LEGENDARNI ČIKA MIĆA

Doveli su mi Balaševića i rekli, hajde - izvedi mu ono

ritn by: Vid Jeraj | 05.11.2014.
LEGENDARNI ČIKA MIĆA: 'Doveli su mi Balaševića i rekli, hajde - izvedi mu ono'
„Bio sam zamenik direktora u PGP-u. I zovu me da dođem da čujem nešto... Ja dođem i tu se upoznam s nekim momkom, Balaševićem. I ovaj moj mu kaže 'ajde, izvedi mu ono'. On, s gitarom izvede, 'Ljubio sam snašu na salašu'. Originalno! Strašno mi se dopalo. To je bio prvi snimak s njim“, prisjeća se u intervjuu za Lupigu Milivoje Mića Marković. Ovaj tenor-saksofonist, skladatelj, vođa big banda RTS-a, u povijest popularne glazbe ušao je glazbom za TV-seriju 'Otpisani'. Osim o Balaševiću za Lupigu, među ostalim, govori i o fascinantnom mu Rambu Amadeusu, nastajanju teme za 'Otpisane' te o odnosu socijalističkih vlasti prema nepoćudnoj jazz glazbi.

U godini na izmaku, nekako je ispod žita protekla i četrdeseta obljetnica televizijske serije „Otpisani“, koja je zaštitni znak i jedne ere. Autor naslovne teme, klarinetist i saksofonist Milivoj Mića Marković je u vrijeme njenog nastanka bio urednik zabavnog programa RTV Beograd. Čika Mića rođen 20. ožujka 1939., generacijski je suputnik Dušana Makavejeva i Toma Gotovca, no nije bio kadar za tako radikalne zahvate, on je vitez srednjeg puta, tiha voda. S „Otpisanima“ je jednu supkulturu legitimirao tamo gdje je takvo što najnužnije za njezin opstanak, na obroncima populizma... Pronašli smo ga na 30-oj obljetnici Beogradskog Jazz Festivala, koji je Marković i ove godine otvorio.

Milivoj Mića Marković Vid Jeraj
Milivoj Mića Marković i naš reporter Vid Jeraj (FOTO: Filip Filipović)

Beogradski jazz festival, na kojem se nalazimo, startao je 1971. godine, da bi do danas navšio samo 30 izdanja. Kako je to moguće, možete li nam to malo pojasniti kao umjetnički direktor? Iz humane geste, festival je prekinut 1990. godine.

- Ne mogu o tome mnogo da govorim, sem toga da mi je mnogo žao što se to desilo. Mi smo ipak izgurali 30, sa prekidima. U tom prekidu pokušavalo se nešto napraviti, bio je u Sava centru festival Jazz Summer. To je sve bilo nešto na mišiće, što se kaže... Mi smo bili pokidani, nismo mogli da putujemo, nismo mogli ništa. Dolazak samih umetnika je bio problematičan. Uspevalo se nekako, tu je puno Miša Blam uradio, jako se u tome angažovao da održi neki kontinuitet. I to se uspelo donekle, mada ima jedan detalj zanimljiv... u ovih 30 festivala nije objašnjeno, kako to da se posle osmog išlo na deseti? Nema devetog nigde, u brojkama. To je jedan kuriozitet i niko ne zna zašto.

U dokumentarnom filmu o Beogradskom Jazz festivalu koji smo vidjeli na otvorenju, pojavljuju se i novovalni bendovi, poput Discipline kičme, Pekinške patke i drugih. Ti su bendovi koketirali s dotad nespojivim stvarima, Kičma, recimo, radi funk s folklorom...

- Disciplina kičme, imao sam vrlo pozitivno mišljenje i pratio sam koliko me je zanimalo. Ti bendovi, kao Kičma i slično, kod njih se vrlo često dogodi nešto, zaista, dobro. To nije jazz, kao što kažete, to je funk, ovo i ono. Bila je i Ekatarina velika. Ima tih bendova...

Jeste li imali kakvog iskustva u suradnji s Rambom Amadeusom?

- Rambo je fenomenalan tip... Sa njim sam jedanput, u SKC-u, imao jam-session. On se iznenada pojavio. Ja nisam svirao, iako sam imao instrument i on nas povuče sa sobom. To je takav koncert bio. To je bio 'free'! Ali, izvanredno, jer on je stvarno jedna vanserijska ličnost, vanserijska... u svemu. Njega jako simpatišem i ne znam da li to znate, ali on je jedan gest napravio. Održan je koncert u Sava centru, i tog dana su odavde krenuli za Hrvatsku tenkovi. On je izišao na scenu i rekao, „Ja ovde neću da nastupim kad će vani biti rat i kad tenkovi idu na Hrvatsku“, i bacio je mikrofon. To je bio njegov protest. On je, zaista, originalan tip.

Redatelj Otpisanih Aleksandar Đorđević rekao mi je: „Hoću modernu. Neću partizansku“

Kad pogledate unatrag, što je bilo toliko značajno da se poklopilo za slavni Gut-Marković Sextet? Koja je to vaš crta, nijansa bila da ste se razlikovali?

- Kad smo počeli izvoditi i svoje kompozicije, tad je to postala zanimljiva stvar. Prvo smo mi svirali isključivo standarde, a onda su se već na drugoj ploči pojavile naše stvari. I posebno mi je draga ploča s Clark Terryjem ovde, slavnim trubačem, koju smo svirali na Kolarcu s Boškom. Prva ploča se u Rusiji prodala u 20.000 primeraka, to je službeni podatak. A ploča s Clarkom, se još, dan danas, na e-bayu prodaje za 50 dolara... Još jedan kuriozitet, kad god je u Beogradu, on dođe na ručak, kod mene u kuću. I moja supruga radi što on voli, jer on obožava grah prebranac, tavče-gravče. I, jedne godine kad je bio koncert u Sava centru, on je bio na ručku i tako, i treba da krene. On kaže mojoj supruzi, „Daj mi spakuj malo tog prebranca“. I ona je našla, fino spakovala to. I bio je koncert, pa posle lepo koktel u njegovu čast. I dok iznose one stvari, a on izvadi i jede lepo prebranac. Uopšte ga nije inetersovalo što se tamo serviralo za goste, to nije pipnuo. Jednom smo napravili i to je jako voleo, bosanski lonac. I treću stvar, on je isticao, „Ja ću odavde ići i govoriti ljudima da dođu ovde i vide šta je paradajz“. U to je vreme paradajz stvarno bio sjajan, to je bila možda 1982. godina. I ljudi su mi po svetu stvarno govorili, „Ej, reko mi je da trebam da probam paradajz“. On je stvarno bio oduševljen paradajzom koji sad, nažalost, više nije takav.

A što bi onda bio pandan paradajzu u muzici, u džezu?

- Pa, dobra muzika, kao...

Dobro, 'dobra muzika', svatko ima nešto svoje što mu je 'dobro', pitanje je sad je li to Seka Aleksić ili Aleksandra Vrebalov.

- Pa, istina, nekome je Ceca – idol. Pa, ona je zaista fenomen. Ja, recimo, kažem, „Ljudi, poštujte to! Voliš, ne voliš, to nije bitno. Ona skupi 100,000 ljudi, to je za poštovanje, što radi da radi“. To nije zezanje, to su ozbiljne stvari, a tamo na onom otvorenom prostoru skupi 100.000 ljudi. Rolling Stones su imali manje. Sad, to je nesreća da je bila sa čovekom koji je ratni zločinac ne neki način, ali šta da joj se radi. Ali, žena je fenomen. Kao što je Balašević fenomen. Svoje vrste.

Vi ste surađivali i s Đorđom Balaševićem?

- Ja sam bio zamenik direktora u PGP-u. I, zovu me da dođem da čujem nešto... Ja dođem i tu se upoznamo. I ovaj moj mu kaže, „Ajde, izvedi mu ono“. I on, s gitarom izvede, 'Ljubio sam snašu na salašu'. Ne znam, to je njegov hit, prvi. Originalno! I strašno mi se dopalo, samo je dugačko, pa smo singlicu s dve strane napravili. To je bio prvi snimak s njim koji smo napravili. Onda sam ja sve to podržavao, jer sam bio u poziciji da sam to mogao, jer se čuje da je on odavde iz Vojvodine. I koliko čujem, on u Zagrebu uvijek lom napravi. Njega vole svugde.

Milivoj Mića Marković
"Upravo sam prekjučer izvadio hrvatsku putovnicu. Ako imam pravo, što da ne?" (FOTO: Filip Filipović)

Tko je najbolje na to reagirao od njegovih kolega?

- Sećam se, kad smo izdali tu 'Snašu', da je Arsen čuo nešto o tome. I dolazio u Beograd, došao odmah kod nas i pita, „Tko je taj Balašević?“. Mi smo rekli, „Pa, tek smo počeli“, ali on je isto rekao, „To je originalno“. Nije pevao nešto što je van teritorije gde on živi. I one njegove pesme, 'Imao sam strašnog petla', to je duhovito... I, onda smo izdali i 'Računajte na nas' pa su ga pljuvali zbog toga. Međutim, to je bilo vreme kad je on lepo pokazao da ne treba napadati mlade, „da sviramo rock“, „pustite nas na miru“, zašto je to bilo loše? On je, kao, pevao Titu... Mislim, pusti te stvari. On je govorio, pustite nas na miru, ali, računajte na nas, ako bude gužve. To je poenta njegove pesme, jer to je estrada... I još jedna stvar je zanimljiva, kad sam bio zamenik direktora...

Mislite na anegdotu s Ceausescuom?

- Ovako... Jednog dana su mi se javili iz državnog protokola. A direktor je bio odsutan, ja sam ga zamenjivao. „Druže Markoviću! Drug Ceausescu će doći u Sava centar, a vi tamo imate prodavnicu, sutra... Pa, molim vas, sačekajte ga ispred prodavnice i pozdravite ga, i tako dalje“. I dođem ja tamo ranije, izaberem tri ploče koje ću mu pokloniti. Prva je bila Titov govor sa poslednjeg kongresa, fantastično izdanje, Mokranjac i ne znam šta sam mu dao. I nailazi bulumenta i dođu do mene. Ja kažem, „Druže predsjedniče, u ime radnog naroda SFRJ, ovo je mali poklon“. I kroz nekoliko dana, dobijem ja sliku, vidi se on, ja i još tako neki ljudi. I nastavak te priče sledi ovako, idemo u Rumuniju sa sekstetom da sviramo u Sibiu. I kažem ja, „Toliko trkeljišu na granici Rumuni, da ću poneti tu sliku. Stavit ću na vrh kofera, pa kad otvori“. Samo moj kofer nisu otvorili, sve su ostalo rasturili, čak i u kontrabas su gledali s baterijom. Svirali smo jako dobro. Sledeće jutro komitet omladine pravi doručak, da nas isprati. I, sekretar komiteta održi govor, kaže „Divno je bilo“ i tako to. A ja, ustajem, i kažem, da smo vrlo zadovoljni, a posebno što sam imao čast da upoznam njihovog predsednika, i dam sliku. To ste trebali da vidite. To je totalni tajac nastao, ta slika je drhtavom rukom išla od jednog do drugog, jer, logično, kakve ja veze, jazzista, imam sa Ceausescuom?

Inače, vi ste rođeni u Zagrebu...

- Mi smo tada živeli u Bosni, ja sam samo rođen u Zagrebu. Majka je bila na putu da se porodi u Mariboru, ona je Slovenka. Zato govorim slovenski. Nju je stislo u Zagrebu, tamo sam se rodio. Upravo sam prekjučer izvadio hrvatsku putovnicu. Ako imam pravo, što da ne?

Jasno. Gdje vam je baza kad ste u Hrvatskoj?

- U Osijeku, jer sam djetinjstvo do velike mature proveo u Osijeku. Moj brat živi tamo, isto je muzičar. Preko 20 godina svirao je u Simfonijskom orkestru Kneževine Luxembourg.

Puno ste radili kao studijski muzičar, pojavljujete se na ploči Zabranjenog pušenja...

- Pa, radio sam svašta. Tko me zamolio da odsviram nešto. S Leb i sol sam svirao isto.

Na 'Ručnom radu'. Koje vam od tih iskustava ostaju u zanimljivom sjećanju?

- Van Big banda? Leb i sol, to je meni nekako ovako najbliže. To je zanimljivo, oni su me zamolili da sviram na tri stvari. A ja sam tada bio zamjenik direktora u PGP-u i nisam ni čuo sve stvari. Snimio sam prvu, first take je bio, nešto neverovatno. Drugu sam ponovio, čini mi se, dva puta. Treće se ne sećam. Uglavnom, to je ta suradnja. Ali, pre toga je bilo s Korni grupom.

U kojem razdoblju?

- Mi smo bili u Montreuxu, zvali smo se Korni grupa & Two Good Ones, što se odnosilo na trubača Petra Ugrina iz Ljubljane i – mene. Ja se ne sećam koje je to bilo godine, mi smo svirali 'Igru na Šar-planini' koju je Bata Kovač napisao. Imali smo deset minuta ovacija, to je sačuvano, postoji snimak. Neverovatno, ljudi nam nisu dali sa bine. A mi ništa nismo imali spremno sem toga. Posle smo svirali blues, što je besmisleno, .i onda smo izlazili, izlazili, izlazili i negde na kraju smo ponovili zadnji stavak te suite koji nije dugačak. To je jedna od divnih uspomena, to je, po meni, bio prvi ulazak u folklor. Posle je to radio Lala Kovačev, i ovi neki momci... Svirali smo to posle i u Zagrebu i Ljubljani, čini mi se. Ja sam baš neki dan skapirao, da to još ima samo Bata, jer je meni nestala ta traka...

U vidu tih flertova van džeza, surađujete sa Zagrebačkim jazz kvartetom i Zagrebačkim solistima, na ploči „The Mystery of Blues“, na kojoj izvodite Prohaskine i Petrovićeve kompozicije.

- Tako je... Svirao sam klarinet i sopran-saksofon. A zatim sam svirao u jednoj jako zanimljivoj produkciji na Radio Zagrebu. Boško Petrović je bio na bubnjevima, Kajfeš, Kres, ja i Laci Fidri. Svirali smo šest, sedam stvari, kao 'Cveća zla' od Bodlera.

A tko je recitirao?

- To je kasnije korišteno za recitaciju, tako da smo svirali s tim na umu. A meni je najznačajnije što je Boško tu svirao bubnjeve. Jer, nisam ni znao da on svira bubnjeve, a on ih je svirao odlično, izvanredno. Tako da je to, recimo, što pamtim, od tih davnih dana...

Milivoj Mića Marković
"Kako je jazz bio zabranjen, uvek je bio tražen" (FOTO: Filip Filipović)

Recite, sad... Vaša je supruga pjevala country, kaubojske pjesme? Upoznali ste se u Travniku... Ta je muzika imala jako velik uspjeh u zemljama Istočnog bloka. U Poljskoj postoji country Eurovizija.

- Imala je, u Sloveniji. Tamo ima dve kompozicije gde moja supruga jodluje. A to je, u stvari, kaubojsko jodlovanje. Njima se to jako dopalo. Inače, ona je snimila, jedanaest ili dvanaest singlica i jedan LP za decu. To je dečja muzika, isto jako dobra. Ja sam imao jednu kompoziciju na toj dečjoj ploči. Bio je tekst, „Jakci drakci jakci droni“, što niko kolega nije hteo da napiše. I onda sam ja seo i ispalo dobro.

Pamtim tu pjesmu iz djetinjstva kao nešto što mi je baka pjevala, kao uspavanku ili nešto što joj je ostalo iz djetinjstva ili bar daleke prošlosti...

- Ja sam napisao muziku. To je u stvari kineski, „imala majka tri sina“.

Zbog sviranja jazza, vi ste dobili ukor u srednjoj školi, jer ste svirali jazz.

- Da, Laci Fidri i ja, zajedno. Mi smo tamo dolazili na časove i onda svirali malo. Međutim, zanimljiva stvar se desila, samo tri godine kasnije. Direktor je još uvijek bila Gordana Gojković, koja je čula da sam kod roditelja u Osijeku i zamolila me da održim klasu jazz-muzike deci, za školu. To je jedan ogroman napredak u prihvatanju i shvatanju sveta, znate... Ukor, a poslije tri godine, molba.

Da biste, kasnije, prvi u svijetu završili studij na jazz-akademiji u Grazu.

- To je bilo 1968. godine. Jer, oni su se promovirali preko Bledskog Jazz festivala (danas Ljubljanskog – op. autor).

Što je bila izravna posljedica Marshallovog plana?

- Da, to je bila odluka State Departmenta, da se krene sa jazzom u ovom delu sveta. Mi smo slušali Voice of America, Willisa Conovera, samo to smo imali, nikakve literature nije bilo. Slušali smo u ponoć program. A kasnije bi, kad je bio neki film s dobrom muzikom, seo u bioskop i s baterijom među zubima, zapisivao temu.

Jeste li tako naučili i engleski?

- Nisam, ja nemački govorim. Engleski sam naučio kad sam svirao u američkim klubovima. Moja je žena profesor engleskog, ali sad kad treba nešto da se prevede, zamoli mene. Ja sam u Nemačkoj to naučio. To je bila '62-64. Znate zašto smo radili u klubovima? Zato što je radno vreme bilo fantastično, od 20:30 do 22:30, zbog vojske. U nemačkim klubovima, gde su svirali kolege, se radilo od 20-04.

A to je bilo mljevenje, pretpostavljam?

- Da... S jednom pauzom od pola sata. Ne može to da se... znate, zašto je radno vreme u orkestrima četiri sata? Zato što posle toga dolazi umor i – ne vredi... Vi možete da tražite dalje, ali nećete dobiti to što treba. Ljudi se zamore. Ako forsirate peti i šesti sat, bit će sve više grešaka.

Jeste li znali da je Matija Dedić na prijemnom ispitu za Graz svirao temu iz 'Otpisanih'?

- Nisam znao. Baš mi je drago.

Kako je nastala ta tema, svašta se tu spominje, izrasla je već skoro jedna mala mitologija?

- A, da... Ovako stvari stoje. Ja sam se vratio iz Graza, bilo je to sedamdeset i neke, bio sam urednik televizije, zabavnog programa. I jednog dana, Aleksandar Đorđević, reditelj, me zovne i kaže, „Znaš šta, ja krećem da snimam seriju i hoću da mi napišeš muziku“. Ja sam otišao na par snimanja, po nekim poljanama i to, u eksterijer, samo da osetim atmosferu. I onda sam dobio, samo tekst, za dvije epizode. Ništa slike. „Hoću modernu. Neću partizansku“, tako je Đorđević naglasio. Prvo sam napravio frazu 'param-pa', koja ide uvijek kad je neka akcija. A sad je trebalo na to napraviti neku melodiju... I to sam tražio dugo, moram reći. Sve dok jednog dana nisam našao tu glavnu temu. To je jedna molska slavenska melodija, ustvari, koja legne na to, ako se dobro složi. I onda sam ubacio malo džeza pa je došao drugi deo i povratak na glavnu temu. Glavni štos je u tome da se cela kompozicija u molu, završava durskim akordom. Što daje optimizam, to me je zaista uzelo. Pazite, to je 40 godina, to je evergreen.

Ali, vi ste bili etablirani već, nije vam to znači, bio proboj?

- Da, ali to je bila prva kompozicija koju trubači sviraju na svim svadbama, ne znam gde ne sviraju. To svi znaju. Ja ne dobivam tantijeme za mnoga izvođenja. To je sad dotle došlo, da ide neki reality show, neki naš; i tu, nešto se događa, a iza scena, dva momka sede i pevaju melodiju 'Otpisanih'. A imam ja još jednu kompoziciju. 'Ljubavni život Budimira Trajkovića', dobio je bronzu na Pulskom festivalu, iste godine kad i 'Otpisani'... 'Budimir' počinje sa muzikom. To je toliko uhvatilo Arenu, da je 15 sekundi nakon početka cela Arena bukvalno udarala u taktu muzike. Znate, ja sam kao autor stvarno bio presretan. Strašno se uklopila ta tema, iako se ona izvodi mnogo manje, ali je ostalo u sećanju kao nešto mnogo drago što mi se desilo.

Da li to smatrate nekim najvećim osobnim postignućem?

- Ipak je to moje sviranje jazza, jer sam se ja tome najviše dao.

Kako to da se jazz svidio režimu? Mnogi to objašnjavaju time što je režim imao neki buržoaski kompleks.

- Što se tiče zabrana, kod nas, ona je trajala u samom početku. A kad otkrijem tko je bio taj koji ju je skinuo, niko ne veruje... To je bio Milovan Đilas. Meni je to rekao Bojan Adamič u jednom televizijskom intervjuu. On se strahovito borio, jer je bio partizanski borac, mitraljezac i džezista. On je krenuo po tim komitetima, i onda je na kraju to, Đilas, prelomio.

Znači, autor 'Nove klase' i prvi disident Jugoslavije?

- Da, to je bilo pedesetih. On je to presekao, a kako je jazz bio zabranjen, uvek je bio tražen. Sećam se kad su krenuli koncerti na Kolarcu, to je bila tuča za karte. Džez muzika, instrumentalna.

A zanimljivo je da je sam Tito postavio nadrealiste na vodeće pozicije, Dedinca i Ristića, na nagovor Koče Popovića, dok je Đilas morao braniti jazz... kako to da je postavljao pisce, a nije muzičare?

- Ne znam, da je živ, to biste njega trebali pitati. On je, navodno, svirao klavir, da je svirao Chopina, ne verujem. Ja sam u četiri navrata svirao diplomatske lovove u Karađorđevu, koje je on priređivao za ambasadore. Prve godine sam svirao, a posle sam organizovao koncerte i predlagao ko će da bude. Tu je on pokazao veliko zadovoljstvo s tim, imam sliku na kojoj je došao da se pozdravi sa mnom i s Helgom Vlahović da se zahvali da je bilo fantastično.

Na koji se način volite opustiti? Možete li se uopće Isključiti nakon svirke?

- Pa, različito... Ja to ne mogu, moram da krenem da razmišljam i proživim ispočetka ceo koncert. Ne mogu samo da legnem da zaspem. A onda mi je veliko zadovoljstvo kad čujem i snimku.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Filip Filipović

 

Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. NAŠA DOBROTA JE VEĆA OD VAŠEG ZLA: Sarajevo će biti, fašizam će proći

    08.09.2019.

    Faruk Šehić

    NAŠA DOBROTA JE VEĆA OD VAŠEG ZLA: Sarajevo će biti, fašizam će proći

  2. TURISTI MEĐU NAMA: Hvala što plešete umjesto mene

    20.08.2019.

    Boba Đuderija

    TURISTI MEĐU NAMA: Hvala što plešete umjesto mene

  3. BURE BARUTA: Brega vs. Buba Corelli

    16.08.2019.

    Ahmed Burić

    BURE BARUTA: Brega vs. Buba Corelli

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije