U intervjuu koji je nedavno dao nedeljniku Vreme, Igor Mandić je izneo zanimljiv pogled na bardove artističke ratne akcije Momu Kapora i Dobricu Ćosiću: „A ova dva pomenuta naša pokojna autora, dva pomenuta srpska pokojna autora, imala su i tu nesreću da su na sebe privlačili tuđu zavist. Mnogima je smetala njihova lakoća mišljenja i postojanja. Naročito u slučaju Mome Kapora, ljubomora na njega je imala veliki uticaj. Kačili su ga zbog nekih navodno problematičnih stavova za koje ja ne znam. A Dobrica je imao i veliku političku i veliku spisateljsku karijeru. Po tome je jedinstvena pojava. On je gromada, gromadetina dvadesetog i dvadeset prvog stoljeća u Jugoslaviji.” Usput je izneo i lakonski pogled na Petera Handkea: “Genijalni prijatelj Srbije.”

Sa navedenim rečenicama složila bi se vaskolika nacionalistička Srbija, desničarski sajtovi kao što su Srbin.info, Novi standard ili NSPM dočekali bi ovakve ocene sa suzama radosnicama, a Đorđe Vukadinović ili Željko Cvijanović potpisali bi sve od prve do poslednje reči. Još samo da nije pustih činjenica koje uporno ometaju nastojanja da se stvarnost šminka veselim bojama iz kozmetičkog seta “šarene laže”.

Pravda za Handkea

Pored prijatelja kao što je Handke, Srbiji neprijatelji nisu ni potrebni. Handke je bio prijatelj Slobodana Miloševića i njegove zločinačke politike, a ne Srbije. Dolazio je često u Beograd tokom ratova devedesetih godina, družio se s Miloševićem, obilazio ga u Hagu, a održao je i kratak govor na Miloševićevoj sahrani, pod požarevačkom lipom 2006. godine.

O svom odnosu prema pokojnom zločincu govorio je za državotvorne Večernje novosti u maju 2006. godine: “Ne mo­že se re­ći da sam ga vo­leo. On je za mene na ne­ki na­čin sim­bo­li­zo­vao ju­go­slo­ven­sku ne­sre­ću. Ni­je to ni obo­ža­va­nje. Mo­žda bi naj­bo­lja reč bi­la - po­što­va­nje. (...) Ka­da je umro, po­go­di­la me je čud­na tu­ga, ko­ju ne mo­gu da ob­ja­snim. Že­leo sam pr­vo u Pa­ri­zu da za­pa­lim sve­ću za nje­ga, ali ka­da sam video re­ak­ci­je za­pad­nih me­di­ja ko­ji su na­sta­vlja­li da ga zo­vu bal­kan­skim ka­sa­pi­nom i dik­ta­torom, što uop­šte ni­je bio, da ga na­zi­va­ju na­ci­o­na­li­stom i apa­ra­tič­kom, plju­ju­ći i uri­ni­ra­ju­ći na mr­tvog čo­ve­ka, bio je to je­dan od raz­lo­ga ko­ji me je na­veo da odem na njego­vu sa­hra­nu.”

Peter Handke - pored prijatelja poput njega, Srbiji neprijatelji ne trebaju (FOTO: wikipedia.org)

Dirljivo i potresno. U ovoj žalobnoj papazjaniji najviše smisla ima neobjašnjiva tuga, jer niko pri zdravoj pameti ne bi mogao da žali čoveka odgovornog za genocid, etnička čišćenja i masovna razaranja. Osim ako mu podrška takvoj spodobi nije potrebna da zadovolji neke svoje male, uske, lične kaprice, u ovom slučaju inaćenje sa evropskom civilizacijom za koju Handke misli da joj nema spasa, te da je “ostala bez duše”, kako se blagoizvoleo izraziti u jednom intervjuu za istu fašističku tiskovinu iz oktobra 2009. godine. U tom intervjuu nalupetao se raznoraznih gluposti, među kojima se svojom memorandumskom znakovitošću izdvaja sledeći odlomak: “Srbi će preživeti sigurno. Oni moraju da prežive baš zato što im je učinjena najveća nepravda. U skali nepravdi svih naroda na svetu, Srbi su, uveren sam, na vodećoj listi”.

Podilaženje najnižim instinktima samosažaljenja, podrška srpskoj autoviktimizaciji od koje je svo zlo i poteklo, utvrđivanje posrnule nacije u osećanju nanete nepravde (koja, prirodno, zahteva osvetu) – po tome se prepoznaju pravi prijatelji. Nije ni čudo što je za svoje napore Handke ovenčan lovorikama u obličju nagrade “Momo Kapor” koju je dobio iz ruku predsednika žirija Rajka Otrova Noga (krvožednog senatora Republike Srpske), koji je na dodeli održao prigodnu besedu pod navijačkim naslovom "Pravda za Handkea" i rekao da je Handke od "milosrdnog anđela do današnjeg dana u usamljenoj Srbiji našao svoj ljudski i književni zavičaj".

Praktično – ništa 

Momo Kapor, omiljeni pisac lakih nota, sa usponom nacionalizma i početkom rata, odmah se stavio na pobedničku stranu istorije i svesrdno podržao zločinačku kliku oko Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića. Na svoj rodni grad, Sarajevo, gledao je kroz snajperski nišan sa Pala, fasciniran pesnikom i psihijatrom koji je postao masovni ubica. Zuku Džumhura s kojim je prijateljevao decenijama i s kojim je objavio koautorsku knjigu “Zelena čoja Montenegra” uvrstio je u muslimanske neprijatelje srpstva. Na vreme je shvatio da se moda promenila, pa je iz proznih traperica brzo uskočio u vojničku uniformu. Književne mode se menjaju, ali Kapor uvek ostaje.

Mentalnu uniformu koju je lukrativno navukao nije skidao do kraja života, koji je okončao kao član Međunarodnog odbora za istinu o Radovanu Karadžiću. Tokom ratova, redovno je pisao kolumnu za Politiku, gde se bavio lepotom života pod sankcijama, nepobedivošću Srba koji su okruženi sve samim neprijateljima, odvratnim izdajnicima srpstva i sličnim “patriotskim” temama. 

Momo Kapor -  pisac koji je Sarajevo gledao kroz snajperski nišan (ILUSTRACIJA: Zoran Tucić)

A kad smo već kod “navodno problematičnih stavova”, posve nepoznatih, izgleda da je neophodno podsećati na to šta je Kapor govorio dok su srpske snage klale po susednim zemljama. Na primer, nešto iz Borbe 1992. godine: “Čini mi se da je u ovom trenutku Beograd, na žalost, pravi petokolonaški grad, pun smutljivaca, kukavica, lažnih pacifista, navijača za suprotni tabor, ali to nije čitava ova zemlja Srbija koja može sebi i u ovakvom trenutku da dozvoli taj luksuz i trpi tu menažeriju na svojoj grbači sa koje može da je strese kao onaj vepar sa Karađorđeve zastave koji stresa dosadne buve.” Dobro je, bar nije pozvao na ubijanje izdajnika i petokolonaša, tako da ovde nema ništa problematično. 

Možda je najbolje svedočanstvo o Momi Kaporu, koje ga oslikava u par rečenica, napisao Vladimir Arsenijević, koji je Kaporu bio turistički vodič u Grčkoj 1995. godine. Pošto se povela priča o Vukovaru, Kapor je Arsenijeviću izneo svoj pogled na rušenje ovog grada, na masovna ubistva na Ovčari, na beskrajnu ljudsku patnju: “Nema baš nikakvog razloga da ti bude žao tog grada. Naivno je da misliš da je ono tamo bio neki ne znam kakav barok, razumeš! Jer, to je bio najobičniji provincijski barok, razumeš! Praktično - ništa!” Momo Kapor, praktično – ništa.

Gromada na putu

Na Dobricu Ćosića više ne vredi ni trošiti reči. Ako posle silnih tekstova o ovom “piscu” i “političaru” Ćosić i dalje uživa neprikosnoven ugled u ovoj sredini, onda to mnogo više govori o zaparloženom stanju te sredine nego o Ćosiću. Kakvi su nam velikani, takav nam je život. Dovoljno je pročitati tekst Mirka Kovača “Dobrica Ćosić, kobni otac nacije” da bi stvari postale kristalno jasne. Ili navesti nekoliko detalja iz Ćosićeve biografije: komesar, dvorski pisac na Titovom “Galebu” (o čemu je Danilo Kiš napisao genijalnu poemu “Pesnik revolucije na predsedničkom brodu”), rankovićevac, autoritarac i čvrstorukaš, izveštač sa Golog otoka, čovek na specijalnom zadatku u Mađarskoj 1956. godine, disident u otetoj vili na Dedinju, socrealista koji se transformisao u nacrealistu, koordinator akademika na izradi Memoranduma SANU, zagovornik srpske ugroženosti, ideolog humanog preseljenja (na onaj svet), Miloševićev stub među tzv. intelektualcima, prijatelj i savetnik Radovana Karadžića, Mladićev pisac od poverenja, predsednik SRJ u čijem mandatu su oteti i pobijeni Muslimani u Štrpcima, tzv. pisac o kojem je Aristid Teofanović (heteronim Slobodana Blagojevića) ostavio možda najprecizniji sud: “Prostor dovoljan piscima Biblije da kažu sve o životu i delu Božjem bio je premali našem piscu da iznese svoje političke jade”.

Dobrica Ćosić - "Činimo zla kad moramo!"

O kakvoj je gromadi reč, kako literarnoj tako i političkoj, ponajbolje svedoči sam Ćosić. Pustimo ga da kaže koju mudru, uz međunaslove napisane iz čiste zavisti prema genijalnim i nadasve humanim Ćosićevim mislima, punim empatije za ljudska bića.

SRBIJA SE SAGINJATI NEĆE: “Srbi nemaju pred kim da kleknu ni da traže oproštaj za zla koja su počinili; Srbi ne treba da kleknu pred većim zločincem od sebe.”  

KO SE NE OSVETI, TAJ SE NE POSVETI ILI KOME ZAKON LEŽI U SVIREPOSTI, TRAGOVI MU MIRIŠU ČOVJEŠTVOM: “Srpski ratni zločin u Srebrenici je osveta za muslimanske zločine u Podrinju. Osveta se ne pravda, ali mora da se istinito tumači. Da se desetostruko ne uvećava. Nisu li Srbi bili primorani na svirepost? U verskim i građanskim ratovima svirepost je zakonita.”

MRZIMO NEŽNO, S LJUBAVLJU: “Činimo zla kada moramo i kada nas obmanu da je to sa nekom svrhom. Mi ne mrzimo iz strasti kao Hrvati; ni iz ubeđenja kao Nemci; ni iz podmukle inferiornosti kao Albanci.“

SVETLA STRANA ETNIČKOG ČIŠĆENJA: “I pored lične tragedije mnogih ljudi, i pored toga što je ljudski razmišljati o multinacionalnim državama u kojima se tolerantno živi i sa više nacionalnih manjina, današnje stanje Srba posle etničkih čišćenja za budućnost može da bude pozitivno, jer je reka Drina prvi put postala srpska reka i što će vremenom deo Bosne možda ipak pripasti Srbiji.”

ZLOČINČIĆEM ĆU TE, GENOCIDČIĆEM ĆEŠ ME: “Srbofobski, nesavesni i nekim interesom motivisani političari "međunarodne zajednice" - Amerike, Evropske unije i islamskih zemalja, pomoću svojih medija srpske zločine oko Srebrenice proglasili su genocidom... Međutim, i po mom mišljenju, postoje razlozi da se u džihadsku, hašku i tekuću političko-propagandnu 'istinu' o Srebrenici ozbiljno posumnja.”

MLADOST NAM JE U KURCU: “Na temu, koji narod čime misli, može se bez preterivanja i cinizma reći da mladi srpski naraštaji misle kurcem.”

Moglo bi ovako unedogled, ali mislim da je i ovo dovoljno. Vaistinu gromada, etničkog mi čišćenja. Za kraj, pošto se u intervjuu pominje i Radomir Konstantinović, za kojeg Mandić kaže da je “prvoklasni intelektualac”, kao rezime priče o gromadama evo jedne rečenice iz Konstantinovićevog teksta “Životinja moje ljudskosti”: “Ja pretpostavljam smrt, pa čak i egzistenciju (ono, dakle, što je još gore) starog, prokletog psa životu ratnohuškačkog intelektualnog ološa.” Av, av.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Screenshot/YouTube