Hoće li katolička Irska još jednom okrenuti leđa Crkvi?
Sunčano je subotnje jutro u Tramoreu, malom obalskom grad na irskom jugoistoku, i Amy Kavanagh sedi u šestom redu lokalne crkve i, kao i svake subote, prisustvuje jutarnjoj misi. Sunčana jutra su retkost i Amy je posebno lepo raspoložena jer su u Irskoj vremenske prilike generator dobrog ili lošeg raspoloženja. Ona ne može ni da pretpostavi da će za samo nekoliko minuta njeno raspoloženje dostići rekordno nizak nivo i da će je gorak ukus u ustima držati tako jako dugo. Kao i u svakoj u crkvi, ljudi ponizno sede u crkvenim klupama, čitaju molitve i u pravilnim vremenskim intervalima ustanu da bi otpevali psalme. Rutina se, međutim, ovog puta menja i u jednom trenutku sveštenik počinje da priča vernicima o štetnosti abortusa i pogubnosti za čitavo irsko društvo.
Amy u prvom trenutku ni ne shvata da sveštenik drži govor, ali primećuje reakciju mnogih, uglavnom mlađih ljudi koji sede oko nje. Sveštenik snagom svog autoriteta upotrebljava dikciju kako bi naglasio superiornost svog stava o „ubicama koji su za abortus“, koristi pauze grobne tišine kako bi osmotrio svakog ponaosob i onda nastavio poređenje abortusa sa Holokaustom i drugim masovnim ubistvima.
Amy, strastvena vernica modernog doba, koja ima Isusovu ikonu na zidu svog doma, ali takođe i žena koja sa svojim životnim iskustvom vrednuje tekovine sekularnog sveta, ustaje iz svoje klupe i odlučnim korakom izlazi iz crkve da se prvi put nije čak ni prekrstila na izlazu. Nije se ni okrenula, samo je pognute glave i suznih očiju i u grudima punih besa izlazila, a jedino što je čula bilo je komešanje i još nekoliko koraka koji su se čuli iza nje.
„Ne znam ko je još izašao, niti koliko ih je izašlo, ja samo znam da nisam više mogla da izdržim ni jedne sekunde. Da sam htela politički govor otišla bih na mitinge grupe 'Za život'“, rekla je Amy.
Grupa „Za život“ okupljena je oko ideje za očuvanje osmog amandmana Ustava Republike Irske prema kojem je abortus zabranjen, a izvršenje abortusa je krivično delo. Nasuprot njih stoji grupa „Za izbor“ koja lobira za ukidanje tog, prema njihovim rečima, rigidnog pravnog spomenika prošlosti.
Irski premijer, Leo Varadkar, ispunio je svoje predizborno obećanje i raspisao referendum koji se održava danas (FOTO: Flickr/ArnoMikkor/EU2017EE)
Irska vlada je pre nekoliko meseci odlučila da raspiše referendum za 25. maj na kojem će se odlučiti o sudbini čuvenog osmog amandmana. Dogodilo se to nakon velikih pritisaka međunarodne zajednice, a posebno Ujedinjenih nacija, s obzirom da je Odbor za ljudska prava UN-a u više navrata apelovao na zvaničnike u Dublinu da usklade svoje zakone sa međunarodnim standardima.
Pitanje abortusa u Irskoj je stvar oko koje donedavno ljudi uopšte nisu hteli da govore. Još prošle godine, kada sam za Lupigu počeo da pravim pripremu za ovaj tekst trebalo mi je nekoliko nedelja samo da shvatim da ću jako teško naći sagovornicu na tu temu.
„Good luck with that“, odnosno „neka ti je sa srećom“, rekla mi je prijateljica Ciara kada sam je pitao poznaje li možda nekog ko bi pristao da razgovara sa mnom o toj temi.
„Žene koje bi govorile o svojim iskustvima bile bi ne samo anatemisane u društvu, nego bi im pretilo i krivično gonjenje“, rekla mi je tada. Dodala je kako bi njena majka koja radi u jednom savetovalištu za osobe koje su prošle slične traume, „pre sebi odgrizla jezik nego pričala o tome“. Dodala je i da joj je majka posvećena vernica i da mogu i sam na osnovu toga da predočim sebi kako to izgleda.
„Ovde je to jedna velika, 'no-no' stvar. Užasna dogma o kojoj se ne govori“, zaključila je tada Ciara.
Tramore, provincijski gradić u kojem živim, divno je mesto sa prirodnim lepotama koje ostavljaju bez daha, ali je istovremeno i mesto palanačkog duha gde je tradicija najvažnija društvena spona, pa sa te strane nije baš nudio puno nade u tom pogledu. Onda je, međutim, ambiciozni, mladi i energični političar novog kova Leo Varadkar, postao irski „tišek“ (Taoisech), odnosno premijer i ubrzo raspisao referendum o ovom pitanju posle čega je na površinu izašlo na hiljade svedočenja žena o svojim traumama.
Tramore, provincijski gradić u kojem živim, divno je mesto sa prirodnim lepotama koje ostavljaju bez daha, ali je istovremeno i mesto palanačkog duha gde je tradicija najvažnija društvena spona (FOTO: Flickr/irishjaunt)
Da bi se razumela dubina problema treba se za trenutak vratiti u prošlost. Naime, od kada je 1983. godine Irska uvela osmi amandman u svoj Ustav, irske žene su ostavljene bez ikakve mogućnost da prekinu trudnoću. Tek će osam godina kasnije irsko zakonodavstvo korigovati ovu odluku i dozvoliti prekidanje trudnoće ukoliko osoba želi da izvrši samoubistvo. Slučaj koji je to promenio desio se te 1992. godine, kada je četrnaestogodišnja devojčica zatrudnela posle brutalnog silovanja, bez prava na abortus.
U tom slučaju „Država protiv Slučaja X“, kako su ga mediji nazvali, sudovi su morali doneti posebnu odluku o sukobu između prava na život trudnice i fetusa, koje se u irskom zakonu navodi kao "nerođeno". Roditelji su devojčicu odlučili da odvedu u Englesku kako bi uradili abortus, a zatim su i kontaktirali Gardu, irsku policiju, kako bi se raspitali da li se fetalno tkivo može podneti u dokaze protiv njenog silovatelja. Garda je tada zatražila pravno objašnjenje od tadašnjeg državnog tužioca, koji je potvrdio zabranu abortusa čime su devojčica X i njeni roditelji postali krivično odgovorni.
Posle velikih pritisaka javnosti i potvrđenih presuda viših sudova tek je Vrhovni sud ukinuo sudsku presudu većinom od četiri na jedan. Svih pet sudija Vrhovnog suda smatralo je da je abortus dozvoljen u određenim okolnostima i da je devojčica imala ustavno pravo na abortus kako bi joj se spasio život.
Potpuna zabrana abortusa u Irskoj ukinuta je 2013. godine kada je prekid trudnoće dopušten samo u slučajevima kada je majčin život u opasnosti. Prema postojećem zakonu, žena koja izvrši pobačaj, isključujući situacije u kojima je to dozvoljeno, može biti kažnjena i do 14 godina zatvora. Međutim, kada uđete u sistem irskog zdravstva suočavate se s drugačijom realnošću, a to je zapravo nepisano pravilo da se abortusi ne rade, maltene po svaku cenu. Mnogi navode da su prema zdravstvenom osoblju vladali strahoviti pritisci, a ako se ima u vidu da uglavnom sve bolnice u Irskoj nose imena svetaca, te da su izgrađene na zemljištu koje je u vlasništvu Crkve, može se i zaključiti odakle su ti pritisci dolazili.
Ankete predviđaju da će abortus biti legalizovan s 55 posto na prema 45 posto glasova (FOTO: Hina/EPA/Aidan Crawley)
Irska je međutim danas moderna država. Dublin je svetska metropola sa centralama najvećih svetskih kompanija, Irci putuju na najudaljenije kutke sveta, karta da Engleske je jednaka ceni karte lokalnog autobusa od Zagreba do Splita. Svet se drastično promenio u odnosu na svet kakav je bio osamdesetih i devedesetih pa je rigidni konzervatizam u urbanim sredinama na izdisaju, ali je i dalje jak u ruralnim krajevima. Mentalitet modernog Irca ne razume zabrane i jednostavno, društvena evolucija u zemlji dovela je do toga da se svest ljudi promenila, a želja za legalizovanjem abortusa prevazišla je stalna upozorenja iz UN-a.
Sama Crkva je na kolenima i polako gubi status moralnog vođe nacije, a posebno je to očigledno od 2016. godine kada su Irci na referendumu legalizovali instituciju istopolnih brakova. U takvoj situaciji, kada sa jedne strane imate teške pritiske nevidljive religijske ruke, a sa druge strane zdrav razum, dolazi i do teških varnica i incidenata koje tektonski mogu da poremete društvo. Najteži udarac desio se pre pet godina kada je indijska emigrantkinja Savita Halappanavar preminula od sepse u 17. nedelji trudnoće tokom spontanog pobačaja jer su je doktori prethodno odbili na temelju toga što su na skeneru još čuli otkucaje srca fetusa. Nije pomogla ni činjenica da je Savita insistirala na abortusu, te argumentovala da ona nije irska državljanka.
U razgovoru sa ljudima koji se zalažu za ukidanje ovog člana Ustava jasno se vidi želja da se višedecenijska nepravda promeni. Za njih je to ne samo nacionalno pitanje već i vrlo lično jer oni prvo smatraju da Ustav nije mesto za abortus.
“To je bilo jasno još 1983. godine i sada je još jasnije. Osmi Amandman opisuje svet koji nikad nije postojao - mesto moralnog apsolutizma, verske sigurnosti, dobra i zla, crnog i belog te nas zaključava u tu iluziju u trajnosti. Mi moramo da to otklonimo pre svega jer hoćemo da se odražava svet u kojem živimo: mesto gde je sve moguće, neizvesno mesto, koje je u istom trenutku i prepuno gneva i dvosmislenosti, i radosti, gde su rastojanja između sreće i očaja, javne radosti i privatne patnje, agonizirajuće mala”, kaže Kevin P. jedan od najupornijih boraca za promenu Ustava.
Statistički podaci pokazuju da je samo u 2015. godini 3.500 Irkinja odlazilo u Veliku Britaniju zbog abortusa (FOTO: Hina/EPA/Aidan Crawley)
“Sa glasom Da, možemo odbaciti onaj pogled koji nadmašuje telesnu autonomiju žene ispod prava države da joj kaže da zna najbolje. Možemo dovesti do kraja tajnosti i srama. I možemo prihvatiti i više velikodušnu ideju same države”, dodaje. A to je ono što žene koje su prošle kroz pakao abortusa u Irskoj žele da dobiju; da se ne osećaju odbačene u svom društvu i da ne budu tretirane kao kriminalci.
Primer Evelyn D. iz Dublina je u tom smislu najupečatljiviji i do gola otkriva koliko je sama ideja kriminalizovanja abortusa obesmišljena. Ona je kao i hiljade drugih mladih Irkinja morala da prekine trudnoću i zbog toga je otputovala u Birmingham, u Engelsku.
“Kada ste pušteni iz bolnice posle intervencije u stranom gradu, koji ne poznajete, u stranoj zemlji bez igde ikoga da bude uz vas i kada sa bolovima šetate ulicama Birminghama sa bocom tople vode koju držite na stomaku pokušavajući da se setite gde je hostel u kojem ste odseli, jer za više od hostela nemate novca, onda shvatite da je vaša država od vas potpuno digla ruke i da je od vas otrgla ono što se najteže oduzima, a to je dostojanstvo”, kaže Evelyn.
Statistički podaci pokazuju da je samo u 2015. godini 3.500 Irkinja odlazilo u Veliku Britaniju zbog abortusa, i to je jedan od argumenata onih koje se zalažu za promenu Ustava, jer kako kažu, “svi su svesni da abortus već postoji i da ga samo treba vratiti kući”. Prema predlogu irske Vlade, odbacivanje osmog amandmana omogućilo bi prekid trudnoće bez ikakvih restrikcija tokom prvih 12 nedelja trudnoće.
Poslednje analize agencija za ispitivanje javnog mnjenja ukazuju da će Irska izglasati promenu Ustava, ali da će ta pobeda, sa odnosom 55 posto u korist promene Ustava, prema 45 posto protiv promene, biti izuzetno tesna. Hoće li tako i biti videt ćemo uskoro.
Lupiga.Com
Naslovna fotografija: HINA/EPA/Aidan Crawley
Pa eto, Irci glasali za abortus! Halo, Irci! Uvijek su glasili za zadrte katolike a pokazali da to uopće nisu!! Bravo!! Nitko nikoga ne sili na abortus!
Bravo Irci !!!!