SEA SORROW
Kino
REDATELJ: VANESSA REDGRAVE

Rediteljski debi Vanesse Redgrave, tehnički je loš, ali vredi ga pogledati jer je rađen sa srcem

ocjena: Zvjezdica_vatrena Zvjezdica_vatrena | godina: 2017. | trajanje: 74 minute
uloge: Ralph Fiennes, Emma Thompson,
žanr: dokumentarac
scenario: Vanessa Redgrave
redatelj: Vanessa Redgrave
ritn by: Marina Richter | 17.11.2017.
SEA SORROW: Rediteljski debi Vanesse Redgrave, tehnički je loš, ali vredi ga pogledati jer je rađen sa srcem
SEA SORROW: Rediteljski debi Vanesse Redgrave, tehnički je loš, ali vredi ga pogledati jer je rađen sa srcem
Šteta je što su se sve ove ispovesti izgubile u bosanskom loncu u kome se previše toga krčka. Jedan od najjačih aduta filma bi mogla biti baš lična iskustva danas poznatih ljudi i aktivista – Lorda Alfa Dubsa (kao jevrejsko dete je morao da napusti Prag pred ulazak nacista), scenariste i dramaturga Martina Shermana (izbeglog iz Mađarske 1950-ih), pa i same Redgrave koja je rano detinjstvo provela van Londona, krijući se u engleskoj provinciji od bombi. „Sea Sorrow“, rediteljski debi slavne Vanesse Redgrave, tehnički je traljavo odrađen i montaža nije idealna, odluke o izboru materijala su nesrećne zbog prenatrpanosti u 74 minuta filma koji i pored svog haosa koji nudi nije loše pogledati, jer je rađen sa srcem. Očajnički krik, reklo bi se, pre nego dokumentarni film. U njemu je previše lične note da bi mogao da se klasifikuje kao takav, s toliko redosleda i logike koliko ih ima i u raspoređivanju prodajnih artikala u uličnoj trafici.

„Sea Sorrow“ je jedan od onih rediteljskih debija za koji bi pod normalnim okolnostima rekli da baš i nije morao da se desi, pogotovu što njegova autorka nema potrebe da se etablira u filmskom svetu čiji je sastavni deo već 60 godina, da se u njemu ne radi o temi koju ne treba ispustiti iz vizira. Ambasadorka dobre volje UNICEF-a Vanessa Redgrave, žena koja od poznih 1950-ih podržava prava izbeglica, a naročito dece, stala je iza kamere da prenese lične utiske doživljenog po izbegličkim kampovima u Grčkoj, Turskoj, Francuskoj i Italiji.

Očajnički krik, reklo bi se, pre nego dokumentarni film. U njemu je previše lične note da bi mogao da se klasifikuje kao takav. Čitav Redgrave klan je angažovan u njegovom nastanku, sa Carlom Nerom kao izvršnim producentom, ćerkama, unukom i rodicama koji se u njemu vide, a tu su naravno i britanski glumci sa kojima stara dama deli ljubav prema Shakespearu. Zbog toga će najstariji engleski bard igrati izvesnu ulogu u „Sea Sorrow“ sa scenama u kojima vidimo Ralpha Fiennesa kao Prospera iz „Bure“ u dijalogu sa svojom ćerkom Mirandom, odakle je i izvučen naslov filma. 

Redgrave će u jednom trenutku u filmu pomenuti da se oseća kao da je došla sa probe za Richarda III, predstave u kojoj u londonskoj Almeidi igra rame uz rame sa Fiennesom, što je njen unutrašnji doživljaj takozvane „Džungle“, izbegličkog kampa sa groznim (ne)uslovima za život u Calaisu. U drugoj sekvenci, Emma Thompson čita, vrlo dramatično i izražajno vesti iz mančesterskih dnevnih novina iz 1940. godine, što naravno nije Shakespeare, ali je vrlo direktna emotivna spona između prošlosti i sadašnjosti, nešto što Vanessi Redgrave očigledno veoma leži na srcu.

Sea Sorrow
Paralele između onoga što se danas dešava izbeglicama pristiglim iz ratom pogođenih zemalja u Evropu, lako je poredivo sa sudbinama ljudi koji su nekoliko decenija ranije bežali od drugih užasa (SCREENSHOT: YouTube)

Što krik očajanja raste, on postaje sve piskaviji i lelujaviji iako su njegove poruke prave. Pre svega, pitanje elementarnih ljudskih prava zagarantovanih poveljama UN-a, o kojima već na početku filma dobijamo opširne informacije. To je takođe jedan od ređih delova filma sa jasnom strukturom, jer u „Sea Sorrow“ ima toliko redosleda i logike koliko u raspoređivanju prodajnih artikala u uličnoj trafici. Taman dok se pronađe jedan element za koji se pomisli da kreće jasnom putanjom, iskoči drugi koji ga preseče i napravi zabunu. Za prosečnog gledaoca će mnogobrojni skokovi iz sadašnjice u arhivske materijale vezane za Drugi svetski rat ili vojne intervencije Sovjetskog Saveza u zemljama istočne Evrope predstaviti izazov, kao i povremene, poduže ispovesti poznatih ličnosti o preživljenim traumama tokom bežanja od drugih zala. Nit koja se provlači kroz naraciju ne postoji i jako je teško pratiti taj zbunjujuć ritam u kome ste bacakani ovamo-onamo kako je rediteljki došlo. 

Šteta je što su se te ispovesti izgubile u bosanskom loncu u kome se previše toga krčka. Jedan od najjačih aduta filma bi mogla biti baš ta lična iskustva danas poznatih ljudi i aktivista – Lorda Alfa Dubsa (kao jevrejsko dete je morao da napusti Prag pred ulazak nacista), scenariste i dramaturga Martina Shermana (izbeglog iz Mađarske 1950-ih), pa i same Redgrave koja je rano detinjstvo provela van Londona, krijući se u engleskoj provinciji od bombi. Naposletku, paralele između onoga što se danas dešava izbeglicama pristiglim iz ratom pogođenih zemalja u Evropu, lako je poredivo sa sudbinama ljudi koji su nekoliko decenija ranije bežali od drugih užasa. Tačnije – sudbinama dece

Redgrave se u jednoj sceni priseća svoje prve prave spoznaje da se nešto strašno dešava, kada je kao trogodišnja devojčica posmatrala „nebo u plamenu“ noći 14. novembra 1940. godine - posle bombaške akcije Luftwaffea u akciji poznatoj kao „Coventry Blitz“. Njeno iskustvo dislociranog deteta koje je rat moralo provesti dalje od svog porodičnog doma radi opasnosti od nemačkih bombi, ona opisuje kao izbeglištvo u sopstvenoj zemlji. Citirajući dugu britansku tradiciju pomoći izbeglicama – i domaćim i stranim, Redgrave ukazuje na zastrašujuć porast apatije i ravnodušnosti i na bezdušne poteze političara, od takvih posle kojih niču granične ograde, do onih koje decu dovode u opasnost od krijumčara seks robljem i kriminala. 

Neki od dečaka prepričavaju mukotrpno putovanje od svojih zemalja do Evrope. To su jezovite ispovesti o bičevanju, ponižavanju, ekstremnim fizičkim naporima i nehumanosti krijumčara koji nemaju nikakvog obzira prema tuđim životima. Nije mali broj dece koja na takvim rizičnim putovanjima ostaju bez roditelja. U prepunim čamcima lako dolazi do nesreća i utapanja u moru. Kada se deca nađu na tlu Evrope bez ikakve zaštite i podrške, ona postaju najlakši plen najraznovrsnijih kriminalaca. Čak i ako imaju familiju sa sobom, deca su uvučena u prostituciju ne bi li došla do nekih para kojima mogu nahraniti obitelj. Zbog toga je angažman organizacije Safe Passage bitna karika u prebacivanju dece iz Calaisa u Englesku gde mogu da se ujedine sa svojim obiteljima. 

„Sea Sorrow“ je tehnički traljavo odrađen i montaža nije idealna, odluke o izboru materijala su nesrećne zbog prenatrpanosti u 74 minuta filma koji i pored svog haosa koji nudi nije loše pogledati, jer je rađen sa srcem.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: screenshot/YouTube/Sea Sorrow

 

Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. BURE BARUTA: Kako se naš šapat proširio kroz prozor

    16.11.2017.

    Ahmed Burić

    BURE BARUTA: Kako se naš šapat proširio kroz prozor

  2. DRUGE OČI TATJANE GROMAČE: Može li se knjiga "vratiti u modu"

    11.11.2017.

    Tatjana Gromača

    DRUGE OČI TATJANE GROMAČE: Može li se knjiga "vratiti u modu"

  3. PRŽENJE MOZGA: O popovima i spolovilima

    06.11.2017.

    Dinko Gruhonjić

    PRŽENJE MOZGA: O popovima i spolovilima

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije