Iako tog dana nisam još imala glasačkog prava dobro se sećam zbunjenja mojih roditelja i njihovog društva. Rođeni u omrznutom „realnom socijalizmu“, mada su njihovi bili članovi Partije (više iz obaveze nego uverenja), oni su se celi odrasli život borili protiv sistema. Organizrali štrajkove, štampali letke, čitali samizdate, povremeno tukli se sa policijom. 80-ete, godine „ničega“, preživeli su u nadi na bolji budućnost da konačno uspe: 1989 u Poljskoj je zvanično završena era komunizma.

Na vlast dolazi Solidarnost, ’89 prvim nekomunističkim premjerom postaje Tadeuš Mazovjecki, ’90 prvim nekomunističkim predsednikom Leh Valesa. Triumfalizm je splasnuo relativno brzo. Savez intelektualaca i radničke klase nije opstao, Solidarnost podelila se na desetak stranaka koje nisu uspele da zadrže vlast: 1993 na izborima pobeđuju postkomunisti, ne samo direktni naslednici Partije ali čak i licnosti koje ’89 godine našle su se „na drugoj strani“ okruglog stola. Jedna od njih, Aleksander Kvasnjevski, ’95 kandidirala se na predsednika. Te nedelje moja majka odbila je da izađe na izbore. Kompromitiran svojim populističkim, pa čak i nekukusnim, izjavama Valesa izgubio je podršku inteligencije a „na komunjaru“ niko normalan ko je proveo 80-ete na ulicama glasati nije mogao. Otac opredelio se za „manje zlo“: Valesa je ipak Valesa a Kvasnjevski, pa... on je ipak komunjara.

I mada njegovo mišljenje delila je većina srednje klase Kvasnjevski pobedio je u drugom krugu. Pa opet 2000-ete. Pa kad je 2005 napuštao Belveder (sedište predsednika) ljudi bili su nimalo manje zbunjeni nego ’95: šta ćemo sad?

Aleksandar Kvasnjevski

Kvasnjevski, unatoč svemu, i tome da je komunjara, i ateist i bog zna sta još, u istoriju je ušao kao najpopularniji poljski političar ikad. U periodu od 1995 do 2005 Poljska je postala normalna zemlja, ekonomski stabilna, članica EU i NATO, zemlja relativno zadovoljnih ljudi, koji eto, snašli su se u XXI veku i iako dan danas potamne im u očima čim čuje reč „socijalizam“ cene i uvažavaju doprinos „komunjare“. Danas pred nekom sličnom dilemom, „šta će biti ako se oni vrate na vlast“, stoje Srbi.

Tokom ovogodišnje predsedničke i parlamentarne kampanje naslušali smo se svakakvih nebuloza, iz kojih najveća to za mene sigurno reči Jelene Trivan, potpredsednice Demokratske stranke, o izborima između rata i mira. U njenom fascinantnom parelelnom svetu kompromitacija demokrata nema nikakvog značaja, bitno je to da je Toma, Grobar i da je odigrao sramnu ulogu 90-ih. Većina je Srba Jelenu Trivan ismejala, međutim duboko u sebi ubeđeni su da nešto malo istine u njenim rečima ipak ima. I ovde, po mom mišljenju, greše.

Tomislav Nikolić

Naime, sve dok srpska javnost ne prihvati Tomislava Nikolića i njegove stranke kao moguće realne opcije, političko sučeljavanje u Srbiji biće svedeno na tu praznu retoriku o dobru i zlu, ratu i miru, umesto da se odvija na nivou programa, stvarnih problema države i njihovih mogućih rešenja. Ta će politička atmosfera doprineti nastavku stvaranja sve perverznijih varijanta vlada „nacionalnog jednistva“ u kojima je premijer naslednik Miloševića Ivica Dačić, a ministri umiveni arkanovac Dragan Marković Palma, politička prostitutka Mlađan Dinkić, bezbrižni koalicioni partneri liberal Čedomir Jovanović i četnik Vuk Drašković, sve to uz blagoslov čoveka kojemu je hobi negiranje genocida i rasturanje sopstvene države, Milorada Dodika. Iznenadna prihvatljivost svih tih političkih monstruma rezultat je stalnog podsticanja straha od Nikolića.

Nije ni on naravno nevin i naivan, ali jedno je sigurno: jest pragmatičan. Nikolićev raskid s radikalima nije bila nikakva izdaja niti licemerje nego konačno shvaćenje da se nacionalistička desnica mora reformisati, u suprotnom će zavrsiti ispod izbornog cenzusa. Toma je prihavatio realnost, iz kojih razloga nema sad za Srbiju značenja, bitno je da je njegova stranka potpuno promenila svoju politiku. Većina sveta na te unutarpartijske reforme gleda sa velikom količinom sumnje, ali verujem da i to ide naprednjacima u prilog. Demokratska stranka, široko priznata kao vodeća državotvorna sila u Srbiji, ima kredibilitet u međunarodnoj javnosti, nešto što naprednjaci moraće tek da stekne da izbegne izolaciju koja ne bi im donela ama baš nikakvih koristi. Jasno je Europa gledala bi ih sa puno više pažnje i opreza nego demokrate kojima je danas dopušteno previše što bi moglo da se pozitivno odrazi naprimjer na odnosima Srbije sa regijom (vredi ovde i napomenuti da je Toma „strašan“ uglavnom Srbima a ne Hrvatima ili Bosancima).

Strah od Nikolića prihvatljivim čini "političke monstrume" poput Dodika

Odlično razumem ljude koji bi radije sebi sami odsekli ruku nego glasali za Nikolića i Vučića, odlično se sećajući njihovu delatnost tokom 90-ih i neke od nedavnih izjava njihovih lidera. To su te iste dileme kroz koje su prolazili moji roditelji. I ne kažem da će na kraju SNS doneti Srbiji blagostanje niti ne nagovaram nikoga na glasnje za one kojima ne veruju: neka ostanu kod kuće kao moja majka ili glasaju za kompromitiranu „demokratsku opoziciju“ kao moj otac. Međutim, nek shvate da ni smaka sveta, ni rata neće biti u slucaju da na vlast dodje Nikolić i njegovo društvo, a da s druge strane stagnacija političke vlasti neće se zavšiti sve dok nas demokrate drže u bunkeru straha od „zla“.

Naravno svesna sam da „zlo“ u Poljskoj i u Srbiji to dve različite kategorije. Srbija će platiti visoku cenu za ratove 90-ih i u tom smislu da moraće da proguta puno veću knedlu nego druge istočnoeuropske držve. Biće to za nju teško iskušenje i kazna možda veća od svih na koje će njeni bivši lideri biti osuđeni u haškom tribunalu. Ali to se jednog dana naprosto mora dogoditi, jer sve dok će Srbija misliti u kategorijama 90-ih ostaće u 90-ima.

Paulina Janusz

Lupiga.Com