O poklanjanju knjiga, djetinjstvu, slavi, Cosmu i šesnaestogodišnjakinjama

Poslije kina svratismo na Ilidžu na kafu. Ja pojedem tri boema i bi mi zlo. Ko dijete sam ih osto željan. Kad uđem negdje i vidim ih nako crno-bijele u plehu, tačno ko da mi bodu oči. Nema vala boljeg slatkog.
Namik Kabil, Sam.

Kad ti netko pokloni knjigu, to je kao da ti u lice kaže da si glup. Nedavno sam bio u Zagrebu, gdje su mi Vandahoo i Buddha poklonili po knjigu. Vandaho misli da mi ju je posudio, ali vara se. Poklonio mi ju je. Oni znaju da sam ja seljak iz Bijelovara koji nikad nije čitao knjige, i zato mi ih poklanjaju. I to javno, u kafiću, neumotane. Pred cijelom nacijom oni mi poklanjaju knjige. Buddha mi je poklonio Kerekeša, Kino Lika, A Vandaho Sam, Namika Kabila. Namiče, jebem te u ime, nikako da ga zapamtim.

Kad smo bili klinci, međusobno smo si dvije godine poklanjali zbirku pjesama Hamze Hume. Otkud ta zbirka, to je misterija. Jedan frend ju je dobio u veljači, pa ju je poklonio meni u travnju, ja sam je predao u svibnju jednom drugom frendu, a ovaj ju je poklonio četvrtom u lipnju. Nikad nismo pisali posvete na knjige, jer nakon toga su bile neupotrebljive. Nakon posvete moraš prekrižiti ime i broj godina, a to je glupo.

I tako sam nedavno frendu poklonio Intimu, Kureishi nešto, Harifinifi Kureishi. O tipu koji napušta ženu s kojom je u braku i te intimne spike. Pročitao sam prvih par stranica, bilo mi dosadno. Inače odličan pisac. Moderan i to. Drogirao se, nije to mala stvar.
I taj moj frend par mjeseci nije pročitao tu knjigu, jer je mislio da je to kao Hamza Humo. Mislio je da mi je to ostalo od nekog pa da je njemu poklanjam. Sad to čita njegova žena.

Nego, o djetinjstvu. Danas je padala kiša i ja sam imao kišobran. Svaki put kad otvaram kišobran osjećam se ko peder. U gradu u kojem sam odrastao kišobran je smatran simbolom pederluka. Mi djeca uvijek smo dolazili kući pokisli i s upalama pluća, jer je bilo pederski imati kišobran.

Mnoge stvari su bile pederske kad sam bio klinac. Recimo, držanje cure za ruku je bio ultimativni pederluk! Nešto kao minival. Ja nisam držao curu za ruku sve do negdje 25-te godine. Teško je bilo priviknuti se na te pederske običaje. Ali godine te ipak smekšaju.

A sad na ovu rečenicu Namikovu: Ko dijete sam ih osto željan.

Takva je situacija sa mnom i šesnaestogodišnjakinjama. Nemaju one ništa posebno ni u glavi ni ispod majice, ali kao dijete sam ih osto željan. Ne radi se tu o nekim seksualnim deformacijama, uopće ne maštam o seksu s nekom tako mladom ribom, ipak sam ja normalan čovjek koliko god se trudio predstaviti suprotno. Ali eto, volim sjesti pored njih i slušati te njihove probleme i takva sranja, zanimljive su mi, kao dijete sam ih osto željan.

I tako ja jučer sjednem pored M. i pijemo svaki svoje pivo, kad odjednom on predloži da sjednemo kod nekih klinki. Eh, a bili smo u Birtiji, a u Birtiji je još uvijek nošenje kišobrana znak pederluka. A ja kao za inat imam Cosmo kod sebe. Naravno, okrenut na trbuh.

I dobro ajde, dođemo M., Cosmo i ja do njih, i one nešto kokodaču i kvaču kad odjednom jedna skuži moj Cosmo.

-Šta je ovo?, kaže.
-Šta te briga., velim ja.
Ona okrene Cosmo i kaže: -Pa jebote to je Cosmo.
I sve me pogledaju onako kako ne bi pogledale ni vlastitog silovatelja.
Ma reko, uopće nije pederski nositi kišobran, jebo vas ja balave, vidjet ćete kad odrastete!
-Šta kišobran, ne skreći s teme, otkud tebi Cosmo?
-Zašto muškarac ne bi smio čitati Cosmo?, pitam ja šesnaestogodišnje punkerice.
-Ti si ozbiljno poremećen., kaže jedna od njih.
-Tiš mi reć., kažem ja. - Imaj malo poštovanja prema starijima.
Mi stariji se uvijek izvlačimo na isti način.

I krenuše one čitati Cosmo i ja samo čekam da dođu do Doktora i počnu se smijati. Kad ono, kurac od ovce! Prelistaju Doktora kao tursko groblje. I odbace moj Cosmo. I napravile su mu uši na prve dvije stranice. Kao da su mi na duši uši napravile, tako sam se osjećao.

Dobro, vidim ja, opet me je mladost nadjebala, kad je bal, nek je pederbal, idem do kraja.

Velim im:- Gledajte, balavice, tu Doktor piše! Pogledaj stranicu, ne znam, 20! Sad sam na dvije stranice! To sam ja, Doktor! Znaš ti ko sam ja?! Ja sam u nekim krugovima popularniji od Madonne!

A veli mala: - A u kojim, jel u pederskim?

I sjedim tamo u tom separeu popišan. Imam 30 godina i još uvijek ne znam kako pričati sa šesnaestogodišnjakinjama. Jedna mi je rekla da je boli glava kad razgovara sa mnom. Postavljao sam joj duboka pitanja. A pitao sam je samo: Što ćeš nakon srednje? I odmah ju je zabolila glava. Nemam s njima sreće.

Kasnije je jedna ta klinka rekla: - Idemo mi duvat van, ideš s nama?
Ja sam rekao: - Ne duvam ja.
- Ne duvaš travu?!
- Ne duvam, ljudi su retardirani kad se napuše.
- Kupuješ Cosmo, ne duvaš travu... Jesi ti neki stari peder?
- Ja sam mladi peder, pička ti materina!

Koji me kurac tjera da sjedam pored njih?! Trebam sjedati kraj tridesetogodišnjih baba, one su frustrirane prema unutra. Ove klinke, jebote, to sve agresivno.
 

Ne možeš dušom platiti stanarinu

Rečenice u koje se zaljubimo često isprva prečesto koristimo, nosimo ih u svakoj prilici, kao novu jaknu ili nove cipele.
Mene ti mali komadići mudrosti potpuno opsjedaju po par dana.
Tako sam recimo nedavno naletio na jednu od Charlesa Bukowskog koja glasi:

" Ne možeš dušom platiti stanarinu".

Otišao sam tog ujutra na posao.
Kolegica mi je rekla: Bok!
A ja sam njoj rekao: Bok!
Da bi ona rekla: Lijep je dan danas.
A ja sam joj odgovorio: Lijep, iako ne možeš dušom platiti stanarinu.
Rekla je: Mudra izreka, jesi li to ti izmislio?
Rekao sam: Ma ne, to je rekao Herman Hesse.

Ubrzo nakon toga, netko me je nazvao ne telefon.

Telefon je rekao: Lebowski, moraš obaviti svoje današnje zadatke.
A ja sam rekao telefonu: Huh, obavit ću ih, ipak ne možeš dušom platiti stanarinu.
Telefon je rekao: Prilično pametna rečenica. Tipična za tebe.
Ja sam rekao: Ali ne, to je napisao Dostojevski.

U pauzi sam otišao po burek. Prodavačica je rekla: 15, 50. Jedem burek s mesom (8,50) i jogurt pola litre (7 kn).
Ja sam rekao: Evo 20, nemam sitnog.
Ona je rekla: Šta me briga kakvog imaš.
Ja sam rekao: I to što kažete, ipak ne možeš dušom platiti stanarinu.
Ona je rekla: Jel to Bukowski napisao?
Ja sam rekao: Ne, to sam upravo smislio.
Ona je rekla: Ne, to je Bukowski napisao, čitala sam Glazbu vrele vode.
Ja sam rekao: Ti si obična pekarka, a ja sam doktor.
Ona je rekla: I to je Bukowski govorio.
Ja sam rekao: Valerije tvrdi da se utjecaj drugih pisaca prepoznaje samo kod loših pisaca.
Ona je rekla: Valerije je to pokupio od nekog.
Ja sam rekao: Jesi li i ti pisac?
Ona je rekla: Svatko je pisac. Ali samo rijetke objave.
Ja sam rekao: A tko je to rekao?
Ona je rekla: Gužva je, odi u kurac. Evo ti 4,50 nazad.
Ja sam rekao: Hvala.

Nakon toga, radio sam neko vrijeme. Na sebi. Onda sam otišao popiti kavu. Konobar je pitao: Hoćeš li s toplim ili hladnim mlijekom?
Ja sam rekao: Je li to bitno, kad ne možeš dušom platiti stanarinu.
Konobar je rekao: 6 kuna.
Ja sam rekao: Imam 10. Ne možeš dušom platiti stanarinu.
Konobar je rekao: Meni pričaš, kao da ja to ne znam.
Ja sam rekao: Ne možeš dušom platiti stanarinu.
Konobar je rekao: Kažem, znam ja to.
Ja sam rekao: Ne možeš dušom platiti stanarinu.
Konobar je rekao: Znam, idiote.
Ja sam rekao: Ja sam Doktor! Ne možeš dušom platiti stanarinu.
Konobar je rekao: Daj ono, odi u kurac lagano.

Vratio sam se nazad u kancelariju i poslao 20 sms-ova. Imam Motorolu i mogu istovremeno slati smsove na više adresa. U poruci je pisalo: Ne možeš dušom platiti stanarinu.

Prvi mi je odgovorio Jergović. Napisao je: Znam, to sam ja napisao. Onda mi se javio Andrić. Napisao je: To sam ja napisao. Onda mi se javio Tomić. Napisao je: Zato ti je najbolje pisati o frizerkama. Pa mi se javio Ferić. Ferić je napisao: Treba ti širi kontekst, strpaj tu rečenicu u invalidska kolica.

Nakon posla, sreo sam M. M. je pijan od utorka. M. je rekao: Kako sam ja piiiiiiijan. Ja sam rekao: Ne možeš dušom platiti stanarinu. M. je rekao: , ti nešto popiti? Ja sam rekao konobarici: Daj mi Žuju.
Konobarica je rekla: Evo ti, ali ne plaćaj dušom.
Dao sam joj deset kuna. Izvratila mi je dvije.
Poslije je M. pričao da ide u Meksiko probati pejotl. I to je bila jedna zanimljiva priča.

Ma, naravno radi se o nenadjebivom Lebu (tko ne zna: http://lebov.blog.hr)!  I tko ga nije čit'o magarac je bio!!!