VELIKI INTERVJU-VLADIMIR ARSENIJEVIĆ

„Nisu nama krivi nikakvi brđani i papci“

ritn by: Nedim Sejdinović | 04.08.2020.
VELIKI INTERVJU-VLADIMIR ARSENIJEVIĆ: „Nisu nama krivi nikakvi 'brđani' i 'papci'“
„Ako smo nešto naučili, to je da – kada vidite da krenu mošti da se otkopavaju i nosaju po ovim našim zemljicama – treba pakovati kofere i bežati odavde. Za mene su nacionalni identiteti direktno opresivni. Moji roditelji su bili iskreni Jugosloveni, ideološki neopterećeni, i ja sam vaspitan u tom duhu. Nekakvo iznuđeno srpstvo me žulja na isti način na koji bi me, recimo, žuljalo i takvo hrvatstvo. Inače, imam dvojno državljanstvo, i srpsko i hrvatsko, ali me, najiskrenije, boli uvo i za jedno i za drugo. Za mene je to samo zgodna prilika da imam dva pasoša, od kojih je hrvatski prohodniji i, u tom smislu, meni draži. Dotle seže moj patriotizam“, kaže u velikom razgovoru za Lupigu Vladimir Arsenijević, svetski poznati pisac čija su dela prevođena na dvadesetak jezika.

Naš sagovornik nije jedini poznati beogradski pisac koji je životno vezan za Pulu. Dok je Vladimir Arsenijević rođen u ovom istarskom gradu, Dragan Velikić je odrastao u njemu. Oni koji su pratili alternativnu muziku s početka osamdesetih još tada su čuli za Arsenijevića, koji je bio član beogradskog mladalačkog pank-benda Urbana gerila. Široj javnosti, međutim, postaje poznat kada za prvi roman "U potpalublju" (1994.) dobija Ninovu nagradu. Još nije jasno kako je ova knjiga sa snažnom antiratnom porukom uspela da dobije najvažniju književnu nagradu u Beogradu, koji je u to doba bio skoro potpuno savladan nacionalizmom i mržnjom. Roman "U potpalublju", začetak tetralogije "Cloaca Maxima", do sada je preveden na dvadesetak jezika, a po njemu je režiser Nikita Milivojević postavio predstavu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Čitavo Arsenijevićevo delo, ne samo književno nego i ono aktivističko, označeno je borbom protiv ksenofobije, nacionalizma, željom da se granice preskoče, i to ne samo one državne i etničke. Kao urednik objavljivao je knjige pisaca iz regiona, ali isto tako i knjige sa LGBT tematikom, onda kada to ni najmanje nije bilo popularno. Tokom druge polovine osamdesetih živeo je u Londonu, i to je, kako kaže, ostavilo traga na njegovo delo i njegovo poimanje sveta. Želeo je da bude tamo gde se stvara kultura koja ga je interesovala. Od maja do septembra 1999. godine boravi u Meksiko Sitiju, gde je svirao s internacionalnim teksaško-britansko-srpskim pank bendom Los Armstrings. Tamo upoznaje i kosovskog književnika Dževdata Bajraja, a iz njihovog prijateljstva nastaje Arsenijevićev (anti)ratni dnevnik “Meksiko” (1999.-2000.), u kojem, između ostalog, opisuje jezivu stvarnost na Kosovu, želeći da, kako kaže, senzibiliše javnost u Srbiji za pakao kroz koji su kosovski Albanci prošli zahvaljujući policiji i vojsci Srbije. U našem intervjuu će reći da je bio preambiciozan i prepotentan, i da očigledno ogroman deo srbijanske javnosti nije odveć zainteresovan za istinu.

Drugi deo ciklusa "Cloaca Maxima", roman pod imenom "Anđela", štampan je 1997. godine, a 2004. godine Arsenijević objavljuje i ilustrovani roman “Išmail”, zajedno sa legendarnim stip-crtačem Aleksandrom Zografom. Prije dvije godine izlazi i treći deo tetralogije, roman pod nazivom "Ka granici", a u međuvremenu je naš sagovornik objavio i romane "Predator" i "Let", knjigu eseja "Jugolaboratorija" i ilustrovane mikro-pripovetke u saradnji s Valentinom Broštean "Minut – Put oko sveta za 60 sekundi". Kako će reći u intervjuu, sada radi na završnoj knjizi tetralogije i na jednom futurističkom scenariju, u koje je duboko involvirana stvarnost koju živimo.

Sa Arsenijevićem već dugo dogovaramo intervju i plan je bio da ga uradimo u Beogradu, u Centru za savremenu književnost, kojeg je osnovalo Arsenijevićevo udruženje Krokodil. Međutim, zbog cyberpunk distopije koju živimo, odnosno pandemije, ipak smo na kraju razgovarali preka Skypea.

Vladimir Asenijević
"Koliko god idealizovali osamdesete, odnosno poslednju deceniju SFRJ, treba da budemo svesni da smo tada bili prilično zatvoreno društvo" - Vladimir Arsenijević (FOTO: Marija Janković)

Voleo bih da, za početak, odemo u sada već daleku prošlost, na kraj sedamdesetih i početak osamdesetih godina prošloga veka, odnosno da se podsetimo vremena kada si bio član pank-benda Urbana gerila, u kojem su pored tebe bili i Zoran Kostić Cane, legendarni frontmen Partibrejkersa, takođe legendarni likovnjak Uroš Đurić i novinar Branko Rosić. Kako sa ove vremenske distance od manje-više četiri decenije gledaš na svoju muzičku karijeru? 

- Gledajući unazad, smatram se srazmerno blagoslovljenim zbog toga što je moje odrastanje i sazrevanje koincidiralo sa pankom i ideologijom koju je pank sa sobom doneo. Nedavno sam imao mali nesporazum na društvenim mrežama. Neko je rekao da je bend Radnička kontrola, kojeg je Cane osnovao nakon raspada Urbane gerile – bio pank-sastav. Odgovorio sam mu da to nije tačno, da oni nisu bili pankeri. On me onda upitao: Kako nisu, pa koju su muziku svirali? Odgovorio sam da nije bitna muzika nego stav prema životu, i da ne postoji pank-muzika kao takva, kao što nije postojala ni hipi-muzika kao takva. Hipici su uglavnom svirali nekakvu psihodeličnu verziju bluza, a pankeri ubrzani rokenrol, a onda su u to ubacivali i razne druge forme poput regea na primer. Kasnije, u post-pank periodu, prešlo se i na mnoge druge, avangardne muzičke forme. Kažem, pank kao neka vrsta ideologije, tinejdžerske ideologije, došao je, za mene, u pravi čas, i pomogao mi u odrastanju i poimanju sveta.

Kako je bilo biti panker u Titovoj Jugoslaviji? Da li si tada pretpostavljao da će književnost biti tvoja životna vokacija?

- Kada smo, krajem sedamdesetih, počeli da sviramo i pratimo dešavanja na pank-sceni, imali smo osećaj da beznadežno kasnimo. Pank je u sebi imao ugrađen mod samouništenja, on je bio neka vrsta mladalačkog ubrzanja koje mora da se završi smrću. To što smo radili bili su samo daleki odjeci onoga što se dešavalo nekoliko godina ranije u, u to doba, jako centralizovanom svetu kojim su dominirali Njujork i London. Imali smo mnogo razloga da se osećamo kulturno inferiornima, mada se u Beogradu tih godina počela stvarati novotalasna scena koja je ostvarila priličan uspeh, a čiji su glavni reprezenti bili Idoli, Šarlo akrobata i Električni orgazam. Sa njima, paralelno, stasavala je i mlađa tinejdžerska pank-scena, gde je Urbana gerila bila najistaknutiji, ali nikako jedini bend. Pošto smo, kako rekoh, imali osećaj da kasnimo, trudili smo da se brzo transformišemo i da koliko-toliko pratimo trendove. Ta 1979. je bila godina u kojoj je pank prelazio u samosvesnu post-pank fazu: izašao je prvi album grupe Gang od Four pod nazivom “Entertainment”, pojavili su se Joy Division i XTC. Bili su to krupni koraci koje karakterišu korelacije sa kulturnom i umetničkom tradicijom, sa tradicijom avangarde 20. veka, odnosno direktne reference na Dadu, na Kabare Volter, na nadrealizam, na situacionizam ... To više nije bio impulsivni, ljuti, mladalački bes nego promišljena stvar. Odrastajući, pokušavali smo da uhvatimo voz. I tako je prošlo nekoliko godina u toj našoj evoluciji, a onda smo otišli u vojsku. Budući da su bendovi bili generacijska stvar, veoma često se dešavalo da ceo sastav odjednom ode na služenje vojnog roka, i to je najčešće bio i kraj tinejdžerskih muzičkih grupa. Ja sam tada već bio umoran od svega, jer sve što smo radili bili su samo pokušaji, koji su bili praćeni nedostatkom discipline. Skoro da je bilo nemoguće da održimo probu. Bio je, zapravo, pravi poduhvat da se četvoro ili petoro ljudi koji sviraju u bendu okupe na jednom mestu, i da pritom funkcionišu sva pojačala, kablovi i mikrofoni. U to vreme, opet pod uticajem panka, dosta sam čitao. Pank je i u tom smislu bio fantastičan jer si stalno dobijao predloge šta je važno pročitati, videti, čuti ... Čitajući intervjue sa članovima poznatih pank bendova, saznavali smo koje su knjige uticale na njih, pa smo tako otkrivali i čitali “Paklenu pomorandžu” Anthonyja Burgessa, Orwellovu “1984” ili “Vrli novi svet” Aldousa Huxleya. I tako, kako je vreme odmicalo počeo sam sve intenzivnije da se interesujem za književnost i pomišljam kako je mnogo jednostavnije pisati nego svirati u bendu.

Spomenuo si da je pank – odnos prema životu. Šta tačno pod tim podrazumevaš?

- Postoji mnogo principa koje je pank doneo sa sobom, a jedan koji je najsveobuhvatniji, koji je, čini se, izvršio najdalekosežniji uticaj i koji se nije odnosio samo na muziku i stil jeste DIY - Do It Yourself! Tokom šezdesetih i sedamdesetih rokenrol je doživeo neviđeni uspon, a gitar-heroji i frontmeni bendova postali su polubogovi. Pank je te stvari razgolitio, spustio na zemlju i poslao poruku: možeš sve da uradiš sam i ne treba niko da posreduje između tebe i stvari do kojih ti je stalo! Tehnička savršenost nije važna! Možeš sve da radiš, i ni jedan akademizam ili tehničko savršenstvo ne treba kod tebe da razvije kompleks manje vrednosti. Pank je ohrabrivao mlade ljude, i ja sam shvatio da uopšte nije potrebno da idem u muzičku školu da bih svirao gitaru u nekom bendu. Jednako tako, nije potrebno da studiram književnost da bih pisao. Pošto sam bio prilično nezainteresovan za formalno obrazovanje i smatrao da mnogo toga u životu čovek može da obavi sam, i da ima nečeg vrednog u tome kada si autodidakt na ovom svetu – završio sam samo srednju ugostiteljsko-turističku školu i po obrazovanju sam kuvar-tehničar. Kada neko želi da me “uvredi”, kaže mi da sam kuvar. A ja pritom ne vidim ništa loše u tome da si kuvar koji se bavi pisanjem. Naprotiv. To je nešto što sam poneo iz panka. Nije važno da budeš doktor književnosti da bi pisao, a stvar često čak stoji i u obrnutoj korelaciji.

Zadržimo se još na osamdesetim. Beogradska kulturna scena tih godina bila je veoma dinamična. Možeš li uporediti tadašnji Beograd sa Beogradom devedesetih, dvehiljaditih, pa sve do danas?

- Ako izuzmemo ovo što se dešava danas u kontekstu pandemije – ovdašnji kulturni ambijent, u celom regionu, odlikuje velika kulturna ponuda koja dolazi sa različitih strana sveta. Koliko god idealizovali osamdesete, odnosno poslednju deceniju SFRJ, treba da budemo svesni da smo tada bili prilično zatvoreno društvo. Skoro niko nije dolazio ovamo. Na prste ruke možete nabrojati važne koncerte internacionalne muzike koje su nas klince interesovali, a koji su se desili u periodu od 1980. do 1985. godine. Govorim o celoj Jugoslaviji, od Ljubljane do Skoplja. Bili su to nastupi benda Siouxsie and the Banshees u Ljubljani, The Stranglersa u Zagrebu, The Ruts i Lene Lovich u Beogradu. Manje-više, ako se dobro sećam, to bi bilo to. Sve drugo je moralo da bude lokalno proizvedeno, i u tom smislu je domaća scena bila strahovito važna. Na jedan pomalo drugačiji način, domaća scena je bila važna i devedesetih, u kulturnom, identitetskom i političkom smislu, kada se nije moglo disati od zagušljivosti. Za nas je bila neverovatno važna činjenica da se održavaju koncerti Darkwooda, Kande, Kodže i Nebojše ili brzih bendova Srbije – jer su oni na neki način profilisali politički i društveni pokret koji se suprotstavljao Miloševićevom režimu, nacionalizmu i ratovima. Sve se promenilo posle pada Miloševića. Danas je veoma teško mladim ljudima opisati uzbuđenje koje smo imali kada se uključimo u program B92 ili kada kupimo novi broj nedeljnika Vreme. Od dvehiljaditih se sve to izgubilo. Jedna od stvari koja mene najviše iritira jeste kada kažu da je danas gore nego devedesetih. Svakako da postoje elementi ove stvarnosti koji su gadniji ili barem uvrnutiji nego devedesetih, ali taj osećaj napuštenosti i skrajnutosti koji smo imali tada neuporediv je sa bilo čim. Treba, međutim, reći da smo i osamdesetih bili daleka kulturna provincija.

Da li je to razlog tvog odlaska u London sredinom osamdesetih?

- U principu, da. Kada sam se 1985. godine vratio iz vojske, prodao sam svoj telekaster, spakovao prtljag i otišao u London. Razlozi nisu bili političke ili ekonomske prirode, jer smo živeli veoma pristojno, gladovali nismo svakako. Ali, velika udaljenost od mesta gde se stvara savremena kultura, alternativa i subkultura, bila je izuzetno bolna za nas koji smo za to bili zainteresovani. Hteo sam da budem tamo gde se stvari događaju.

Danas je u tom smislu situacija bolja?

- Jeste, svakako. Posle dvehiljaditih su se stvari popravile, ali smo kao rezultat toga dobili to da je domaća scena izgubila na važnosti. Stvar je izrazito splasnula. Što dobiješ na jednoj, izgubiš na drugoj strani.

Vladimir Arsenijević
"Kada vidite da krenu mošti da se otkopavaju i nosaju po ovim našim zemljicama – treba pakovati kofere i bežati odavde" (FOTO: Marija Janković)

U predgovoru novijeg izdanja romana “U potpalublju” govoriš o boravku u Londonu tokom osamdesetih? Koliko je tih nekoliko godina koje si proveo u jednom od kulturnih centara sveta uticalo na tvoje poimanje sveta, ali i na tvoju književnost?

- Mnogo. I pre sam imao distancu prema stvarnosti koja me je okruživala. Baveći se pankom, osećali smo da to što imamo, lokalno, pred očima, nije kultura koja nas privlači i, prirodno, počeli smo okruženje da posmatramo sa izvesnom distancom. Ta distanca je potom, za mene, postala i fizička. Bilo je to bolno, ali počeo sam na Beograd da gledam onako kako on izgleda kada se gleda iz Londona – kao na beskrajno tužno i sivo mesto. Bio je to, inače, period kada su u Beogradu klinci, koji su početkom osamdesetih bili deo šire rokenrol-scene, počeli da umiru, i to u velikim brojevima. Mnogo njih je overdoziralo od heroina, a pojavila se i sida. Tadašnji London je prštao od glamura, bilo je to vreme uzrujanog hiperliberalnog, kapitalistički izuzetno uspešnog tačerizma. Svake godine sam dve nedelje godišnjeg odmora koristio da bih posetio Beograd. Iz godine u godinu, zaticao sam sve sumorniju sliku, koja nije imala toliko veze sa užasnim procesima koje su se dešavali na političkom planu, i koji će rezultirati raspadom zemlje, ratovima i tragedijama. Mladi ljudi, oni koji su imali između 20 i 25 godina, locirani po urbanim centrima, padali su kao žrtve “slatkog života”. Iako, kako rekoh, to nije imalo direktne veze sa politikom, mikro-tragediju urbane mladosti posmatram kao uvertiru velike tragedije koja će se uskoro desiti. Sećam se kako sam iz Londona posmatrao, recimo, jogurt-revoluciju u Novom Sadu. Jogurt-revolucija je užasno izgledala i kada se posmatra iz SFRJ, a zamislite na šta je tek ličila kada je gledaš iz Londona. Bio sam užasnut – sve je ličilo na tonuće u najstrahovitiji primitivizam koji je, doduše, oduvek i bio deo naše supstance. Kada bismo izašli iz svojim urbanih sredina i otišli u vojsku, susretali smo se sa onim što je, zapravo, bila realnost naše zemlje. U spavaonicama, u koje je po slučajnom izboru smešteno pedesetak ljudi iz različitih delova zemlje, doživljavali smo ogromno otrežnjenje, i shvatali da to što mi pričamo i radimo nema veze za stvarnošću. Da predstavljamo tek promile u jednoj opštosti koja je potpuno drugačija.

Da li je to što si upravo rekao nekakva definicija problema sa kojima se naša društva susreću već decenijama, a to je njihova svojevrsna rascepljenost, velika disproporcija i nedostatak komunikacije između urbane kulture i one dominantne?

- Ne mislim da je reč o dualizmu. Tokom devedesetih imali smo prilike mnogo puta da razbijemo sopstvena predubeđenja. Na početku ratova, svima su bila puna usta nekih “brđana”, Sarajlije su govorile o “papcima” ... Tako se pokušavalo objasniti ono što nam se dešava, ali smo se ubrzo uverili da su olaka objašnjenja problematična i da ne daju odgovore na mnoga pitanja. Nisu nama krivi “brđani” i “papci”, ne možemo na njih da prebacimo odgovornost. Uvek smo mislili da se ljudi iz gradova dobro razumeju i dobro sarađuju, a onda smo videli da postoji i, da tako kažem, druga kultura koja pravi poveznice. Mnogo su pre u Bosnu i Hercegovinu posle rata otišli da nastupaju turbofolk pevačice i pevači nego spomenuti Darkwoodi. To stvari stavlja u jednu drugu perspektivu i pokazuje da su istine mnogo kompleksnije od bilo kog jednostavnog objašnjenja. Mislim da je problem raspada Jugoslavije toliko komplikovan da ćemo decenijama tragati za odgovorima na pitanja šta je to i zašto krenulo po zlu. Čini se da ja ta zajednica od svojih prapočetaka bila osuđena na tužnu propast. I bar tri puta je tužno propadala. Kaže se: If it ain't broken, don't fix it! Stvar je nekada i obrnuta: ako je nešto slomljeno, nemoj da ga popravljaš! Postoje, sa druge strane, neke duhovne Jugoslavije koje mi možemo da baštinimo bez obzira na to gde su u regionu postavljene granice, i one sa državnostima nemaju nikakve veze.

U jednom intervjuu si rekao da ti je ideja jugoslovenstva postala prihvatljiva tek a posteriori, kada je ta zemlja prestala da postoji. Zašto? I šta "jugoslovenstvo" za tebe danas znači?

- Tek kada smo se povukli nazad, u domen nacionalnih i etničkih identiteta, jasno samo osetio dozu slobode koje je jugoslovenstvo nudilo kao jedan savremeniji identitet, koji se uzdiže iznad nacionalnog. Iako pomalo reduktivan, jer je podrazumevao da se radi o grupi Južnih Slovena – pojam “jugoslovenstvo” je uspeo da se izdigne tako da su ga prihvatili i pripadnici mađarske, albanske ili italijanske manjine, koji su se dobrovoljno osećali Jugoslovenima. Taj identitet je bio savremen, jer je bio naprosto vezan za jugoslovenski pasoš. A za mene su privlačni identiteti koji se završavaju na dokumentima koji su nam neophodni da bismo funkcionisali u ovome svetu. Živeći u Meksiku, otkrio sam – a toga ranije nisam bio svestan – lakoću meksičkog identiteta. Oni su uglavnom mestizosi, što podrazumeva da se španski identitet pomešao sa indijanskim, starosedelačkim, ali su Meksikanci jednako tako i oni koji su se, u migracijama tokom 20. veka, doselili u ovu zemlju. A pristiglo je dosta Jevreja, puno ljudi iz centralne i istočne Evrope. Sve se nekako pomešalo. Meksikanac može biti i visok i plav, a može biti i crnpurast i nizak, i nikome od njih identitet nije oduzet. Naravno, i Amerikanci imaju takvu vrstu identiteta. Jugoslavija se u tom smislu svrstavala u red savremenijih, modernijih zemalja, ali smo onda opštom voljom – i tu ne možemo da krivimo samo političare – odlučili da se vratimo nacionalnim, etničkim identitetima. U periodu Jugoslavije nismo se oslobodili partikularnih identiteta, naprotiv vremenom smo sve više žudeli za njima. A na nivou etničkih identiteta postoji to atavističko obožavanje koncepata krvi i tla i kostiju. Ako smo nešto naučili, to je da – kada vidite da krenu mošti da se otkopavaju i nosaju po ovim našim zemljicama – treba pakovati kofere i bežati odavde. Za mene su nacionalni identiteti direktno opresivni. Moji roditelji su bili iskreni Jugosloveni, ideološki neopterećeni, i ja sam vaspitan u tom duhu. Nekakvo iznuđeno srpstvo me žulja na isti način na koji bi me, recimo, žuljalo i takvo hrvatstvo. Inače, imam dvojno državljanstvo, i srpsko i hrvatsko, ali me, najiskrenije, boli uvo i za jedno i za drugo. Za mene je to samo zgodna prilika da imam dva pasoša, od kojih je hrvatski prohodniji i, u tom smislu, meni draži. Dotle seže moj patriotizam. 

Spomenuo si boravak u Meksiku, koji je rezultirao ratnim dnevnikom "Meksiko" i tvojim prijateljstvom sa kosovskim književnikom Dževdetom Bajrajem. U jednom davnom intervjuu rekao si da si kroz razgovor sa Dževdetom otkrio kako je period osamdesetih i devedesetih na Kosovu izgledao iz ugla nekoga ko je živeo tamo i bio albanske nacionalnosti? U kojoj meri građani Srbije danas znaju kako je zapravo izgledao život na Kosovu i šta se na njemu dešavalo?

- Većina građana nema nikakvu potrebu da nešto o tome sazna. Ljudi ovde imaju izuzetno emotivan odnos naspram objektivnih istina o onome šta se dešavalo devedesetih godina i ko snosi najveću odgovornost za to. Istine na Balkanu se kroje i prekrajaju u skladu sa političkom voljom i težnjama. Udruženje Krokodil, organizacija koju vodim, u protekle dve-tri godina bavilo se, uz angažman najeminentnijih istoričara iz regiona, pitanjima istorijskog revizionizma. Projekat “Ko je prvi počeo? Istoričari protiv revizionizma” okončan je deklaracijom Odbranimo istoriju, koja je sada na raspolaganju ljudima u čitavom regionu, da je potpišu i stanu iza nje. Osnovna namera je da se stavi tačka na prekrajanje narativa u skladu sa emotivnim potrebama. I to tako što će se ponuditi multiperspektivna istorijska građa, koja neće ukidati postojeće narative već će, naprotiv, u sebe uključivati sve one koji postoje. Ne samo istoričari nego svi oni koji žele da se upoznaju sa našom nedavnom istorijom – moraće mnogo više da čitaju. Ako ne uspete da razvijete jednu vrstu zainteresovane empatičnosti, ako ne uspevate da se oslobodite identitetske surevnjivosti i makar poslušate šta ona druga strana ima da vam kaže – šta će vam onda uopšte istoriografija? Šta će vam istina? I to nije samo pitanje odnosa prema prošlosti nego i prema sadašnjosti. Vidimo kako je u Srbiji prošao ovaj “skandal”, kada je pevačica Dua Lipa na svom instagram profilu objavila da “Kosovo nije Srbija”. Čitam da joj srpska estrada poručuje: Duvaj ga, Kosovo je srpsko! Na stranu fascinacija te pevačice brkatim ljudima iz prošlosti, mapama i grbovima, na stranu vulgaran jezik njenih kolega iz Srbije, ali zapitajmo se: Da li je Kosovo stvarno srpsko? Ja ne bih rekao. Kada na primer iz Beograda krenemo prema Kosovu, putovaćemo nekoliko sati, a onda zastati na jednom mestu pred jasno označenom državnom granicom. Na jednoj strani će biti policajac u srpskoj uniformi, na drugoj policajac u kosovskoj uniformi. I obojica će nam zatražiti putni dokument i biće srazmerno ljubazni. Ta granica nije nepremostiva, ona je sasvim okej. Ako se ponašate onako kako se ponašate na bilo kojoj drugoj međunarodnoj granici, vi ćete uspešno preći na drugu stranu. I vi sad možete da mislite o bilo čemu bilo šta, to je vaše neotuđivo pravo, ali to je istina. Ja mogu da mislim da je Antarktik deo Srbije, ali to mi ništa neće pomoći. S druge strane, čak i da Kosovo odjednom postane deo Srbije, šta ćemo mi s Albancima? O tome niko ne razmišlja. Interesuju nas rudnici, istorijski lokaliteti i deseterci, ali ne i ljudi. Zahvaljujući takvom stavu, postalo je vrlo moguće, rekao bih čak i poželjno, izvršiti strahoviti pokolj na Kosovu, strpati potom leševe u hladnjače i izručiti ih, recimo, u jezero Perućac. Često prepričavam ono što sam svojim očima gledao na televiziji početkom dvehiljaditih. Dok su se iz Perućca vadili leševi albanske dece, žena i civila, jedna televizijska ekipa je naišla na našeg everymana koji se kupao u tom jezeru. Kada ga je novinarka, šokirana, upitala kako može da pliva dok se takve stvari događaju nedaleko od njega, on je odgovorio: Znate šta, ja u to ne verujem! I to je priča o istini i potrebi za njom.

Vladimir Arsenijević
"Živimo u ostvarenju cyberpunk distopije i to je zapravo veoma uzbudljivo, pod uslovom da čovek uspe da sačuva glavu na ramenima i tri čiste u njoj" (FOTO: Marija Janković)

Tema pregovora sa Kosovom je veoma aktuelna. Misliš li da će problem Kosova napokon biti rešen?

- Ne vidim to u vladajućem narativu u Srbiji. Nedavno je na sastanku u Briselu, Vučić upitao premijera Kosova Avdulaha Hotija: Je l' govoriš ti srpski? Kakav je to način, obraćati se tako snishodljivo i s visine nekome ko bi trebalo da bude partner u pregovorima! Ili kaže: Mi nećemo pristajati na albanske ucene ... Takvim jezikom ne može da se postigne ništa. Možda se nešto dogodi na silu, pod pritiskom međunarodne zajednice, ali ne verujem da će doći do preko potrebne relaksacije u glavama ljudi, pre svega ovih s naše strane. Zato što toj relaksaciji treba da prethodi relaksacija u tonalitetu i izboru reči ovdašnjih političara. Pod jedan, oni bi trebalo da drugu stranu prestanu da potcenjuju već da počnu da razgovaraju sa njom kao sa sebi jednakim, s vrstom hladnjikavog, ljubaznog poštovanja koje odlikuje politički govor i komunikaciju. Pod dva, ovdašnji mediji bi trebalo da prestanu da grakću, laju i ispaljuju najstrašnije uvrede na račun Albanaca, i to na dnevnom nivou, kako bi građani mogli da čuju i drugačiji jezik, koji je neophodan da se unaprede regionalni odnosi. Šta god da se odluči u Briselu, kakav god da se dokument potpiše, biće to svakako jako važno, ali neće suštinski promeniti odnose između Srba i Albanaca, koje karakteriše tvrdokornost i mržnja. To stanje skoro pa rata i užarene mržnje može da traje narednih stotinak godina. Kada sam pisao “Meksiko”, želeo sam da – tematizujući paralelno atmosferu u Beogradu za vreme NATO bombardovanja i dešavanja na Kosovu, gde su u nasilju srpske policije, vojske i paramilitarnih grupacija ljudi ostajali bez celih porodica ili svih muških glava u porodici – proizvedem nekakvu empatiju koja će rezultirati promenom svesti. Ali sve je to bilo preambiciozno i prepotentno sa moje strane. Naravno da ni do kakve promene ni kod koga nikada nije došlo. Ovde možete jedino da se obraćate srodnim dušama.

“Meksiko”, kao i druge tvoje knjige, nose snažnu antiratnu poruku. Koliko se savremena srpska književnost bavi kritičkim propitivanjem stvarnosti?

- Veoma malo. Tragikomično je to što mi još nismo uspeli ni da progovorimo o stvarnosti, o našoj nedavnoj prošlosti, a već se stvorilo bezbroj glasova oko nas koji su vikali: Ma dosta više o devedesetim, samo o devedesetima pričate i pišete! Ali ko to priča o devedesetima? Ko piše o devedesetima? Gde je ta hiperprodukcija književnosti o devedesetim godinama? Mi nismo stigli ništa ni da izgovorimo ... Srbija danas klizi na klackalici između “transformisanih” radikala, odnosno naprednjaka koji su četnici u neoliberalnim odelima i koji su uspeli da raščiste prostor oko sebe, i bedne opozicije koja pokušava da igra na nacionalističku kartu. Sa jedne strane, dakle, ovi koji igraju dvostruku igru, koji idu da se rukuju sa Angelom Merkel, pregovaraju u Briselu, a onda dođu kući, kontrolišu medije, proizvode i proganjaju neprijatelje, a sa druge oni koji bi valjda da ratuju na Kosovu. Ljudima su puna usta tzv. Druge Srbije. Hipsterski nastrojeni mladi intelektualci će govoriti kako preziru drugosrbijance, jer je to – iz njihovog ugla – cool i valjda ih elaborira moguće optužbe za kulturni snobizam. Ali ta Druga Srbija, koja bi trebalo da bude alternativa političkom mainstreamu, zapravo uopšte ne postoji. Ona je potpuno uništena. Umesto nje je ostala praznina koja se ispunjava negativnim afektacijama. U pitanju su demoni građanskog društva kojeg uopšte nema. Odavno sam shvatio da pitanje mikro-svetova i unutrašnjih egzila nije rezultat olakog eskapizma već volje za preživljavanjem.

Danas u Srbiji i u našim životima glavnu ulogu igra Aleksandar Vučić. Da li ti je ova pojava interesantna kao mogući književni lik? 

- Florian Bieber je, pre nekoliko godina, smislio taj neologizam “stabilokratija”, koji se odnosi na ove naše zemlje na rubovima Evropske unije. Vučićeva Srbija je u tom smislu egzemplarna i u njoj je na sceni sinkretički postidealistički odnos prema vršenju vlasti. Moram, međutim, da priznam da sam bio srazmerno impresioniran Vučićevom transformacijom. Ona nije toliko uobičajena, bez obzira na to što je lažna i proračunata. Imam malo dete koje gleda crtani film „Mila and Morphle“, u kojem se pojavljuju dva bandita koji su zli i koji uvek bivaju zli. Ali jednom, pred Božić, shvataju da, pošto su zli, neće dobiti poklon. Odlučuju stoga da budu dobri samo na jedan dan i, na koncu, dobijaju božićni dar. Njihova prividna dobrota zapravo je proizvod zlih namera. Oni se potom vraćaju u svoj banditski mod. Transformacija radikala u naprednjake je, takođe, neiskrena, i to svi znamo. Ali ja sam mislio, svakako je naivno očekivati od političara da budu iskreni. Oni će činiti ono što im je isplativo u datom trenutku. Ako politički trenutak nalaže da budu demokratski orijentisani političari i ako umeju da igraju tu ulogu, što da ne, ja sam za to. Neka svaki četnik obrije bradu, a ako počne misliti da ipak nije okej nositi kamu u zubima, onda je to ipak jedna vrsta civilizacijskog pomaka. Neka je to iznuđeno. Tako sam gledao na transformaciju radikala vučićevske provenijencije, transformaciju kojoj inače nije sklona naša politička scena, za koju važi pravilo – ista meta, isto rastojanje. Ovde nikada niko nikoga nije ubedio ni u šta, neprijatelji su večni, i stoga je bilo interesantno gledati kako se neko transformiše zarad političkog rezultata. Oni su to, naravno, radili po istom principu kao banditi iz crtanog filma. Hteli su poklon za Božić i bogami su ga dobili. Mogu da zamislim Vučića kao lika u domanovićevskoj satiri, koju inače živimo u Srbiji. Milošević je nosio primese tragičnog lika, sumanutog bogoborca koji povlači sve sa sobom na dno, sa suicidalnim porodičnim nasleđem i nekom imanentnom tegobom, dok je Vučić tragikomični ludak koji zna kako se sve poluge vlasti čvrsto drže u rukama. A mi samo gledamo i trepćemo.

Na kraju, naravno pitanje o pandemiji koronavirusa. Hoćeš li pisati o ovom fenomenu?

- Pre neki dan sam na Facebooku naišao na jednu gorku šalu. Nešto u fazonu: najgori je broj 13, još gori je – 666, ali je 2020 bez ikakve konkurencije. Za mene je ovakav, pandemijski ambijent užasno inspirativan, naročito stoga što me vraća tamo odakle sam krenuo sa romanom “U potpalublju” – da pišem direktno iz događaja. Trenutno radim na četvrtoj, poslednjoj knjizi tetralogije “Cloaca Maxima”, započete “Potpalubljem”. Zaokružujem priču trideset godina kasnije, u jednom potpuno drugačijem Armagedonu u odnosu na lokalnu apokalipsu koju smo živeli u prvoj polovini devedesetih. Skoro da čovek poželi ovakvo vreme kako bi imao o čemu da piše. Živimo u ostvarenju cyberpunk distopije i to je zapravo veoma uzbudljivo, pod uslovom da čovek uspe da sačuva glavu na ramenima i tri čiste u njoj, naravno.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Marija Janković

 

Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. GORI NAM POD NOGAMA: Ne šuti i talasaj!

    30.11.2020.

    Lana Bobić

    GORI NAM POD NOGAMA: Ne šuti i talasaj!

  2. SUKOB DVA BARBARIZMA: Zar je moguće da je čovjek 21. stoljeća toliko žedan krvi?

    25.11.2020.

    Marko Tomaš

    SUKOB DVA BARBARIZMA: Zar je moguće da je čovjek 21. stoljeća toliko žedan krvi?

  3. DRUGE OČI TATJANE GROMAČE: Duhovna močvara

    09.11.2020.

    Tatjana Gromača

    DRUGE OČI TATJANE GROMAČE: Duhovna močvara

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije