Mirjana Miočinović (Beograd, 1935.), teatrolog je i prevoditelj. Pri zadnjemu našem kontaktu me pristojno moli: “Molim vas samo da me ne pretvarate u ‘teatrološkinju’, jer ne hajem za rodnu ravnopravnost koja dovodi do rogobatnih i gotovo unižavajuće smešnih reči.” 

Do listopada 1991. godine Miočinović je predavala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu koji napušta u znak protesta zbog rata. Objavila je knjige: „Eseji o drami“ (1975.), „Rađanje moderne književnosti – Drama“ (prir., 1975.), „Surovo pozorište, Poreklo, eksperimenti i Artoova sinteza“ (1976., 1993.), „Moderna teorija drame“ (prir., 1981.), „Pozorište i giljotina“ (1990., 2008.), „Nemoć očiglednog“ (1997., 2014.). Priredila „Sabrana dela Danila Kiša. Prevodi s francuskog“ (Lautréamond, A. Artaud, G. Genette, A. Ubersfeld, F. Dupont, J.-P. Sarrazac i dr.). Dobitnica je Sterijine nagrade za teatrologiju (1991.), Sterijine nagrade za naročite zasluge (2005.) i "Lovorovog venca" (2011.), nagrade za životno djelo u polju teatrologije koju dodjeljuje Pozorišni muzej Vojvodine. 

Razgovarali smo o vremenu u teatru, o histrionstvu, političkom teatru, političkoj regresiji, ostavštini Danila Kiša o kojoj kao njegova bivša supruga i nasljednica prava brine, nikada naručenim prijevodima kojima je obogatila jugoslavensku teatrologiju ...

"Palanačko skorojevićstvo ljudi na vlasti preslikava se na strukture svih institucija kulture" - Mirjana Miočinović (SCREENSHOT: YouTube)

Gospođo Miočinović, obzirom da je vrijeme najprivilegiranija kategorija u teatru, traje dugo, a zapravo kratko, nužno je kondenzirano. Je li ono - ono nešto - što vam je davalo vjeru u instituciji teatra?

- Pozorište jednako zavisi i od vremena i od prostora, ne samo kao narativnih kategorija, jer nema priče koja nije u njih upisana. Ali do promene odnosa prema tim dvema kategorijama nije došlo najpre na sceni, već u dramskom pismu. Dugu aristotelovsku tradiciju jedinstava mesta, vremena i radnje, odbacili su najpre pisci, promenivši pritom, zapravo posledično, predmet svog interesovanja. Jean-Pierre Sarrazac, u knjizi „Poetika moderne drame“, govori o promeni dramske paradigme već krajem 19. veka: dramu u životu, po njemu, zamenjuje drama života. Ovoj poslednjoj potreban je mnogo veći opseg vremena i veća raznovrsnost prostora. A da pritom samo trajanje predstave ne menja, do u retkim slučajevima, svoje uobičajeno trajanje od dva do tri sata. To, naravno, razbija klasičnu tročinsku ili petočinsku strukturu komada, i sitni radnju na neograničen broj slika, koje su pak rasuti fragmenti jedne povesti koja može obuhvatiti ceo čovekov život. Ovakve promene dramske forme i ove nove dramske priče, u koje je upisan dramatičan rad vremena i dinamika prostornih promena, zahteva mnogo raskošniju rediteljsku i scenografsku imaginaciju, mnogo veće glumačko transformativno umeće, nove tehničke inovacije, pa samim tim i mnogo veće troškove da bi predstava uspela. Ja lično volim tu promenu dramske paradigme, taj prodor epskog u dramsku priču, ali je sve to izvan tehničkih mogućnosti naših pozorišta, i u neskladu s obrazovnim profilom, u prvom redu naših mladih reditelja.

Što ta institucija danas, po vama, sadrži? U Srbiji, a može i šire. Kako se izmijenila? Kamo ide?

- Ovom sam poslednjom rečenicom donekle odgovorila na ovo vaše pitanje. Ja, nažalost, ne znam kakva je situacija u hrvatskom pozorištu, poznato mi je samo žalosno stanje naših pozorišta. I tome nije samo kriv nedostatak novca, već profil onih koji njima upravljaju i snažan uticaj države na njihov izbor, čime se nacionalistička borniranost i palanačko skorojevićstvo ljudi na vlasti preslikava na strukture svih institucija kulture, pa tako i pozorišta. Stoga sve manje pratim taj put i samo mogu sa zebnjom da slutim kamo ide. Ima, na sreću, mnogo darovitih pisaca mlađe i srednje generacije, naročito među ženama, u kojima uočavam tu modernu matricu dramskog i izvođačkog, ali nije baš svakom od njih lako da se domogne scene. O nekima od njih sam ponešto napisala, ne uz pomoć neke teške teorijske aparature, već više u starinskom esejističkom stilu i imam „u ladici“ još neke skice od kojih će možda nastati zaokruženi tekstovi. 

Strahovito me zanima kako ste se određivali i kako ste prepoznavali histrionstvo u vašim teatarskim susretima? Bilo s tekstom, bilo s osobom, bilo s institucijom. Je li ono - nužna pretpostavka? Taj "narcizam".

- Ja nemam ništa protiv histrionstva. Od antičkih vremena, preko srednjovekovnog pozorišta, pretežno putujućeg, do vašarskih pozorišta u osvit Francuske revolucije, to su bila pribežišta buntovnog duha i za to se znala platiti visoka cena. Toga je duha bilo u gotovo celokupnom dramskom opusu Aleksandra Popovića, vama možda nedovoljno poznatog, i u nekim predstavama Ateljea 212 ... Od glumaca, u kojima sam prepoznavala tu histrionsku narav, koja je neodvojiva od dara za improvizaciju, najviše sam volela Zorana Radmilovića. Inače nisam imala prijatelje među glumačkim svetom i nikad nikakvog profesionalnog dodira s pozorištem kao institucijom. Što se pak „narcizma“ ili prosto taštine tiče, to nije samo odlika pozorišnog sveta, s tim što ovaj pozorišni narcizam nije opasan i možda jedino šteti onome ko je u njegovoj vlasti. 

Osobito volim riječ teatar. Manje su mi bliska pozorište i kazalište. Vama?

- Koristim se isključivo rečju pozorište, ali mi je, recimo, bliži pridevski oblik teatarski nego pozorišni. Imam li na umu etimologiju ovih reči, čini mi se da pozorište više no reč kazalište odgovara prirodi ove umetnosti.

"Živimo u nekoj vrsti kriminalističke priče u kojoj se tlačitelji žele predstaviti kao najveće žrtve" (SCREENSHOT: YouTube)

Oprostite mi na ovoj zanesenosti, ali - pitat ću vas, obzirom na "modu" političkog teatra koja se iznova "nosi" na zapadnjačkim, ali i našim pozornicama - mislite li da je tim oslabljen? Time što je u modi, time što reproducira naloge političke scene, zapravo?

- Svaka moda, po samoj svojoj prirodi, na kraju trivijalizuje sebe samu. Ta opasnost preti i onome što se naziva političkim pozorištem. To, međutim, ne umanjuje njegovu potencijalnu subverzivnu snagu, o čemu svedoče česte zabrane, bar na ovim našim prostorima. Međutim, širina njegovog uticaja ograničena je paradoksalnom činjenicom da je ono često neka vrsta elitističkog pozorišta, budući da u njega dolaze samo istomišljenici. Ta vrsta pozorišta ima samo paklenu snagu kad se od subverzivnog pretvori u propagandno. Tad vlast dozvoljava njegove „konjske doze“, kako je Šklovski u svojim tekstovima o „Umetnosti i revoluciji“ označio poplavu pozorišnih predstava u postrevolucionarnoj Rusiji (po ugledu na postrevolucionarno pozorište u Francuskoj), a kakve smo mi u Srbiji imali prilike da gledamo u Miloševićevo vreme. 

Kako se čita naša politička scena? Zna li ona da je scena? Zna li teatar da je - ipak - scena, onda kada misli da nije? Kada misli da "mijenja" društvo i pojedinca? Nije li to prevara?

- Posmatram, možda i s prevelikom usredsređenošću, našu političku scenu i trošim na nju previše vremena, pa i reči, o čemu svedoči moja knjižica „Nemoć očiglednog“. I to traje već četvrt veka. Ja, na sreću, ne pripadam krugovima čija je to profesionalna dužnost. Radim to s pozicije marginalca koga ništa ne obavezuje na „političku korektnost“ koja je, u našim uslovima, samo oblik prisile da se ne govori istina. A naša, srpska, politička scena u ovom je času prostor najprizemnijeg kabotenstva koje se može u umetnosti obraditi samo u obliku opake farse. Kada bi pozorište imalo hrabrosti da na scenu postavi likove s naše političke scene, i da se, poput starih putujućih pozorišta, prošeta zemljom Srbijom, to bi po oštrini svoje subverzivnosti premašilo svaki opozicioni politički diskurs, ma kako on mudar bio. I tako bi možda moglo da menja „društvo i pojedinca“, mnogo više, uverena sam, od smrtno ozbiljnog „političkog pozorišta“.

O političkoj regresiji gotovo da nema smisla više govoriti, ili? Niti o uzrocima, niti o posljedicama, jer su nesagledive. Osobno smatram da je i teatar retrogradan. Kao da je dokinut prostor eksperimenta. Kao da se postmodernizam nije dogodio. Je li sve što smo mi dobili od istog, tek vulgarna tranzicija bez adekvatne kontrole, bez filtera?

- Politička regresija, koju shvatam kao odstupanje od nekih osnovnih demokratskih načela, i koju, pre svega odlikuje netrpeljivost prema „drugom“, vidljiva je u svim zemljama bivše Jugoslavije. U svakoj od njih neguju se najniže ljudske strasti koje se najlakše indukuju u one koji su zapravo najveće žrtve takvog oblika vladanja. Nesposobnost vlasti, bar u Srbiji, da reši pitanje degradirajuće bede u kojoj živi veliki procenat stanovništva, te bede koju sama vlast proizvodi svojom pohlepom i nestručnošću, prikriva se apokaliptičnim pričama o ugroženosti zemlje od svakovrsnih neprijatelja. Mi živimo u nekoj vrsti kontinuirane kriminalističke priče u kojoj se tlačitelji žele predstaviti kao najveće žrtve. I treba mnogo truda da bi se narod izvukao iz tih paranoidnih priča i da bi se uverio da je sve to gola laž. Pozorište možda nije retrogradno sa stanovišta ideja, ono još nije u službi vlasti na vulgaran način, ali je, s nešto izuzetaka, starinski prašnjavo. Neke sam razloge za to već pomenula. Dodaću tome samo činjenicu da je pozorište po svojoj prirodi „skupa estetska praksa“ (H. Th. Lehmann), i da je samim tim nesklono rizičnim inovacijama, čak i u mnogo bogatijim zemljama no što su naše.

Vaše pismo od 7. listopada 1991. godine dekanu Fakulteta dramskih umetnosti okončao je vašu nastavničku karijeru. Međutim, vaš odlazak (u samoizgnanstvo?) stoji uz bok s “Vješticama iz Rija” u Zagrebu, Mirom Furlan…

- Dvadeset sam godina bila profesor Istorije jugoslovenske drame i pozorišta na Fakultetu dramskih umetnosti, pre toga Akademija, u Beogradu. Svoje zanimanje za dramsku književnost i teoriju pozorišta dugujem svojim studijama Opšte književnosti sa teorijom književnosti, svetske, kako smo je mi studenti zvali, a ponajviše Aristotelovoj „Poetici“. Zahvaljujući tome imala sam neka znanja koja su izoštrila moj sud o delima naših, mislim jugoslovenskih, naravno, dramskih pisaca i bila zadivljena njihovom vrednošću. Cilj mi je bio da ta svoja saznanja prenesem studentima. Istovremeno sam se živo zanimala za inovatorske pokrete u evropskom pozorištu i predmet moje doktorske teze bila je Artaudova teorija pozorišta. Ipak sam najveći broj eseja napisala o jugoslovenskim dramskim piscima, od kojih tri o Krleži. Volela bih da se vratim njegovom „Kraljevu“, još me živo zanimaju neke drame Janka Polića Kamova i dva Cankareva komada, „Sablazan u dolini šentflorijanskoj“ i „Lepa Vida“. Često se u mislima vraćam čudesnoj „Kati Kapuralici“ Vlaha Stullija, na koju su me, možda će vas to začuditi, sedamdesetih godina, na Bitefu, podsećali neki delovi Mekih brodova nezaboravnog Kugla glumišta.

Danilo Kiš i Mirjana Miočinović, koja je i nasljednica njegovih autorskih prava (FOTO: fake poet)

Znam da gotovo nikada niste imali naručeni prijevod, ali ste ipak preveli najveće teoretičare teatra.

- Moj prevodilački rad, s malim izuzecima (Lautréamondova sabrana dela u zajednici s Danilom Kišom), bio je povezan s teorijom pozorišta. Ništa nisam prevela po porudžbini, već po sopstvenom izboru, imajući stalno na umu korist koju mogu imati od njih moji studenti. Posle dužeg prekida, prevodilaštvu sam se vratila pre nekoliko godina, sa istom, pedagoškom, namerom, ali i iz želje da se i sama vratim teatarskim temama koje su me ranije zanimale. Iz dveju sam i sama mnogo toga novog naučila. Reč je o knjigama Florence Dupont, „Aristotel ili vampir zapadnog pozorišta“ i Jean-Pierrea Sarrazaca, „Poetika moderne drame: od Henrika Ibsena do Bernard-Mariea Koltèsa“, a obe je objavio beogradski izdavač Clio u kolekciji Ars. Napustivši fakultet 1991. godine, u znak protesta protiv rata, otišla sam u penziju i godinama sam se, gotovo isključivo, bavila književnom ostavštinom Danila Kiša i priređivanjem njegovih sabranih dela, koja su od tada doživela tri izdanja, uz tri izdanja izabranih, u koje računam i ono, nažalost nedovršeno, Feralovo. 

Stojite na braniku Kišove ostavštine, borite se protiv zloporabe njegova imena...

- Ono što nazivate mojom „borbom protiv zloporabe Kišova imena“, ona se kreće u okvirima mojih prava. Ja nemam prava da se mešam o ono što drugi pišu o njemu i njegovom delu, a bilo je neopisivih gadosti. Ja imam samo pravo da ne dopustim da se neko nedoličan koristi njegovim imenom kao svojom zastavom, što je bio slučaj sa članovima književne grupe Proza na putu (P-70), koji su želeli da nekakvoj svojoj književnoj nagradi daju Kišovo ime. To pravo inače u ovom času nikome ne bih dala zbog čudovišnog bujanja književnih nagrada i često sasvim nedostojih dobitnika. Jedino sam poštovala želju već pomenute katedre za Opštu književnost, čiji je Danilo Kiš bio prvi diplomirani student, da godišnja nagrada koja bi nosila njegovo ime pripadne studentu za najbolji seminarski rad. Poslednjih godina ona se dodeljuje za najbolji magistarski rad. O tome se inače ništa ne zna izvan okvira katedre, u najboljem slučaju izvan okvira Filološkog fakulteta.

Ne mogu vas ne pitati krajnje banalno – što čitate i kako se odnosite prema prisili koju svi živimo, da budemo preinformirani…nužno?

- Što se čitanja tiče, ja nisam mahnit gutač knjiga. Istovremeno, ne držim do toga da budem po svaku cenu dobro informisana, toj sam maniji modernog vremena odolela. Proza je moja velika slabost, ali sam s vremenom toliko istančala svoj sluh, da malo toga novog mogu da čitam, ne samo od onog što se kod nas piše, no i u svetu. U svojoj biblioteci nemam nijednu knjigu koja je kupljena da bi se samo jednom pročitala, i to se ne tiče samo proze. Navešću samo nekoliko pisaca kojima se često vraćam. To su Gogolj, Flaubert, Babelj, Piljnjak, Musil, Broch, Joseph Roth, Bohumil Hrabal, Dezsö Kosztolànyi, a od klasika tu su Cervantes, Rabelais, Laurence Sterne. Iz mene verovatno govori prilježan student svetske književnosti koji je iz studija izvukao neka, možda i prestroga vrednosna merila. No ja sam ta merila primenjivala i na jugoslovensku književnost i iskreno sam patila zbog njene nedovoljne priznatosti.

Ali tu su i “učitelji mišljenja”?

- Među moje „učitelje mišljenja“ spadaju Hannah Arendt, Karl Popper, Cornelius Castoriadis, Peter Sloterdijk … Čitam i sve što mi dođe do ruku, a ima antiputinovski predznak, u prvom redu „Putinovu Rusiju“ (Peščanik, 2008) Anne Politkovskaye, ruske novinarke koja je izveštavala o ratovima u Čečeniji i bila ubijena u liftu svoje zgrade, oktobra 2006. godine. Da bih sve to bolje shvatila, često se vraćam „Imperiji“ Ryszarda Kapuścińskog.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: screenshot/YouTube