Lomača za neposlušnog režisera
Pre nešto više od godinu dana čuveni jugoslovenski režiser Goran Marković dao je intervju našem portalu, i jasno prognozirao šta će se desiti sa njegovim budućim filmskim trudbeništvom u zemlji Srbiji. Rekao je da će njemu neko teško ubuduće „dati da snima“, aludirajući na to da će za njega državni fondovi, neophodni za kinematografiju malih i nesrećnih zemalja sa „neodrživom“ kulturom – biti zatvoreni.
GORAN MARKOVIĆ - SLAVNI REŽISER I PISAC: „Teško da će meni više iko dati da snimam“
Kao oštar kritičar režima Aleksandra Vučića, dugo je već, malo je reći, neomiljen među scenaristima i režiserima autokratskog života u Srbiji, koji odreše kesu samo za one kulturne poslenike koji su potpuno lojalni, i do imbecilnosti se dive omnipotentnom predsedniku, ili koji „samo rade svoj posao“, strogo ćuteći o političkim i društvenim prilikama u jednoj potpuno rasturenoj državi. Podržavaju se šakom i kapom kulturni projekti koji su u skladu sa dominantnom nacionalističkom matricom, a po kojoj su Srbi fin, kulturan, dobrohodan narod koji je kroz istoriju jedino i samo patio, i nikome nikakvo zlo nije naneo.
Nedavna odluka Upravnog odbora Filmskog centra Srbije, na čelu sa omraženom Jelenom Trivan, nekada funkcionerkom Demokratske stranke, a sada naprednjačkom damom za pogane poslove u kulturi i kojekuda, glasi: odbacuje se, bez obrazloženja, predlog konkursne komisije da se sredstva dodele filmovima velikih režisera Gorana Markovića, Želimira Žilnika i Srđana Dragojevića. Zajednička karakteristika ovih stvaralaca, osim što su svetski poznati i priznati, jeste i ta što se ne libe da naprednjački režim i tragikomičnog vladara Aleksandra Vučića žestoko kude. Pored toga, u pitanju su oni u čijim ostvarenjima se „blati“ nacionalizam, autoritarizam, koji se ne ustručavaju da Srbiju suoče sa stvarnošću, pa i nedavnom prošlošću, ratnim i zločinačkim devedesetim, zbog kojih je sa pravom fasovala užasan imidž, kojeg se neće – kako stvari stoje – još dugo osloboditi.
Svi su brže-bolje požurili da napadnu "atentatora" Gorana Markovića (FOTO: Marija Janković/Vreme)
Marković je konkurisao sa filmom „Doktor D“, u kojem je želeo da tematizuje život ratnog zločinca Radovana Karadžića, pogotovo ono vreme dok je ovaj landarao po Srbiji kao nadrilekar pod imenom Dragan Dabić, maskiran dugom bradom i kosom privijenom u rep, kao kakav ofucani hipik. Da ipak ima neke nade za sve nas, govori podatak da je Upravni odbor Filmskog centra Srbije posle ove odluke Jelene Trivan i ekipe, napustilo četvoro članova. I sačuvalo čast.
Setimo se, povod za naš intervju onomad bila je polemika između Gorana Markovića i Emira Kusturice, koji je od sarajevskog geliptera evoluirao u tvrdokornog srpskog nacionalistu koji živi na visokoj nozi, obavljajući kulturne i druge poslove za sve vladare Srbije, od Miloševića, preko Koštunice i Tadića, pa do Vučića. Goran Marković je, tada, pozvao Kusturicu da objasni javnosti zašto je, kao član žirija, glasao da na beogradskom Savskom trgu, tu kod blaženopočivše centralne železničke stanice, nikne jezivi, gromadni kič-spomenik rodonačelniku nemanjićke dinastije Stefanu Nemanji, u izvedbi nekakvog ruskog državnog umetnika. Kusturica mu je odgovorio u svom prepoznatljivom, džiberskom maniru, i uzgred je Markovićeve filmove nazvao – „filmićima“. A to su oni filmovi uz koje su generacije Jugoslovena odrastali, koji su dobijali domaće i svetske nagrade, i koje volimo da pogledamo kada god na njih naletimo listajući kanale. Znamo svi, ali podsetimo se da je Marković, između ostalog, autor filmova: „Nacionalna klasa“, "Specijalno vaspitanje“, „Variola vera“, „Već viđeno“, „Tito i ja“, „Urnebesna tragedija“, „Kordon“, „Turneja“ ... Tada je, naravno, režimska i većinska Srbija stala na stranu moćnog Kusturice, latifundiste koji se fura na Če Gevaru.
U poslednje vreme Marković je prisutan na svim antivučićevskim protestima u Srbiji. Nedavno ga je htelo čak i uhapsiti zbog „nedoličnog ponašanja“. Policija ga je presrela dok se vraćao sa građanskih blokada saobraćajnica i tražila legitimaciju. Rekli su da je prekršio zakon jer se – zajedno sa hiljadama drugih građana – šetao po mostu, beogradskoj Gazeli. Marković je odbio da preda ličnu kartu, a onda su zbog prolaznika koji su sve snimali policajci odustali od daljeg maltretmana. Ipak su procenili da od svega može ispasti velika afera. A i uplašili su se! Gde neće, kada su videli koliko je građana širom Srbije izašlo na ulice, odlučni i besni, kako bi protestovali protiv zloglasne kompanije „Rio Tinto“, koja želi da od centralne Srbije napravi džinovski rudnik megaprljave tehnologije, i suludih zakona koji su išli u prilog ovoj kompaniji. A zapravo su, recimo to iskreno, protestovali protiv Vučićevog režima, koji je jednom delu građana od mozga napravio gulaš, a drugom, sve većem, što bi se reklo – izaziva osip i gnev.
Protestima je Vučićev režim dobio prilično jak šamar, a zakoni su povučeni iz procedure. Onda je usledio još jedan problem – kolaps elektroenergetskog sistema, zbog kojeg su mnogi delovi Srbije ostali bez struje i grejanja. Zbog šalabajzerskog upravljanja Elektroprivredom Srbije i celom zemljom, čak šest (od osam) blokova najveće termoelektrane u Srbiji „Nikola Tesla“ u Obrenovcu „ispalo je iz sistema“. Tu se, naravno, pojavio Aleksandar Vučić kao spasilac i imali smo prilike da gledamo još jednu pink-sapunicu, u kojoj je predsednik čak obećavao da će se „obesiti za luster“.
SNS-ovi batinaši u akciji na nedavnim protestima (SCREENSHOT: YouTube)
Trebalo je pod hitno organizovati neki spin, koji će skrenuti pažnju javnosti sa ovih problema. A omiljeni spin režima, često korišćen, glasi – mani sve, predsednikov život je ugrožen. Vučića, naime, ako je verovati njegovim medijima, želi da ubije pola naše Galaksije, uključivo i Eskime i jogi-letače. A sada to želi, je li, i Goran Marković! Na zlog „atentatora“ Markovića obrušilo se celokupno režimsko propagandno osoblje, koje zahteva da se slavni režiser uhapsi ili bar smesti u ludnicu.
A šta se zapravo desilo? Marković je u jednom intervjuu rekao ono što je već često govorio, a što misli i govori dobar deo opozicione Srbije. Otprilike, da će Vučićev režim pasti na ulici. Ne zato što to neko odista želi, već stoga jer ovakve vlasti najčešće tako i okončavaju. Kada suspenduješ državu, opljačkaš je do balčaka, zabraniš kritičku misao, okupiraš institucije i ukineš čak i privid slobodnih i fer izbora – ulica je neminovna. Ako ne ulica, ono Belorusija. A scenariji mogu da budu razni: Marković je podsetio na to kako je završio bračni par Čaušesku u Rumuniji. I da autokratski lideri treba da, i kada su najsilniji, razmišljaju o tome. Nešto slično je Marković rekao i u intervjuu za Lupigu: "Ovo neće proći samo od sebe, pogotovo ne na nekakvim poštenim, regularnim izborima. To mafija na vlasti i njen šef nikada neće dozvoliti. Jedini način je bunt. Pobuna koju će izvesti mladi ljudi koji više ne vide načina da žive u ovakvoj zemlji. Video sam već nekoliko takvih istorijskih preokreta, pa verujem i u ovu revoluciju."
Potom je započela jeziva kampanja, iz svih oružja, protiv Markovića. Oglasila se ministarka za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Darija Kisić Tepavčević, koja je, u ignorantsko-ulizičkom maniru, napisala da je Marković „frustiran i agresivan, umetnički impotentan, bez nacionalnog identiteta“, da mu se „Srbi gade“, da bi „sve Srbe odveo u Žutu kuću“, da bi „voleo kad poraste da bude Kusturica“ ... Ova epidemiološkinja se, inače, „proslavila“ tokom pandemije, kada je bila predmet kritike stručne i ismejavanja obične javnosti, a nakon čega je avanzovala u ministarku. Poznata je i po jednoj aferi. Naime, firma u kojoj je njen brat izvršni direktor („Nites“) za četiri godine je svoju godišnju dobit uvećala sa 27 na 375 miliona dinara, i to baš u vreme dok su u Vladi Srbije bile najpre njegova supruga, bivša ministarka Nela Kuburović, a zatim i sestra Darija.
Omiljena meta svih izmišljenih ubica sveta (FOTO: HINA/Denis Cerić)
Potom su drugi naprednjački i kadrovi vlasti pohitali da uhvate voz, da napadnu Gorana Markovića i zaštite „ugroženog“ predsednika. Dragan Marković Palma, Arkanov saborac i jagodniski aga, tražio je da se režiser odmah uhapsi. Premijerka Ana Brnabić smatra da bi on, zajedno sa karikaturistom Dušanom Petričićem, trebalo da zaglavi u ludnicu. Poslanica SNS-a Sandra Božić je, povodom "afere Marković" napisala sledeće, a to su režimski mediji jedva dočekali da prenesu: "Fašistička gamadija belosvetskih lopuža Đilas, Tepić, Jeremić metkom bi da zaustavi razvoj i napredak Srbije! Kroz bedna kmetovska usta izlazi program oko kojeg su se najzad ujedinili! Metak za Vučića je plan koji imaju i za Srbiju!" Članica predsedništva SNS-a Bojana Radaković, opet, kaže: "Politički program đilasovsko-tepićske elite: Vučiću, ne možemo da te pobedimo na izborima, pa ćemo da te streljamo! Evo jedna loša vest za vas: Možete sve nas naprednjake da streljate, ali opet nećete doći na vlast. Narod vas, bre, neće, jer ste i teški lopovi i teško poremećeni."
A onda su, u sličnom maniru, svoje izjave davali i brojni drugi dušebrižnici u vlasti i bliski vlasti, zapravo razne ljudske fukare, a sve su to pratile naslovnice tabloida na kojima je Marković predstavljen kao „opasni ubica“. Očekivano, oglasio i predsednik Vučić. Decenijski je njegov cinični manir da, kao, ublaži ono što su rekli njegovi jastrebovi, i da se – stilom preuzetim iz jeftinih španskih i turskih serija – predstavi kao žrtva. A zapravo da ponovi ono što su oni rekli. Komentarisao je to što su nevladine organizacije i kritička javnost stali u zaštitu Gorana Markovića: „Da ga zaštite od toga što će da me strelja? Ja im želim svima dobro zdravlje i mnogo uspeha u životu, mi nećemo nikoga da streljamo... A, to da nas streljaju predlažem odavno, drugačije da pobede – teško!"
Kako će se sve ovo završiti? Teško je reći. Male su šanse da će se vlast osmeliti da uhapsi Gorana Markovića, ipak bi to bio svetski skandal. Pitanje je i da li im je ovo spinovanje baš potpuno uspelo, jer su mnogi građani Srbije već odavno pročitali njihove kerefeke. Sa druge strane, ovo je još jedan pokazni primer kako prolaze oni koji su u Srbiji kritičari vlasti. I kako im se – kampanjski – pokušavaju uništiti životi. I zastrašiti. Ali, ponekad naiđu na tvrd kamen. Sigurno je da Marković neće zaćutati. Zbog toga što on nije samo veliki režiser nego i veliki dasa, jedan od onih zbog kojih nije baš skroz ponižavajuće živeti danas u Srbiji.
Lupiga.Com
Naslovna fotografija: Marija Janković/Vreme
U nedelji u kojoj je Evropski parlament Rezolucijom o Srbiji raspalio po srpskom režimu, Goran Marković u intervjuu za Novi magazin izjavljuje: „Ukoliko (Vučić) zavede otvoreni teror, onda će to izazvati samoorganizovanje ljudi u podzemni otpor. Ja se, ipak, nadam da on pred očima ima Čaušeskuov kraj i da će se povući bez krvi.“
Umesto da mu kaže hvala, jer ovo je suštinski bio dobronameran savet, Aleksandar Vučić na Gorana Markovića pušta Dariju Kisić Tepavčević. Histerična izjava za javnost, koju sigurno nije pisala ona, nego neko daleko luđi, podseća na kraj Adolfa Hitlera, koji je, nesposoban da se pomiri sa činjenicom da je rat izgubljen, u pogibiju terao starce i decu. Tako je „izginula“ i Darija, a Goran Marković pokazao da je u ovom trenutku jači od celog režima. Aleksandar Vučić je morao lično da reaguje, te je dotakao novo dno, tako što je na tendenciozno postavljeno pitanje kako komentariše to „što bi neki da ga streljaju“, odgovorio patetičnim kukumavčenjem: „Samo neka su oni živi i zdravi“, uz dodatni transfer blama: „Zašto da me streljaju, zbog puteva koje sam gradio?“
Aleksandar Vučić ne zna kako da se izvuče iz horor filma, koji je producirao, do nedavno režirao i u kome igra glavnu ulogu. Verovatno neprekidno zivka svoje stare drugare sa zapada, ne bi li mu ostavili odškrinuta vrata za povlačenje iz politike, a oni ne dižu slušalicu. Paralelno zivka svoje batinaše, kapoe i kumove i proverava koliko su mu odani, za slučaj da se odluči za scenario „Čaušesku“, a oni ga neuverljivo uveravaju da će biti uz njega do kraja.
Marko Vidojkovic,Buka