DRAGAN NIKOLIĆ 1992. GODINE

„Mislili su da, s tolikom dozom bezobrazluka i upornosti, od mene mora nešto ispasti“

ritn by: Lupiga.Com | 11.03.2016.
DRAGAN NIKOLIĆ 1992. GODINE: „Mislili su da, s tolikom dozom bezobrazluka i upornosti, od mene mora nešto ispasti“
"Postojala je ogromna želja da uspem na prijemnom. Ništa me u tome tada nije moglo sprečiti", prisjećao se 1992. godine legendarni Dragan Nikolić svog prijemnog ispita koji će u mnogome odrediti njegovu budućnost.

„Dragan Nikolić, Gaga sa Crvenog Krsta, predstavnik je beogradskog šarma, glumac koji niz godina, kako mladi u glavnom gradu kažu, 'fura svoj fazon', šmeker sa beogradskog asfalta, u mladosti reli-vozač, ljubitelj glisera, jedan od najvećih zaljubljenika Ade Ciganlije, pravi, istinski prijatelj Save i poklonik bekstva u prirodu. Bio je prvi disk-džokej uživo na televiziji dalekih šezdesetih u seriji 'Maksimetar', preteči današnjih disko-klubova u Beogradu, a i šire. 'Obraz uz obraz' uz Milenu Dravić, jedna je od naših najlepših TV serija koju smo ikad imali, serija za nezaborav. Teško je nabrojati sve pozorišne, filmske i televizijske uloge Dragana Nikolića. Možda najkarakterističnije. Njegovog Prleta iz 'Otpisanih' klinci su godinama imitirali, on se pomalo ljutio, ali na svoj specifičan dobroćudan način. Džimi Barka u filmu Živojina Pavlovića 'Kad budem mrtav i beo' doneo mu je filmsku slavu, provozao je, ali izgleda ne i 'Poslednji krug u Monci', oduševio nas u filmu 'Nešto između' Srđana Karanovića... Lista uloga je ogromna, ponestaje prostora... Stalni je član Ateljea 212, skoro četvrt veka. Prevalio je dug put od legendarne 'Kose' u režiji barda prve pozorišne kuće Mire Trailović, do predstave 'Sveti Georgije ubiva aždahu' Dušana Kovačevića koja će biti igrana i u obnovljenom Ateljeu“, tako je u magazinu Huper 1992. godine predstavljen Dragan Nikolić, legendarni glumac koji je preminuo jutros u Beogradu, u 73. godini života. Na ovaj intervju koji je vodio Stevan Momčilović podsjetio je danas Yugopapir, a na ovom mjestu donosimo neke od Nikolićevih razmišljanja.

Dragan Nikolić
Dragan Nikolić u Huperu 1992. godine (FOTO: Yugopapir)

O glumačkoj klici

- Mi smo bili sveža posleratna deca i bilo je dosta tih ratnih rekvizita koji su zaostali u vodovodu i raznim ruševinama. Pronalazili smo šipke dinamita, nemačke šlemove, nekakve zaostale, zarđale pištolje i pokušavali da ih osposobimo. Te opasne stvarčice mogle su da nam raspale maštu i mi smo se uglavnom igrali rata. Pre svega, jedan od preduslova da se čovek bavi glumom je mašta. Mi smo je imali, budući da u to vreme nije bilo nikakvih igračaka ili bilo kakvih drugih pomagala. Dakle, morali smo sami sebi da smislimo igru i ne samo to već i igračke. To su neki počeci. Više smo glumili da nešto imamo, više maštali o tome da to postoji, nego što je stvarno bilo. A onda, tu u blizini bio je i Dom kulture "Božidar Adžija". Nama klincima su na jednoj staroj ruševini, naši očevi i komšije napravili jedno igralište koje smo zvali SK "Grom". Oni napravili, a mi deca jednostavno smislili ime. Bilo je to na jednoj ledini, čak smo ga i ogradili i posuli šljakom. Bio je to u stvari naš mali geto. Tu smo igrali fudbal, tu su bile zakazivane tuče, kraj s krajem, donja Požarevačka protiv gornje Požarevačke ulice ili sa onima preko Bulevara. Nešto slično smo mnogo kasnije gledali i u filmu "West side story", a pošto tada još nije bilo američkih filmova, mislim da smo mi, beogradski klinci, tu opasnu igru prvi smislili.

O „glasinama“ da je kao dijete u stopu pratio Velimira Batu Živojinovića, od kuće do Beogradskog dramskog pozorišta, i imitirao ga

- On jeste bio prvi u tom nekom zavereništvu, jer mi smo sve to tajno radili. Krili smo se, iz potaje ga pratili, čekali u zasedi da ga vidimo. Tako nas je doveo do Beogradskog dramskog pozorišta gde je Bata i počeo kao mlad glumac. Virili smo preko nekih prozora, posmatrali šta se događa u glumačkom salonu, videli glumce u kostimima, pod šminkom, prepoznavali ih, čekali pred pozorištem. Bata je bio čovek sa kojim smo tada želeli da se identifikujemo, on je u to vreme, nadam se da se neće naljutiti, bio ne samo glumac nego i "mangaš", pravi mangup, pravi tip koga smo želeli da sledimo. To je Bata Živojinović iz tog vremena. Bata Živojinović danas ima svoj problem i ja se ne bih u to mešao. Znate, ostao sam nostalgično vezan za to vreme i kao da ga i danas gledam više tim klinačkim očima, a ne kao delegata u Skupštini.

O prijemnom na Akademiji

- Postojala je ogromna želja da uspem na prijemnom. Ništa me u tome tada nije moglo sprečiti. Pošto sam ušao u najuži izbor nije bilo dileme, odlučio sam: šta god da me pitaju, reći ću im da znam, da sve znam, nema šta ne znam. I profesorka me je pitala da li znam da pevam. Naravno da znam, odgovorio sam. Skočio sam na jedan sto i kao sa nekom zamišljenom gitarom u rukama počeo da se derem kao sivonja. Osetio sam da je žena bila u šoku, kao i njen tadašnji asistent Vlasta Radovanović. Urlao sam iz sveg grla "24.000 poljubaca" Adrijana Ćelentana, možete misliti, sa pomanjkanjem sluha, pevati na italijanskom jeziku, bila je to prava hrabrost. Odlučili su da me prime. „Tolika doza bezobrazluka i upornosti, taj će verovatno smeti da se bavi ovim poslom, od njega će nešto biti“, zaključili su profesor i asistent. I uspeo sam.

O ljubavi prema svom poslu

- Srećan sam jer uvek može da se pobegne u san koji se zove pozorište. Ono je sklonište, azil za nas glumce.

O Ateljeu 212

- Atelje je jedno od mojih bazičnih mesta, jedno od razloga moga postojanja. To je jedno od mesta koje mi ne daju da omatorim, da okešavim, koje me uvek puni novim sadržajima. To je deo moje biografije i zahvalan sam mu što postojim.

O braku s Milenom Drabić i „umetničkim preplitanjima“

- Milena je sa Dorćola, a ja sa Krsta. Sve što se ponese iz detinjstva jako je prepoznatljivo, to su afiniteti koji vezuju ljude, a mi se bavimo istim poslom. Posao je nešto što je zadato u životu i tu se sretnemo ili ne sretnemo. Ta neka druga vrsta razumevanja je mnogo važnija. Čak onog razumevanja i kad se ne razumemo. To su ta pitanja afiniteta i mentaliteta i sličnih vaspitanja.

Cijeli razgovor pročitajte na ovom linku.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Iz filma Mlad i zdrav kao ruža

 

Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. OTETO IZ TMINE: Upotreba mrtvog čoveka

    17.01.2018.

    Bojan Tončić

    OTETO IZ TMINE: Upotreba mrtvog čoveka

  2. DRUGE OČI TATJANE GROMAČE: Naš Nikola Tesla

    16.01.2018.

    Tatjana Gromača

    DRUGE OČI TATJANE GROMAČE: Naš Nikola Tesla

  3. KOPRCANJE JEDNOG MINISTRA: Zbog čega treba tražiti Kujundžićevu političku glavu?

    21.12.2017.

    Nataša Škaričić

    KOPRCANJE JEDNOG MINISTRA: Zbog čega treba tražiti Kujundžićevu političku glavu?

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije