kamene kuće iza čijih zidova stanuju mirni snovi. Zvuci gitare se provlače kroz lišće loze do bašte. Na drvenom stolu ispred kuće je karirani stolnjak. Bademi, limunada i šoljice kafe. S obale su čuje graja ribara koji razvlače mreže. Suton je. I sve je jednostavno i lako.