GORI MORE
Kino
REDATELJ: GIANFRANCO ROSSI

Je li to pravo i potpuno lice Lampeduse?

ocjena: Zvjezdica_vatrena Zvjezdica_vatrena Zvjezdica_vatrena | godina: 2016. | trajanje: 114 minuta
uloge: -
žanr: dokumentarni film
scenario: Gianfranco Rossi, Carla Cattani
redatelj: Gianfranco Rossi
ritn by: Marko Stojiljković | 15.09.2016.
GORI MORE: Je li to pravo i potpuno lice Lampeduse?
GORI MORE: Je li to pravo i potpuno lice Lampeduse?
U retorici evropske desnice, Lampedusa je fokalna tačka u sudaru civilizacija, „napredne“ Evrope i „zaostale“ Afrike i Azije te mesto pod opsadom migranata. Kod levice, sa druge strane, Lampedusa označava mesto na kome su maske civilizacije pale i na kome se obalna straža više brine za očuvanje granica, negoli ljudskih života. Za Gianfranca Rossija, koji je za potrebe filma na Lampedusi živeo godinu dana, istina nije „negde između“, jer su obe strane u diskusiji potpuno promašile poentu: Lampedusa je mesto starije od ove i prethodnih izbegličkih kriza, sa svojim autohtonim identitetom koji ne zanima novinare i koji je otočki, težački, ribarski, pomorski, katolički i duboko upućen na zajednicu. Na taj identitet izbeglice su uticale marginalno, ti ljudi dolaze i prolaze nakon kratkog zadržavanja u centru, pa ne uspevaju da ostave dublji trag na otočki život.

Kao i barem polovina naslova filmova Gianfranca Rossija, jednog od najizrazitijih predstavnika talasa pažljivo režiranih dokumentarnih filmova koji neobične lokacije, zajednice i situacije hvataju široko, „ovde i sada“, i „Fuocoammare“ („Požar na moru“) je višesmislen. Lociran na otok Lampedusu, to svojevrsno „usko grlo“ kroz koje mnoštvo uglavnom afričkih izbeglica ulazi u Evropu, naslov se može odnositi na metaforičku (humanitarnu) katastrofu jer, kako nam uvodna kartica kaže, na Lampedusu je došlo 400.000 izbeglica od kojih je njih 15.000 tu i umrlo, ili pak na doslovnu, požare na prenapučenim brodovima, ali i na još uvek živa sećanja na pomorske bitke u Drugom svetskom ratu, kao i na sicilijansku pesmu, svojevrsnu molitvu za ribare na moru po neveri. U svom portretu otoka, Rossi će se pozabaviti svim ovim značenjima, nekima detaljnije, nekima manje detaljno, ali svejedno u pravcu višeznačnosti.

To ne treba da čudi od autora koji je u svojoj karijeri istraživao fenomene iz celog sveta. U Varanasiju je snimio svoj prvenac „Boatman“ (1993.) o životu uz reku Gang. „Below Sea Level“ (2008.) bio je smešten u propadajući pustinjski gradić u Kaliforniji i bavio se njegovim stanovnicima, marginalcima i njihovom borbom za preživljavanje po svojim pravilima. „El Sicario, Room 164“ (2010.) odstupa od ostatka Rossijevog opusa i jedini je njegov film nastao po duboko ličnoj ispovesti jednog jedinog sagovornika, bivšeg plaćenog ubice u ratovima kartela u meksičkom gradu Juarezu. 

Prvi film koji je ovaj putujući dokumentarista rođen u današnjoj Eritreji snimio u zemlji svojih korena je „Sacro GRA“ (2013.), nagrađen Zlatnim lavom u Veneciji koji se bavi životom na i oko kružne ceste oko Rima, te mogućom budućnošću tog trusnog područja. U „Fuocoammare“ Rossi pokušava da prikaže celovitiju sliku najjužnijeg italijanskog otoka, onu koju ne vidimo u novinskim vestima.

Lampedusa
Lampedusa je mesto starije od ove i prethodnih izbegličkih kriza, sa svojim autohtonim identitetom (SCREENSHOT: YouTube)

U retorici evropske desnice, Lampedusa je fokalna tačka u sudaru civilizacija, „napredne“ Evrope i „zaostale“ Afrike i Azije te mesto pod opsadom migranata. Kod levice, sa druge strane, Lampedusa označava mesto na kome su maske civilizacije pale i na kome se obalna straža više brine za očuvanje granica, negoli ljudskih života. Za Rossija istina nije „negde između“, jer su obe strane u diskusiji potpuno promašile poentu: Lampedusa je mesto starije od ove i prethodnih izbegličkih kriza, sa svojim autohtonim identitetom koji ne zanima novinare i koji je otočki, težački, ribarski, pomorski, katolički i duboko upućen na zajednicu. Na taj identitet izbeglice su uticale marginalno, ti ljudi dolaze i prolaze nakon kratkog zadržavanja u centru, pa ne uspevaju da ostave dublji trag na otočki život. Zapravo, jedina opipljiva novina su novinski izveštaji uglavnom iz domena „crne hronike“ na koje će lokalci reagirati sa rečenicom „jadni ljudi!“ ili će se tim jadnim ljudima baviti profesionalno, poput radnika obalne straže, ili će njihov humanitarni angažman prevazići granice profesionalnog, kao u slučaju otočkog doktora.

To ne znači da se Rossi izbeglicama neće baviti, naprotiv. Zapravo, najemotivniji trenuci filma su vezani za njih, bilo da se radi o rutinskom trijažnom postupku koji može delovati mehanički i hladno, posebno uz komentare prisutnih policajaca, ali je naprosto takav, o fudbalskoj utakmici u izbegličkom centru, o apsurdnom detalju poput reflektirajućih termoregulacionih pokrivača koje ovi promrzli ljudi dobijaju, o intimnoj ispovesti u toku molitve koja liči na biblijsku priču o egzodusu, samo su toponimi drugi: Nigerija, Sahara, Libija, Mediteran, ali zajednički imenitelj im je smrt, svejedno da li od bombi, gladi, žeđi i iscrpljenosti, u rukama Islamske države ili pohlepnih krijumčara. 

Vrhunac filma je ipak duga scena operacije spašavanja iz prenapučenog broda i posledice takve prakse koju vidimo: životi ovise o koncu i uvek ima mrtvih i ozbiljno ozleđenih i pre nego se obalna straža pojavi. U svom izlaganju, doktor će nam dati još jedan banalan razlog na koji nismo ni pomislili: uz glad, žeđ i nedostatak zraka, faktor rizika je i spoj goriva koje isparava ili curi i slane vode. Jednom kad ta smeša prođe kroz odeću, posledice mogu biti fatalne.

Izbegličke priče su glatko povezane sa pričama lokalaca, od pomenutih doktora i državnih organa do drugih, običnih ljudi čiji životi teku svojim ustaljenim ritmom. Tako imamo i ronioca koji se spušta niz strmu obalu da bi lovio morske ježeve, lokalnog DJ-a na radiju koji pušta tradicionalne sicilijanske pesme i njegovu rođaku koja mu te pesme naručuje, kao i familiju sačinjenu od bake-domaćice, oca-ribara i sina Samuelea koji se ubrzo profilira kao glavni lik filma.

Iako je dečak simpatičan, brbljiv i idealan sagovornik, Rossi prenaglašava njegov metaforički potencijal. Prvo, Samuele pati od morske bolesti što je hendikep kada živite na otoku, posebno ako se od njega očekuje da pođe očevim stopama, a njegova muka se može tumačiti kao „first world problem“ u odnosu na ono šta preživljavaju izbeglice na putu preko mora. Drugo, kao i svaki dečak tih godina, Samuele se igra zajedno sa drugom, često nasilno, masakrirajući nasad kaktusa praćkama i petardama ili imaginarno pucajući po brodovima na moru, potpuno nesvestan situacije u svetu koji ga okružuje. Treće i najočitije, Samuele pati od „lenjog oka“, odnosno jedno mu oko ne šalje informacije u mozak, pa mora da ga vežba ne bi li ga ojačao, što se može tumačiti kao selektivna pažnja koju obraćamo na svet oko nas. 

Fire at sea
Morska bolest može biti nezgodna kada živite na otoku (SCREENSHOT: YouTube)

Metafore koje kroz Samuelea (ili njegov lik) Rossi plasira nisu nimalo suptilne, ali čini se da su polučile rezultate. „Fuocoammare“ je nagrađen Zlatnim medvedom u Berlinu i dosta hvaljen od strane kritike. Jasno je i zašto: „Fuocoammare“ je vizuelno, estetski i tehnički impresivan film bez fetišističkog držanja određene poetike. Smenjuju se veoma dugi i osetno kraći kadrovi, statični i u pokretu, a autor nas, uz veliku pomoć svog montažera Jacopa Quadrija, dozirano i ciljano uvodi u ono što smatra pravim i potpunim licem Lampeduse.

Problem je, međutim, u tome je li to lice relevantno u našem kontekstu. Odnosno, zanimaju li nas crtice iz života otočana u situaciji u kojoj se Evropa i svet nalaze. I pored toga što je za potrebe filma na Lampedusi živeo godinu dana i što je film sa planiranih desetak minuta narastao na skoro dva sata, čini se da je Rossi promašio temu ili pokušao da podmetne svoju tezu, pa je pomalo na silu metaforama spojio sa onom koju percipiramo kao relevantnu. Izbeglice tako ostaju u senci lokalaca čiji životi teku dalje mimo njih. O njihovoj sudbini jednom kad su na otoku i kad prođu trijažu ne saznajemo ništa. Nije li to pomalo cinično?

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: screenshot/YouTube

 

Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. BURE BARUTA: Kako se naš šapat proširio kroz prozor

    16.11.2017.

    Ahmed Burić

    BURE BARUTA: Kako se naš šapat proširio kroz prozor

  2. DRUGE OČI TATJANE GROMAČE: Može li se knjiga "vratiti u modu"

    11.11.2017.

    Tatjana Gromača

    DRUGE OČI TATJANE GROMAČE: Može li se knjiga "vratiti u modu"

  3. PRŽENJE MOZGA: O popovima i spolovilima

    06.11.2017.

    Dinko Gruhonjić

    PRŽENJE MOZGA: O popovima i spolovilima

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije