Kratku, ali osebujnu biografiju ovoga velikana već odavno je na Lupigi napisao killer_wolf. Guljenje na Golom otoku i bježanje sa istog radi 14-godišnje djevojke, samo su dio Šabanove priče koju možete saznati u našoj E-ciklopediji, a intervju objavljen u srbijanskom Blicu pročitajte u nastavku ...

- Dobro sam. Nije mi loše zdravlje, samo sam malo ozebao. Ali, imam snage da vežbam svaki dan. Drugi pevači nikako ne mogu da shvate kako ja mogu da pevam četiri sata bez prestanka. Videćete na koncertu u Centru „Sava“ - kaže Šaban na početku razgovora.

U celom svetu vole vaše pesme, planirate li svetsku turneju?

- Uuu, u svetu me više cenu nego ovde. Stalno me zovu da pevam, i u Ameriku... svuda me zovu. Ali, mislim da ću da stagniram, da odmorim malo. Uvatila me starost. Ja imam šezdeset i ... ovaj, sedamdeset godina. Čekaj... ‘36. sam godište, jeste 70 imam. Umorio sam se. Mislio sam skroz da prekinem sa muzikom, ali me Zoran Živković vratio iz mrtvih.

Kako vas je bivši premijer vratio iz mrtvih?

- Sreli smo se u Nišu u jednom kafiću i on mi je rekao: „Hajde da te oživimo, da te vratimo među legende.“ I pomogao mi je i dao pare. I on i Miloš Jovanović, on je producent. Mnogo im hvala. Rek’o mi je: „Ajd’ da snimiš ploču. Nisi snimao 15 godina, nego si pevao ovamo onome, onamo onome... Ajd’ ti napravi pesme, pa mi se javi“. I ja sam u junu seo i napravio mnogo pesama, al je samo 20 moglo da stane.

Gde nalazite inspiraciju?

- Ja sam uzeo teme od svakodnevni život, naš romski. Ja pevam tu istinu i onda ta istina pogađa. Nisu to bajke, nego istina. Ja kad to pevam, onda naši Romi i plaču i pevaju, vesele se.

Ali, kad pevate u Južnoj Americi, recimo, ljudi takođe reaguju na vaše pesme iako ne razumeju reči.

- Oni ne plaču, oni igraju. Kad pevam našim ljudima, ja ih nateram da plaču, a tamo prepevam pesmu u južnoamerički ritam, pa oni ne plaču, nego igraju. Ja sam pevao Japancima i tim ljudima tamo... kako da ti kažem sad... za te tamo koji su žuta rasa. Oni nema kao kod nas da igraju, oni igraju glavom. (smeh) Je l’ mož’ da veruješ? Samo glavu mrdaju levo-desno. Iskidao sam se od smeja, pevam čoček, a oni ne igraju nogama, nego glavom.

Da li ste napokon dobili novac od Sokoja na ime autorskih prava?

- Ja mislim da će sada Živković i ovi to da urade. Da stanu na put tim kradljivcima više. Da se to ne plagira, da se to više ne pravi. Ne znam... Sokoj je rekao da će da mi da, ali ja već dve godine ni jedan dinar nisam dobio.

Od čega živite?

- Svadbarim. Zovu me u Francusku, Italiju da pevam na svadbu i tako svadbarim. Šta ću, moram da se prehranim.

Sa Bregovićem ćete za Novu godinu na nastupite u Novom Sadu na trgu. U kakvim ste odnosima?

- U odličnim odnosima. On dolazi kod mene, ja dolazim kod njega. Tu nema problema. Nismo se mi nikad omrzli. On je prema meni fin, mnogo dobar... Njega neko ne voli, kažu lopov, ovo, ono... A za mene nije lopov. Ja volim takvi ljudi koji znaju da slikaju i da bude to - to.

Šta znači da slikaju?

- Da naprave od muziku koja ne vredi ništa, da napravi da to vredi.

Zašto na ovom albumu niste sarađivali?

- Hteo sam ja sa njim nešto da uradim, ali on se prebacio na neku sasvim drugu muziku. A i ne bi on ovo znao da odsvira. Ne on, nego i onaj orkestar što sa njim ide. I da im pišem notu, ako on to ne shvaća, ne vredi. Jer, to je drugačiji stil pevanja i sviranja. Boja je tu najvažnija. Ako ti ne pogodiš boju te muzike, džaba ti sve.

Rešili ste da učestvujete na srpskom izboru za „Pesmu Evrovizije“?

- Jeste. Napisaću jednu pesmu, i sam ću da je otpevam. I da vidiš kad pobedimo (smeh). Jer, znaš šta, ceo svet voli našu pesmu. Ma, ima da pobedimo!