Tvoj posljednji spot „Pegla“ na koncertu održanom u petak, 13. ožujka podosta je dobro prihvaćen upravo od onih klinaca koji govore o tvom ključnom identitarnom pitanju, jesi li hip-hopper ili nisi?

- Uopšte ne osećam to pitanjem svog identiteta, ne definišem sebe muzički; moje zanimanje je oduvek i samo pisanje. Koncert o kojem pričaš bio je dosta žanrovski koncert, jer su osim nas tu bili i Who See i Prti BeeGee, koji se deklarišu baš kao žanr. Ekipa i ja se ne deklarišemo kao žanr, ali i ne naturamo ljudima kako će nas videti, prosto neka to svako stavi u fioku koju želi. Večeras pričamo na promociji prvog Raidovog kompozitorskog, instrumentalnog albuma, „Little Box“, koji nema nikakve dodirne tačke s hip-hopom. On, kao glavni kompozitor u ekipi, i ja, kao tekstopisac i idejni tvorac svega toga, nimalo nismo opterećeni žanrom, a tako ni Nena, Miško i Lane, ali razumem one koji to svrstaju u "to", jer i dalje ovde ima jako mnogo strofa koje se repuju, a za nekog čim čuje to – znači da je to rep. Kada pogledaš s bine, vidiš mnogo ljudi koji nisu uniformisani žanrovski, ali ima i onih koji jesu. Većina naše publike su 'alternativci' – nisam nikad voleo taj termin, pošto nije precizan, ali uzmimo da on predstavlja sve ono što je suprotstavljeno kiču i šundu i onom gadnom mainstreamu. Dosta je tu studenata, srednjoškolaca... a nađu se i oni koji upadnu bilo gde, pa tako i ovde, iz pomodnih razloga, a ne kapiraju ništa. Sve u svemu, mi smo OK s tim, ko god nas podsvrstavao u šta god, mislim da je suštinska podela jedino ova: kič i šund na jednoj strani i ono što je suprotnost tome na drugoj. Mi smo od početka jasno opredeljeni za ovo drugo – nema kompromisa, nema mešanja sa onima, ne zanima nas nikakva erekcija tiraža koja bi podrazumevala prljanje. 

Dakle, to danas nije hip-hop. Ja i nisam neki veliki poznavatelj prilika na srpskoj sceni, ali kad sam prije 15 godina upijao prve impulse o bendovima, bilo je to s neke kazete na kojoj su bili bendovi i izvođači 357, Plejboj, ali i Voodoo Popeye. Imam dojam da upravo s potonjim dijeliš simpatiju prema jeziku kao materiji koju treba tretirati kao kipar, to je neko retoričko kiparstvo... Znam i da se on, Radenko Stojanović, jako volio igrati s tim, a nakon toliko godina sam primijetio kod njega da je čitavu jednu strofu T.S. Elliotta, mislim iz „Puste zemlje“, prenio u pjesmu. Veza između hip-hopa i književnosti je dosta tanka, s obzirom na cijelu ghetto priču koja podrazumijeva markiranje iz škole, ali tu je on napravio nešto slično Mos Defu na početku albuma „Black on Both Sides“... 

- Super mi je da si istakao Popaja, jer u vreme kad sam tek stasavao, u okviru žanra on mi je bio jedan od najomiljenijih i najzanimljivijih autora upravo zbog takvog odnosa prema jeziku. A Popaj jeste povezan sa pisanjem generalno i književnošću, kao i sa svetom stripa, i to jeste trasa kojom idem i ja. Onima koji tvrdokorno brane žanr to je možda i čudno, nekima čak i odvratno i nepotrebno, ali... Znaš, ne možeš da se raspravljaš s ljudima u vezi s tim, svako prema svojim senzibilitetima i interesovanjima – nekome nepismenost zvuči mačo. Meni nepismenost zvuči kao nepismenost. 

On je i sam napisao knjigu, „Razglednice iz Bumeranga“.

- Ima Popaj i jedan strip. 

"Na koncertima je dosta studenata i srednjoškolaca, a nađu se i oni koji upadnu bilo gde, pa tako i ovde, iz pomodnih razloga, a ne kapiraju ništa" (FOTO: privatna arhiva)

Ta je knjiga iz 2007. godine, a to je vrijeme kad si ti napisao i objavio roman „Zajedno sami“. Uvodna scena kojom započinje knjiga – altmanovska je. Kino-scena u kojoj ulaziš pod svjetla reflektora i tom prilikom opisuješ čitavu gvalju društva. O čemu je taj roman i koliko ti je pomogao s pisanjem i da samog sebe izraziš kroz prozu? 

- Proza mi je veoma draga i bliska, bliža nego poezija. Upravo je sad u toku moja prozna trilogija pod naslovom „Malterego“ – izišla je prva knjiga 2012. godine, a sad radim na drugoj, pošto je zamišljeno kao serija iz tri sezone. Tu estetiku i prati. Tu je reč o pomalo eksperimentalnijoj prozi, barem u prvom delu trilogije, a što se tiče „Zajedno samih“, oni će ovih dana doživeti Lagunino reizdanje, i sada, s fine vremenske distance od sedam godina, ima tu naravno stvari koje bih uradio drugačije, ali generalno, dopada mi se štimung i ne bih ga menjao. Ta prva scena mi je i danas vrlo simpatična i mislim da je dobila neki dodatni smisao upravo s vremenom. Ona se bazira na ovoj ideji: onaj čuveni film života koji ti se odmota pred očima u trenutku smrti - šta ako to ne vidiš samo ti? Šta ako je reč o bioskopskoj projekciji i gomila pokojnika gleda to i ima svoje mišljenje o filmu tvog života, te je tvoj životić podložan očima i vrednovanju od strane drugih čak i onda kad si mrtav? Reč je o potpunom ukidanju intime, i to sada osećamo još snažnije, jer je u tih sedam godina reality era metastazirala. I eto, čak ni film tvog života ne može biti samo tvoj, jer ljudi čak i mrtvi zabadaju svoj gnjili nos u tuđa posla: bioskopska sala je prepuna. To je scena koja uvodi u roman, nakon čega se glavni junak nađe u jednom autobusu, tipično balkanskom, onako a la „Ko to tamo peva?“ - ispostavlja se da se na onaj svet ide autobusom, da ni tu ne dobivamo nikakve privilegije ili bolja prevozna sredstva. I taj autobus se kvari u limbu između svetova, pa smo onda zajedno sa putnicima naterani da se pitamo čega to ima na drugoj strani. S tim da je malo drugačiji njihov položaj – mi se pitamo ima li uopšte nečega. Oni u tom trenutku znaju da nečeg ima, ali nemaju pojma čega. I tu onda preispituju i sami sebe i druge, što mi pratimo kroz zasebna epizodna poglavlja, a nemogućnost povezivanja sa drugim čovekom, sa svojim bližnjim, eskalira: iako su zajedno, svi su sami.

Što se tiče generacijskih impulsa, iako si mlad zahvatio si malo i u devedesete, što se vidi po tvojem debutu sa Shock Orchestra. Jel ti što značila zagrebačka hip-hop škola, „Hrvatski velikani“ i Tram 11? Nekako mi se uvijek činilo da je tvoj omiljeni MC, zapravo, Target.

- Možda sam to kazao nekad, nisam siguran, ali referenca je svakako dobra, albumi Tram 11 ostavili su značajan trag i valjan uticaj. Jako je teško izdvojiti ko mi je tu bio najbolji, jer u tom trenutku scena u Srbiji imala je nekakvu pauzu, vakuum, te se dogodilo da do nas stignu albumi s hrvatske scene, što je u velikoj meri uticalo na razvoj tog novog talasa ovde kod nas: nekome se to izuzetno dopalo, nekom nije, ali svi su imali odnos prema tome. Tako da – da, uticaji su apsolutno tu.

Što se tiče tvog opusa, ti sad promoviraš svoj peti album, „Napet šou“... 

- Da, to je četvrta knjiga, a peti album, pošto je riječ o knjigo-albumu.

"Ne zanima nas nikakva erekcija tiraža koja bi podrazumevala prljanje" (FOTO: Ana Danilović)

Taj posljednji spot „Pegla“ zadire u područje ljudskih prava, dok ono što s druge strane tu nekome može biti interesantno jeste tvoja publika ranih dvadesetogodišnjaka, mladih i lijepih, s kojima ti pokušavaš iskomunicirati neke ključne životne stvari kako bi došli do smisla. Jer mi, kao stariji tridesetogodišnjaci, na koje je spala nezahvalna uloga opinion-makera, o njima samima i ne znamo ništa i imamo potpuno pogrešnu predodžbu. Kakvi su tvoji povratni impulsi o toj generaciji? 

- Znaš šta, ono što naučiš s vremenom jeste činjenica da uvek počneš da gubiš tu trku u nekom trenutku. Koliko god ti bio savremen i pokušavao da ostaneš u toku, koliko god mi sad nismo naši ćalci, vremena se menjaju brže no ikada ranije, a ti i ja smo svedoci vremena bez kompjutera i mobilnih telefona i siguran sam da novim klincima to sad već zvuči čudnije nego ona priča koju smo mi čuli, kao, TV je imala samo jedna kuća u kraju, pa su se svi okupljali tamo... Mi još brže ispadamo iz igre od naših roditelja, ali ovo u vezi s čime me ti pitaš ipak su neke univerzalne stvari i one su uvek aktuelne, to su arhetipska pitanja međuljudskih odnosa. „Pegla“ je pesma o ubistvu, u svojoj suštini. Ona implicira i pitanja o ljudskim pravima i ravnopravnosti, ali je u svojoj srži to pesma o ubistvu, o situaciji u kojoj neko nekoga lišava života ni krivog ni dužnog, samo zato što mu se ne dopada. Nažalost, naša društva pokušavaju da odu na neke više nivoe emancipacije, a da u mnogo čemu naprosto nemamo ni temelje. To je kao da gradiš drugi sprat, a nemaš prizemlje. Ako nešto treba objasniti novim klincima, pretpostavljam da u situaciji kakva naša jeste treba krenuti od nule, koja glasi: „Ima li svako prava da živi, ako se po bilo čemu razlikuje od tebe i mene?“ Prvo da ustanovimo jebeno pravo na život, za početak. Pa ćemo onda da vidimo šta se dalje dešava. To je osnovna ideja spomenute pesme i to jeste univerzalno, jer su emocije univerzalne. Koliko god mi gubili trku s kalendarom, ovo je postojalo oduvek i postojaće zauvek. I sva virtuoznost na stranu – ko je ima – komunikacija putem emocija je ono što bi umetnost trebalo da zadrži... do koje god se virtuoznosti u bilo čemu stiglo. Koliko god se radilo o socijalno angažovanim stvarima i koliko god ponekad, nažalost, zašle i u politički komentar, za mene kao autora oduvek je bilo najvažnije da se to sve kaže kroz priču o ljudima, koji pred publiku izlaze kao živi, kao stvarni, koji nas se tiču. Bez toga, sve bi to bila gola parola. Lom u čoveku, to je tema svega što pišem.

Kako uvijek ima ljudi koje zanima umjetnik u svom totalitetu, možeš li ukratko predstaviti na kojim projektima radiš? Pored rada na strip-izdanjima i predstavama, neka su tvoja djela istaknutija od drugih, za što vjerujem da je nezahvalno... 

- Radim već sedam godina u redakciji Veselog četvrtka, gde su tri različite edicije „Dylana Doga“ moj zadatak: radim adaptaciju prevoda i pišem uvodne tekstove za svaku epizodu. Za naše prijatelje iz izdavačke kuće Darkvud radim prevod i adaptaciju serijala „Locke and Key“, moja topla preporuka ide prema tome – naravno i prema Dylanu – no, treba ovo snažnije podcrtati, jer manje ljudi zna za pisca i scenaristu Joea Hilla. On je sin Stephena Kinga, ali ne potpisuje se tim prezimenom, upravo zato što želi da gradi svoj put. Spomenuli smo prozu, pišem kolumne za kliker.tv, a poslednjih godina Rade i ja, i Nena, naša pevačica, imamo dosta upliva i u pozorište i to nam je izuzetno velika čast, a blisko nam je, jer dobar deo naših pesama ima formu minijaturne radio-drame. Nedavno sam završio scenario za jednu novu predstavu, počeli smo songove – Rade da komponuje, Nena i ja da radimo vokalne aranžmane – a glumci su počeli da probaju, no sve je otkazano... Ne sme da se postavi na pozornicu jer je previše satirično – moglo bi da naljuti našeg dragog sujeta-bombu premijera ili polupismenog predsednika ili koga već. Sad tražimo alternativne načine kako da se jedna satirična pozorišna predstava postavi zato što našim životima upravljaju ljudi koji nisu čak ni na tom civilizacijskom stupnju da razumeju šta je satira. To je isti tip ljudi koji su svojevremeno Nušića i Domanovića slali u zatvor; sad ne šalju baš u zatvor, niti smo Kokan Mladenović i ja – Nušić i Domanović. Avaj, oni jesu ti ljudi. Tako da su to neke bitke kojima se ovih dana bavimo, nadamo se da ćemo predstavu ipak uspeti na neki način da postavimo. U međuvremenu radim na „Malteregu 2“ i mogu ljudima da poručim, da preporučim, eventualno, da pogledaju emisiju 'Perspektiva' na Slobodnoj Europi. To je nešto u čemu je učestvovala čitava grupa nekih OK ljudi, imao sam čast da budem među njima... Radi se s mladim ljudima u različitim gradovima na Balkanu i ćaska se u svakom od tih gradova o temama koje su goruće i zanimljive.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Ana Kašćelan

Ovaj tekst nastao je uz potporu Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija u sklopu projekta "Neki novi klinci".