Pričat o čoviku da ga ne upoznaš nije dobro, jer pjesnici su sami po sebi i čuđenje su u svitu. Barba Jakša je jednog jutra doša ka novinar Slobodne Dalmacije napravit intervju s mojin didon, i on ka novinar i pjesnik doša je jednon malon, običnon čoviku koji je armira Split 3. Jušto je proša Božić i bija san cili bunovan i sritan. Ispod bora me čekalo ono šta san najviše tija, malo zeleno biciklo bez kola sa strane. Ta kola sa strane san prirasta i decidirano san reka Didu Mrazu u pismo da mi ih ni u ludilu ne nosi, jerbo bi me moji mrgaši svi zajebavali u dvor. 

Kako je vani puvala bura, a Sućidar je poznat po buri, dida nije izaša po kruv. Ja san mislija da je tija, ka šta smo svi tili, da ga baka umisi i tako nan svima učini ovo lipo jutro na moj imendan. U mojoj familiji poštivali su se sveci, pa bi ja u ova doba bija najsritnije dite na svitu. Em te čeka dar za Božić, em je bila Sveta Luce, em Ivan, em cila kuća vonja na cimet, kolače, fritule, bakalar i ono slatko iščekivanje dočeka Nove. Ja san bija uvjeren da se dida namjerno nije diga za po kruv i Slobodnu jerbo bi ovi dan čeka da baka stavi toplu škrovadu sa tek pečenin kruvon na stol i da mi zapriti prston: „Da se nisi usudija dok se ne oladi, zabolit će te, nesrićo, drob!“

Tek kad san seja da mi donese bilu kafu vidija san da je kruv već na stol odavno, da je izrizan i da je serviran najbolji pršut i domaći sir. Stol krcat i odma san zna da nan neko dolazi u goste. Morate znat da se u ta doba nijedna naša familija nije skrivala doma. Sve je bilo krcato svita. U susida, u rodbine, pa tako i u nas. Dolazilo se i odlazilo kad bi stizali novi gosti. Takvi je bija red, a moja baka bi grintala kad bi kogod zaseja. I svi su dolazili punih ruku. Krcati poklona, vina, spize, i naravno, malome čokoladi, Tobleronea, pašti, pa bi me svake godine u ova doba zabolija drob. 

Sa vama je barba Jakša moj Split još bija moj Split, onaj raspivani grad, onaj ponosni grad (FOTO: Novilist.hr)

Tražija san di je dida, a on je izaša iz banje u najboljooj vešti i stavija je kularinu. Mene je baba uredila, zalizala mi kosu i mora san oprat zube. I tako smo dočekali najvažnijeg gosta taj Božić. Kad je uša i pozvonija, dida ga je seja pa su popili po bićerin, a on je izvadija notes i tako su seli, ka dva sebi ravna, ka dva čovika šta se poštuju i tribaju obavit veliki posal. Baba mi je rekla da buden tiho, i da nan je u kuću uša veliki Jakša Fiamengo, novinar Slobodne Dalmacije i veliki čovik.

Pažljivo i s divljenjem sat vremena je sluša barba Jakša o burama i kišama na gradilištu, komplikacijama kad se nalivaju ploče i pismi koja je odzvanjala sa krovova di je radila građevinska firma "Lavčević". Po cilome svitu. Sluša je i zapisiva, a dida je govorija i digod bi zasuzija kad bi se sitija kojeg druga kojeg više nema. Ili kakve nesriće. Na kraju, kad su se ustali, barba Jakša je izvadija plaketu i malu zlatnu medalju, ka dar i uspomenu na ovi veliki dan kad se Slobodna Dalmacija poklonila jednon običnon armeru „Lavčevića“, malome čoviku koji je toliko učinija za ovi grad.

Na rastanku mi je šapnija na uvo: "Mali, čujen da lipo pišeš, to ti je veliki gušt znaš, ali nije loše bit ni armer, vidiš koji lip i bogat život smo sad čuli." 

„Barba Jakša, puno mi je drago da san Vas upozna, puno mi je drago da ste došli, u naš dom ne ulaze baš poznati ljudi“ rekla je tada moja baka, a meni se to jutro činilo da je poznat onaj s kin je on doša napravit intervju.

Velika četvorka na Splitskom festivalu krajem sedamdesetih - Oliver Dragojević, Jakša Fiamengo, Zdenko Runjić i Boris Dvornik (FOTO: Feđa Klarić)

I bija san ponosan na svoga dida, a još ponosniji na Vas šta ste bili takav dobar čovik da ste znali poštivat i male ljude, ne samo veličine kakva ste bili i sami. Prošlo je od toga dana puno godina. Proša je cili jedan život. Taj moj Split i ta moja Dalmacija nestala je zauvik. Sa svin tin dobrin i dragin ljudima. Kako san odrasta upozna san Vas i ka čovika opet, i ka veličinu, kampanel ovog grada, onako kako triba. Uvik mi je bilo drago Vas trefit na Pazar, u vaš kantun, u oni mali smišni kafić di dolaze obični ljudi, armeri, maranguni, šoferi, i fakini. Uvik mi je bilo drago Vas vidit, jerbo je sa vama moj Split još bija moj Split, onaj raspivani grad, onaj ponosni grad, onaj grad u kojen su ljudi svoju ljubav prema njemu znali zapisat, tako da ostane u vječnost ka jedini grad na svitu kojeg ljudi toliko vole da mu pišu ka nekome svome, nekome bez koga ne moredu.

Danas kad san čuja da ste partili srce mi se stislo. 

I nisan pustija suze, jerbo se za pjesnicima to ne radi. Pjesnike čeka nebo da dođu šta prije. Jerbo in je ovaj svit mal. Jerbo in je ovaj svit skučen i ne razumi ih. Jerbo in se ovaj svit smije i za njega su samo ljudi u svon svitu, a ne kampaneli. I onda kad odu, zašute svi kampaneli. Ne čuju se zvona, ne čuje se šušur sa rive, zašuti Pjaca, škovacini ostave posa za sutra. Zašute golubovi i grad utone u mrak. Mrak bez takvi lanterni koje su ga obasjavale. Potpuno nebitno bile te lanterne armeri „Lavčevića“ ili najveći pjesnici koje je ovaj grad ikad da.

Jerbo su nan svitlili ka ljudi.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Feđa Klarić