Mirko Tepavac "Beli" - Partizanka
U ratu sam naučio da poštujem žene. Video sam mnogo muškaraca junaka, ali i kukavica. Nikad u partizanima nisam video ženu - kukavicu.
Muškarci moraju da idu u rat. Žene ne moraju. Njih nisu terali u partizane, njih su terali iz partizana!
Momke nagovaraju da ostave svoje domove, kada je zemlja u opasnosti. Od žena se zahteva da ostanu u svojim domovima.
Muškarac je dobrovoljac u partizanima i onda kada se odazvao tek na peti poziv. Žene dobrovoljce odbijaju i kada deset puta mole da ih prime. Znam devojke koje su najzad primljene u partizanske redove tek kada su - prateći kolonu u kojoj su njihovi momci, ili braća - toliko odmakle od svog sela da se više nisu mogle vratiti kućama.
'Ne pamtim da je bilo kada partizanka dezertirala ili dopustila da bude zarobljena'. Partizanke iz 1. bataljona Četvrte proleterske brigade, na Sutjesci, 1942. godine (FOTO: Wikipedia)
Muškarcu u selu kažu: "Šta čekaš, što ne ideš u vojnike". Ženi kažu: "Ostani tu, kod kuće, šta ćeš među vojnicima". Muškarac rizikuje čast ako ne ode da se bori. Žena, kada ode da se bori, rizikuje da se, posle drugovanja sa ratnicima, posumnja u njenu žensku "čast".
Muškarac i u ratu ima odmora. Žena-borac i kad je odmor ima posla - da opere svoj i tuđi veš, da se postara za svoju urednost, da s mukom nađe neko usamljeno mesto (WC, op. A.B.) i da zbog toga ne bude sumnjiva da je nestala nekim "drugim poslom". Muškarac se hvali posle rata kako je imao uspeha kod više žena. Žene kriju i da su nekog, jedinog, nekazano i neuzvraćeno volele. Muškarci, ratnici, pobednici, steknu preporuku za povoljne ženidbe. Ratnice, pobednice, mnoge, nikad ne nađu muževe... Posle rata, često, ni svoje ratne drugove.
Ne pamtim da je bilo kada partizanka dezertirala ili dopustila da bude zarobljena. Jer, strašno je bilo ono što čeka zarobljenog partizana. Strašnije je samo ono što čeka zarobljenu partizanku.
'Strašno je bilo ono što čeka zarobljenog partizana. Strašnije je samo ono što čeka zarobljenu partizanku'. Žene – borci XII. brigade 1943. godine. (FOTO: sabh.hr)
Žene-bolničarke su u najstrašnijim časovima ovog rata bodrile svoje drugove partizane, da samo još malo izdrže, da ne malaksaju. Izdržavale su i napor, glad i strah bez očajavanja, psovki, i kletvi, od kojih nisu mogli da se uzdrže njihovi drugovi. I uz sve to su se još divile njihovom junaštvu!
Vera Rajić se nije posle rata hvalila da je za rukave hvatala "muškarčine" i vraćala ih na položaj, dok ona ne previje svoga ranjenika. Kad muškarci nisu izdržali, na rukama je, sama, iznela ranjenika.
Veličina ovog našeg rata je stotinu puta ispričana. Veličina žene u njemu ostala je u senci muškog prava prvenstva na junaštvo.
'Izdržavale su i napor, glad i strah bez očajavanja, psovki, i kletvi' (FOTO: Wikipedia)
Mnogi od nas ne bi danas bili živi da su partizanski bolničari bili samo muškarci. Ja sigurno ne bih, mada danas ne mogu pouzdano da se setim ni njenog imena...
A niko ne bi bio srećan da mu je napisana pohvala: "Hrabar je i požrtvovan - kao partizanka!"
Cijelu knjigu možete pročitati na ovom linku.
Lupiga.Com
Velika naslovna fotografija: SABH.hr, Grupa žena – boraca u vrijeme formiranje 3. prekomorske brigade, Gravina, Italija, 8. ožujka 1944. godine
Mala naslovna fotografija: MuzejZena.me, Desa Karanović - rukovodilac saniteta u Četvrtoj crnogorskoj brigadi
Hvala autoru teksta i knjige. Moja je majka bila u sanitetu (čini mi se da je to ona na zadnjoj fotki, prva desno : Sofija Vekić) , prošla Sutjesku, Neretvu, Sanđak, Beograd - u ratu dobila tifus i preživjela. Istina je da su žene danas u jaaaaako lošem položaju, ali partizanke, bolničarke i druge žene iz tog vremena izborile su svoju ravnopravnost i poštovanje uz muškarce. Njihovo postugnuće danas se gazi na tisuću načina. Nažalost, njihov PTSP nitko nije ni liječio niti pitao za njega.