Tekst koji slijedi objavljen je na Facebook stranici splitske udruge Kurs, kao i fotografije …

„Je, lip je Pariz, nemoš reć da nije. Prošetaš po Montmantreu i misliš kako su tu prije tebe šetali Monet, Dali, van Gogh… pa sidneš na trotoar na Pigalle i čekaš da neka reinkarnacija Edith Piaf zapiva kraj tebe. Lipo je. Lip je i Stockholm, nemoš reć da nije. Kad se popneš na oni Katarinahisen (ajme, zaboravija sam kako se zove), pa se ispod tebe prostre smrznuti venecijanski pejzaž. Ma lipa je i Venecija, nemoš reć da nije. Kanali, gondole, restorani, uličice. Sve in je lipo. A Leipzig? Ne moš reć da nije lipo u Leipzigu. Ma da san ja u Leipzigu živija onda, bija bi u Auerbachs Kelleru napisa baren pola Fausta, ako ne i ciloga. Muke ti je napisat kad moš popodne slušat Talemanna ili malo posli Mandelssohna i Wagnera.

A Prag? Ma lip je Prag ka slika, s onim dvorcima, trgovima, mostovima. A lipa je i Budimpešta, ajme šta je lipa. Ajme koji kolači su u slastičarni. A tek kolači u Bukureštu?! Tamo u onoga Chocolat, kad uđeš u Lipscani. Onda izađeš vanka i od onih bulevara ti se zavrti u glavi. Ma nema ih ni Barcelona takve. A lipo je i u Barceloni, nemoš reć da nije. Lipo je svugdi. I u Ateni i u Novom Sadu, na Rodosu, u Nici, Belfastu, Napulju, Edinburgu, Beču, Krakovu, da sad ne nabrajam sve. Ionako ih znate.

Al kad se ujutro probudiš u Splitu i vidiš snig.

Pa izađeš vanka. Dva auta na ulici, jedva na noge ideš. U dućanu nema kruva, škole ne rade, fakulteti ne rade, niko ne radi. Prvo đir do Bene i natrag. Prije mene proša je jedan na biciklu i dva na noge. E, vidiš… one sike pokrivene snigom, onu cestu ispod borova, one valove šta zamišaju plavo i bilo, to nema ni u Parizu ni u Krakovu. A i da ima ne bi bilo ni blizu ovoga.

Onda priko Gusara, kroz Spinut do Prve vidilice, pa do Sv. Nikole, pa do Botaničkog. Poala lipote. Split više ni ne moraš gledat jer je sve oko tebe lipo.

A ti se spustiš lagano do Rive, onako pažljivo, da ne završiš na prvu pomoć jer nemaš postole za snig. Tamo općenarodno veselje, sanjkaju se niz Marmontovu, grudaju se iza palme, kližu po onim pločama, galame stari i mladi, smiju se, slikavaju, dozivaju se i čuješ ciku i galamu ka da je Moira Orfej iskrcala slonove. Normalno da ćeš sa Rive skočit i do Bačvica. Valjaju se dica po snigu ispod Žbirca, vrte se zaljubljeni, pasi se zaliću u more. Ma sve ka u srid lita.

Njih četri se skidaju i utrčavaju u more. Balunčić se ne vidi od sniga. Igraju ka šišmiši na slipo. Ravnotežu zimskog dana održava skijašica u prolazu. Picigin i skijanje su u Splitu toliko normalni da sam se začudija kad su se stali slikavat. . Oni pinku manje hrabri, u bundama skandiraju i komentiraju kako ovo nema nigdi.

I u pravu su. Dva dana sniga u Splitu može mi pružit toliko radosti u srcu da mi ne padne napamet nikad i nigdi drugdi živit."

Edi Matić, Lupiga.Com