AUTORICA "YUGOSLAVA", MALE LIČNE YU ENCIKLOPEDIJE

„Ostaće nešto i kada mi poslednji rođeni u toj zemlji umremo“

ritn by: Dejan Kožul | 31.01.2020.
AUTORICA "YUGOSLAVA", MALE LIČNE YU ENCIKLOPEDIJE: „Ostaće nešto i kada mi poslednji rođeni u toj zemlji umremo“
„Sama činjenica da je i moj tata vrlo često idealizovao i mitologizovao tu Jugoslaviju kao neko zlatno doba svog života, mi je bila značajna. Priča o njegovom propadanju išla je uz priču o propadanju zemlje kao jedne velike iluzije. Jer, ovde govorimo i o iluziji: o jednom realnom prostoru i mnogim stvarima koje su tu bile dobre, naravno bilo je i loših, ali post festum: mnogi ljudi su u toj zemlji zaista videli jednu iluziju koju će idealizovati i videti sve naravno mnogo boljim nego što jeste bilo“, kaže u razgovoru za Lupigu Ana Vučković - Denčić, novinarka i spisateljica, čija je knjiga“Yugoslav“ bila u najužem krugu za NIN-ovu nagradu. Reč je o knjizi koja je i više nego lična enciklopedija Jugoslavije, ali i života, erosa i tanatosa jer kad umre i poslednji čovek rođen u toj Jugoslaviji ona će i dalje postojati na jednom drugom nivou.

Nije ovo knjiga u kojoj samo, mi koji smo rođeni u Jugoslaviji, možemo naći sebe u ormaru, niti sopstvene roditelje. Da, između ostalog reč je i o toj vrsti katarze, ali ovo je knjiga koja je i više nego lična enciklopedija Jugoslavije, ali i života, erosa i tanatosa jer kad umre i poslednji čovek rođen u toj Jugoslaviji ona će i dalje postojati na jednom drugom nivou. Ovo je knjiga koja je bila u najužem krugu za NIN-ovu nagradu i ovo je mala enciklopedija Jugoslavije. Mala i lična, a potpisuje je Ana Vučković - Denčić, novinarka i spisateljica, inače jedina žena u užem krugu za nagradu. 

Stvari se menjaju, kao i države u kojima živimo i koje se zovu ovako ili onako, ali neke stvari ipak opstaju. Pa evo, kod tebe je nastao „Yugoslav“ i to toliko godina nakon što se država koja se tako zvala raspala. Za početak me zanima da li je Yugoslav tvoj otac? Ili ko je zapravo bio Yugoslav? Ili su to svi bili ljudi koji su nekada živeli u toj zemlji?

- Svi me pitaju da li se moj otac zvao Jugoslav, zato što je ovo negde priča i o mom ocu i našem odnosu, ali ne, moj otac se nije zvao Jugoslav. To je ime meni bilo značajno i znakovito i simbolično zato što ono zapravo ima dve odrednice. Jedna je odrednica za lično ime, koje se davalo nekada u prošlosti a sada nešto manje; zapravo ja ne znam nijednog Jugoslava koji je mlađi od 1980. godišta. To je bila i odrednica u našim dokumentima; dakle svi smo mi bili Jugoslavi zato što smo rođeni u toj zemlji. U jednom trenutku su svi ti naši pasoši istekli i postali deo istorije. Još Jugoslava ima koji hodaju ovim gradom, ali se takvo ime više ne daje. Kao i mnoga druga imena koja se pojavljuju u ovoj knjizi: Mirjane, Slavice, Vesne – retko ko daje svojoj deci ta imena. Možda jugonostalgičari ili oni koji se sećaju ove zemlje na neki poseban način opet požele da se njihov sin zove Jugoslav. 

Sve je manje onih koji su rođeni i koji su živeli u Jugoslaviji. Ova knjiga, za one koji nemaju to iskustvo, pomaže da ga steknu makar posredno. 

- Ja sam u toj zemlji živela veoma kratko, jer sam 1984. godište. Neke stvari su se baš poklopile. Ja sam Vučković, 1984. godište, Sarajevo Olimpijada i Vučko kao maskota. Mnogo je simbolike u mom životu i mom poimanju te zemlje. Ja sam, živeći sa svojim roditeljima i razgovarajući o njihovoj mladosti dolazila možda češće nego drugi ljudi koje ja poznajem u dodir sa artefaktima tog prošlog sveta, zato što sam uvek bila zainteresovana za njihove priče, za njihove stare slike i za bakine i dekine stare slike, kuvare i za mnoge stvari iz prošlosti. I naravno, tu su čitave serije escajga, tanjira, lampi, koje su produkt te zemlje i koje sada možemo naći na različitim bazarima i pijacama. Neki dostižu čak i vrtoglave vrednosti. Ikonografija Jugoslavije je vrlo uzbudljiva. Ako pogledamo sad ove naše pojedinačne države, one mogu da se nominalno diče mnogim stvarima, ali ta ikonografija nije toliko interesantna i znakovita. Možda je to bilo i zbog istinski harizmatičnog vođe, ili zbog toga što je on voleo dobre filmove, zbog mode, zbog mnogih stvari koje su tada bile na istom nivou sa svetom, možda čak i prednjačile u nekim stvarima. To je nosilo pečat Jugoslavije. 

Knjiga ipak nije samo ta priča o Jugoslaviji. Jak je taj lični pečat gde je Jugoslavija bila donekle i razlog bolesti i raspada života?

- Nije samo ta moja zainteresovanost za taj svet iz prošlosti uzrokovala pisanje ove knjige, već i nešto što se u realnosti dešavalo, a to su bolest i smrt mog tate. I, važno je reći, ne samo njega, jer u jednom trenutku mi je izgledalo kao simptom, kao neka anomalija ovog društva, to da u mom društvu desetak ljudi nema jednog roditelja, a to su najčešće bili očevi negde približnog godišta. Uglavnom govorimo o muškarcima – očevima mojih prijatelja. To su sve bili ljudi u sličnim godinama, ljudi koji su bili razočarani onim što se dogodilo i nesnađeni, prvo u toj tranziciji, jer mnogi od njih su bili uspešni ili relativno uspešni u toj zemlji, da bi zatim krahirali na svaki način. I taj finansijski krah sa sobom vuče mnogo toga, pogotovo u ovom prostoru gde i dalje živimo kao u pećinama, gde si ti taj lovac koji ide napolje i zarađuje i drži sve to. Postoji jedan deo u knjizi gde ja pišem kako su žene uspevale da se iz toga iščupaju nekom svojom lucidnošću, snagom, kako su se jedna drugoj poveravale, a kako su vrlo često ti muškarci, nalik mom tati, držali u sebi previše toga. Sama činjenica da je i moj tata vrlo često idealizovao i mitologizovao tu Jugoslaviju kao neko zlatno doba svog života, mi je bila značajna. Priča o njegovom propadanju išla je uz priču o propadanju zemlje kao jedne velike iluzije. Jer, ovde govorimo i o iluziji: o jednom realnom prostoru i mnogim stvarima koje su tu bile dobre, naravno bilo je i loših, ali post festum: mnogi ljudi su u toj zemlji zaista videli jednu iluziju koju će idealizovati i videti sve naravno mnogo boljim nego što jeste bilo. To je jedna linija, jedan sloj ove knjige, i jedan lični odnos, odnos moje generacije sa generacijom roditelja. Jer mi se negde čini, da je ta generacija rođeni kasnih '50-ih ranih '60-ih, da su oni donekle, u odnosu na naše gledanje stvarnosti, naivni. Njihovo gledanje stvarnosti je nekako lepršavo i naivno, a čini mi se da mi, barem moja generacija, može da sagleda sve hladnije glave, ali opet sa mnogo emocija.

Ana Vučković Denčič
"Ovde govorimo i o iluziji: o jednom realnom prostoru i mnogim stvarima koje su tu bile dobre, naravno bilo je i loših, ali post festum: mnogi ljudi su u toj zemlji zaista videli jednu iluziju koju će idealizovati i videti sve naravno mnogo boljim nego što jeste bilo" (FOTO: Lupiga.Com)

To kad kažeš, teško mi je da ne sagledavam kroz onu čuvenu jevrejsku kletvu: „Dabogda imao pa nemao“, koju ti između ostalog u knjizi isto tako opisuješ baš kroz tu generaciju. Jer kroz taj pogled, kroz ono „imali“ sagledavali su i svoje neimanje pa odatle verovatno i kao rezultat ta vrlo čest prerana smrt. A sa druge strane, mi smo nekako rođeni sa onim „nemamo“ i nekako kroz to nemamo potpuno drugačije sagledavamo svet i život oko nas pa tako i državu u kojoj smo se rodili. 

- Jeste. Ako odemo malo dalje od vremena mladosti mojih roditelja i vratimo se korak unazad na bake i deke koji su izašli iz rata i koji su krenuli da grade jedan sistem, da grade jednu zemlju sa mnogo optimizma, vidimo da su, bez obzira na to siromaštvo bili strašno optimistični. Gradili su je ciglom na ciglu. Moj deka je bio fabrički radnik, a moja baka domaćica, i tada su ljudi ipak uspevali da sa tom jednom platom žive – jedna plata fabričkog radnika je bila dovoljna da se preživi i da bude čak i veoma u redu život. Došlo se do toga da moj tata dođe u Beograd i da napravi neke pare, da učini nešto od svog života, da iz neimanja ode u imanje, pa opet u neku vrstu neimanja i zakidanja neke normalnosti. Nije samo reč o novcu već o jednom potpuno šizofrenom stanju u kome ono što preovladava je nesigurnost koju oni nisu hteli da je vidimo. To je vrlo interesantno. Mislim da su nas mnogo čuvali od svih loših stvari, a da je nekada decu nemoguće sačuvati od lošeg, deca će kad-tad saznati o propadljivosti, o tome da postoji smrt. Čak i veoma mala deca, pogledajte njihova mala, slatka, rumena, obla lica, oni ne znaju da negde postoji kraj. Za njih ne postoji kraj već samo radost. U Skandinaviji postoje tendencije da se vrlo maloj deci u pozorišnoj predstavi pokaže smrt, na neki način koji je možda i neverbalan, da bi bio možda malo nežniji, da bi se na neki suptilniji način do toga došlo. Moji roditelji su bili ta vrsta roditelja koji štite decu do te mere da deca ne prepoznaju ništa, a u jednom trenutku isti taj otac se razboleva i ne može više da krije mnogo stvari. To je jedan momenat u kojem ljudi postaju vrlo ogoljeni jedni pred drugima.

Ti si to prikazala kroz ljutnju. E sad, pitanje je da li ljutnju kroz ono šta su od tebe skrivali pa odjedanput se to tako ogolilo, ili ljutnju zbog nečeg drugog? 

- Ljutnja je jedna od faza žaljenja. Ljutite se na nekoga što vas je ostavio iako verovatno ta osoba nije mogla ništa protiv toga. Ti ljudi nekad ubijaju sami sebe, odnosno nekim svojim unutrašnjim mrakom prizivaju neku bolest, a onda u jednom momentu to shvate i ne žele da odu, ali je to neminovnost. I onda, postoji momenat ljutnje zbog toga što neko nije na vreme uradio mnogo stvari, ali najvažnija što nisu brinuli o sebi, a ne samo o svojoj deci. To je greška ljudi ovde na Balkanu jer vrlo često sebe stavljaju na poslednje mesto pa svojoj deci učine medveđu uslugu tako što se razbole i nestanu i onda šta? Ta njihova deca ništa dobro iz toga nisu dobila. Jedan od mojih omiljenih delova je onaj u kojem ja ulazim u gradski prevoz i mrzim starije ljude zato što moj tata nikad neće biti takav starac. Dakle, to je jedna faza, koja naravno prolazi, jer ne možete ni mrzeti zauvek. Posle nekog vremena dolazi do one blagosti i zahvalnosti što ste nekoga imali, pamtite ga, volite ga ... Zaista dolazi do tog nekog osećanja mira. E sad, meni je mnogo ljudi koji su se našli u sličnoj situaciji govorilo „blago tebi ti se baviš umetnošću, ti imaš šta da uradiš sa svojim bolom“. Ali ja mislim da svako može da pronađe nešto na koji način može da zaokruži neku priču. Ova knjiga je upravo o tom zaokruživanju. Neki ljudi su uspeli da zaokruže i tu priču sa Jugoslavijom i da gledaju dobre stvari, da na primer krenu ponovo tamo, da krenu u ta prostranstva gde su nekad bili, da se ponovo povežu sa prijateljima iz raznih zemalja. Neki ljudi se bave umetnošću ili trgovinom ili bilo čime drugim, ali su ponovo uspostavili neke vrlo dobre odnose koji afirmišu. A neki ljudi su ostali zaglavljeni. I sad ta zaglavljenost uopšte nije dobra pozicija za biti u njoj, a čini mi se da je dobar deo tih ljudi, koji su nažalost pokojni, koji su bili triger za pisanje ove priče, da su oni bili malo zaglavljeni u toj priči i da je nisu obradili na dobar način.

Možda je najbolji način za obradu onaj o kom ti pišeš, a što si kao dete osetila. Kad letiš avionom i očekuješ iznad te Jugoslavije da će se videti te granice i prostor na kojem piše Jugoslavija. Toga međutim nema. Danas nema ni države, ali kad opet kad letimo iznad ne vidimo nikakve granice i ništa ne piše i ono o čemu mi pričamo su te granice koje postoje pre svega u samim glavama, a koje su puno gore i puno veće nego one koje postoje kao neka vrsta fizičke prepreke.

- Osim onih prirodnih granica, koje prave mora i planine, one ne postoje i kad se grčevito držimo nekih granica da je to prilično besmisleno, osim za ljude koji ubiru plodove toga što postoje granice. A ova sama slika nije nastala na taj osvešćeno politički način. Prvi put kad sam letela samo sam očekivala da gledajući kroz prozor sve bude kao na karti. To je bila moja dečja naivnost. A u suštini to uopšte nije naivno i ta moja teza je bila vrlo zanimljiva i dalekovidna. Dakle, ja sam još kao dete razmišljala o tome. Čak sam imala jednu pesmu, to je pesma na početku osnovne škole, kada smo putovali do Mađarske. Kad smo se vraćali stajali smo na granici gde postoji onaj neki međuprostor za koji ja nisam znala čiji je, i tu je bila neka kuca i neka trava i cveće, i onda sam ja napisala pesmu „Čije je cveće na granici“, jer ono je ničije i svačije. A čije može biti cveće? Ili vazduh ovaj grozni koji trenutno udišemo u Beogradu pošto je užasan smog? To su ta pitanja svojine. Dete kad se rodi to nema i onda to polako razvija. Ja sam još u svojim buntovnim danima, u tinejdžerskom periodu razmišljala kako imam mnogo više zajedničkog sa Špancem ili Italijanom kojeg zanimaju slične stvari kao i mene, nego sa nekim ko je Srbin, ali razmišlja dijametralno suprotno. I zapravo ovaj naš način umrežavanja možemo smatrati donekle i pogrešnim, jer treba „regrutovati“ ljude koji nam prijaju. Ne samo sebi slične, nego ljudi koji nam prijaju. Postoje ljudi sa kojima se ne slažemo u nekom pogledu, ali su nam dragi, lepo nam je sa njima. To zato što je neko Srbin ili čak eto neko je Jugosloven, pa šta?

To je sve, to je ono pitanje porodice koja ti je nametnuta, ali mi je negde i sami biramo i ta porodica nije nužno porodica onako kako je definišemo, već porodica sa ljudima koji su nam bliski jer su nam oni možda i bliži od bilo kog drugog.

- Da, jeste. Retke su porodice koje ja znam, pošto je ovo, eto, porodična knjiga, u kojima nema ama baš nikakvog sukoba. I ja sam dobar deo života mislila da smo se ja i tata svađali zato što se mnogo razlikujemo, a u stvari mi smo se svađali zato što smo mi u suštini isti. Ova knjiga je bila otrežnjujuća, ali to ljudi shvate i bez knjiga. Shvate ko su njihovi roditelji, ko su oni kao ljudi, kao jedinke same za sebe, a ne samo u funkciji njihovih roditelja. To je otrežnjujuće jer se ljudi čak i u nekim vrlo ozbiljnim godinama samozavaravaju i varaju sebe u odnosu na svoje odnose, glume različite odnose, ili se oni pretvaraju u svom životu, čak i pred sobom, što je užasno teško. Teško je ulagati napor da bi se pretvarao.

U igri skrivanja, u jednom trenutku ulaziš u ormar sa tatinim stvarima i tražeći sebe ti si našla njega. U tom trenutku kao da si konačno otkrila i tu neku, nazovimo to tako, tajnu koju su oni sa sobom nosili do tog trenutka dok ti to nisi shvatila?

- Da, postoji ta igra sakrivanja u ormaru, koja je meni bila zanimljiva kada sam bila dete i zaista sam to činila jako često. Ali upravo tako neko sakrivanje, koje može biti i stvarno i simbolično dovelo me je do toga, da kao što to ljudi obično posle nečije smrti rade, prvo čekaju i plaše se ili nemaju vremena ili žele da prođe neko vreme pa da na primer otvore neki zablindirani stan u kome je ta osoba živela. Ormar sa tatinom garderobom je bio taj koji je stajao jedno vreme, i u kojem su bile njegove stvari. I taj miris, koji je jedinstven ... Ta osoba postoji jedino tu u tom mirisu, u tim odelima. To je bila jedna senzorna manifestacija, odnosno jedna uspomena, to je bio simbolički momenat otvaranja mene i njega, kao ponovni zagrljaj jer zagrljaji imaju upravo taj miris.

Ana Vučković Denčič
"Postoje ljudi sa kojima se ne slažemo u nekom pogledu, ali su nam dragi, lepo nam je sa njima. To zato što je neko Srbin ili čak eto neko je Jugosloven, pa šta?" (FOTO: Lupiga.Com)

Čitajući i gledajući, recimo tvoju porodicu, do tvog dede, zaista mogu da sagledam jednu klasičnu jugoslavensku porodicu. Čoveka koji je poznavao i Savu Kovačevića, koji je, rekao bih negde u tvojoj viziji bio neka vrsta Alije Sirotanovića, nešto što je zapravo bilo i u viziji jugoslovenstva, pa preko oca i porodice koja je dočekala raspad onoga za šta su se borili. Pa u neku ruku, iako o tome nisam razmišljao dok sam čitao, ali sada ako to pričamo, bi „Yugoslava“ skoro pa mogli svrstati u neku vrstu enciklopedije jedne jugoslavenske porodice. 

- Meni je lepo da to čujem, i zanimljivo mi je to. Ima mnogo mladih pesnika, više pesnika nego prozaista, koji su 1992., 1993., 1995. godište, a koji pišu o tome iako su mnogo dalje od te zemlje. Postoji nešto u tome što njih zanima, inspiriše, nešto što je enigma. I oni takođe pišu o toj zemlji, ili se vraćaju tim nekim porodičnim istorijama. Postoji jedan talas u kome se ljudi sa velikom strašću vraćaju pričama baka, deka ili još i dalje. I u tom smislu ova knjiga je samo jedna od tih knjiga koje bi mogle da budu mala enciklopedija Jugoslavije i jugoslovenstva, toga šta je značilo biti Jugosloven. Sa različitih stanovišta i različitih pozicija i dalje sagledavamo taj sistem; neki ljudi oštro i kritički, neki nekritički, neki pokušavajući da naprave ipak neki sistem enciklopedijski da to nekako urede. Nešto nas i dalje vuče toj temi.

Kada pričamo o toj temi i ko god priča o toj temi uvek će dobiti etiketu jugonostalgičara. Da li je ta etiketa nužno po sebi toliko loša?

- Meni nije loša. Kad bi napravili anketu o tome šta je jugonostalgičar to bi bio neki čovek koji voli da sebi pusti muziku iz tog perioda i voli da ode na neku rivu i pamti dane u Opatiji ... Postoji taj neki foto-robot u mojoj glavi čoveka od 50 i kusur do 60 godina koji se seća sebe, ili dana u Opatiji, a negde malo možda sa podsmehom gleda na jugonostalgičare, kao kad dođe horda Slovenaca u Beograd da proslave Novu Godinu ili neki drugi praznik zato što ovde i dalje postoji taj neki duh ili ta muzika koja njima treba. Dakle, jugonostalgičar, u tom smislu, nije neka dobra odrednica, nije nešto što budi neko poštovanje. Ja nisam za neki povratak u prošlost na taj neki nekritički način. To se, ja mislim, i u ovoj knjizi vidi, jer previše toga se desilo da bismo se mi sada vratili bezbrižno na rivu. Mi treba o tome da razmišljamo, da se vraćamo, da se povezujemo sa ljudima na ljudskoj bazi. To se dešava tako što će neko iz Zagreba, Skoplja, iz Ljubljane, pročitati na primer ovu knjigu. To se dešava na različitim festivalima, poput filmskih, na kojima se ljudi iz svih tih zemalja druže. Ili se dešava tako što ljudi, kao što su moji brat i sestra koji su 1996. godište, potpuno spontano i ljudski grade neke nove veze. Eto, moja sestra je otišla u Krakov na neko putovanje i bili su u nekom hotelčiću koje su uglavnom te omladinske studenske turističke agencije popunjavale. I na jednom spratu su bili mladi iz Hrvatske, na drugom iz Slovenije, na trećem iz Srbije, dakle potpuno spontano i bez razmišljanja to je bio jedan hotel „bratstva i jedinstva“ u sred Krakova. I deca su se divno družila, neki su se zaljubljivali, dakle na nekim potpuno novim osnovama. E sad, ne znam da li bi njima bila zanimljiva ova knjiga, ili je njima taj svet potpuno nepoznat. Ali rađaju se i neki novi ljudi kojima će, na sreću ili na žalost, neke stvari biti nevažne.

Možda je tehnički i sve manje razloga da se priča o jugonostalgiji jer je sve manje ljudi koji su živeli u Jugoslaviji, a sve više onih koji to iskustvo nemaju. Mnogima je već sad taj pojam potpuno stran, ali koliko god bila mrtva i nepoznata, ona postoji na drugom nivou – kulturološkom, jezičkom, na onom nivou o čemu je pisao Ante Perković u “Sedmoj Republici” i kao takva postojaće dok ima pisane reči. 

- Ostaće sigurno nešto, čak i kada mi koji smo poslednji rođeni u Jugoslaviji umremo. Neki moji prijatelji koji su vrlo značajni u svetu pozorišta su napravili sada predstavu, neki će se zgroziti, a nekima će biti vrlo drago, o Lepoj Breni...

Olga Dimitrijević? 

- Da, Olga Dimitrijević, koja je studirala sa mnom, i Slobodan Obradović. Različiti ljudi koji se bave ovom temom iz svojih sfera, sa svojim pogledima, ostavljaju nešto ljudima koji možda neće upoznati prave Jugoslovene, rođene u Jugoslaviji. Mislim da će i za 200 godina neko ipak imati neke materijalne i nematerijalne dokaze o Jugoslaviji. Tu je i Jelena Radenović, njen film se bavi umetnošću sećanja. Tako da ima ljudi koji se bave time, pa će kao i ti spomenici NOB-a, sve ostati negde zapisano. Ostaće i ova knjiga, tekstovi ... Nove tehnologije će možda učiniti da možemo da življe nego ikada prisustvujemo prošlosti.

Kao i eros i tanatos, tako se savršeno prepliću prošlost i sadašnjost. Tvoj otac je neko vreme radio u Iraku odakle je donosio specifične košulje koje danas kroz pomoć koju upućuješ migrantima završavaju na telu onih koji su možda baš iz tog Iraka pobegli. 

- To poglavlje, odnosno taj deo knjige, je meni omiljen. Zove se “Tigar” zbog rijeka Tigra i Eufrata, zbog tih nekih motiva na tim košuljama, a na posletku, možda i zbog toga što je moj tata nosio pirotske „Tigar“ čizme kada je sređivao baštu i prao kola. A onda se desilo da je moj muž iz Pirota, tako da ništa nije slučajno. Moj tata je radio u Iraku. To su bili dobri poslovi, poslovi za inženjere, za građevince. Ja se sećam tog perioda kao perioda bez tate. On se javlja i mi znamo da je njemu tamo dobro. Onda se tata vraća sa čudnim tkaninama, čudnim začinima. Vraća se iz jednog sveta koji mi ne poznajemo. Vratio se sa čudnim tkaninama koje su nekako dobro koincidirale sa našim kitnjastim 1990-im. Doneo je i košulje koje deluju kao havajske, ali zapravo imaju iračke motive. Ja sam ih nosila kao nešto vrlo egzotično u školu i kombinovala sa nekim zapadnjačkim stvarima, što je izgledalo vrlo zanimljivo. Ja sam bila drugačija u periodu kada želiš da si drugačiji, dakle u tinejdžerskom periodu. A onda sasvim slučajno, neke od tih košulja sam odnela migrantima koji su došli u Beograd. Da li su se oni vratili u Irak kući u tim košuljama i tako napravili neki krug ili su možda tu košulju poneli u neki Frankfurt, ili već gde su poželeli da odu posle svega što im se desilo, baš kao što se desilo i toj Jugoslaviji, to ne znam. 

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Lupiga.Com

 

Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. DRUGO MIŠLJENJE ZDENKA DUKE: Ovo je Plenkovićev „sad ili nikad“

    07.08.2020.

    Zdenko Duka

    DRUGO MIŠLJENJE ZDENKA DUKE: Ovo je Plenkovićev „sad ili nikad“

  2. OBILJEŽJA GENERACIJE: Tri bivša vojnika osvijetlila su zajedničku nam nesreću

    02.08.2020.

    Marko Tomaš

    OBILJEŽJA GENERACIJE: Tri bivša vojnika osvijetlila su zajedničku nam nesreću

  3. DRHTAJ KOJI OSJETIM: Suza za zagorske brege

    31.07.2020.

    Predrag Finci

    DRHTAJ KOJI OSJETIM: Suza za zagorske brege

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije