Gradovi u skelama, niču neboderi/Kabinete zidaju, kome to se zna
Svi su moji drugovi danas funkcioneri/Neka, neka, lakše ću živjeti i ja
Bulat Okudžava, prepjev Arsen Dedić

Sledimo tokove nauke, prijateljstva kao najznačajnije znanstvene discipline i - novca: slučaj Hasanbegović - Dimitrijević otvorio je nove stranice hrvatsko-srpskih odnosa, dajući im nimalo misteriozan začin koji bi se - trivijalnost, takav je posao - mogao svesti na imenicu novac. Bojan je Dimitrijević, beogradski istoričar, uvek je bio na budžetu/proračunu, što, naravno, ne znači da nije ništa radio; pokazao je inventivnost u odabiru tema za istraživanje, iznimno hrabro dokazujući da su četnički zapovednik Dragoljub Draža Mihailović i predsednik kvislinške vlade u Juden frei Srbiji Milan Nedić nevini antifašisti, ljudi čiji je doprinos očuvanju supstance srpskog naroda u Drugom svetskom ratu nemerljiv. Uz to, Dimitrijević je gotovo jedini istoričar koji u Srbiji dosledno i javno brani lik i delo Alojzja Stepinca. 

Ako bismo krenuli redom, kao i Dimitrijević u svom četničkom opusu, treba podsetiti na njegovo viđenje Dražinog koljačkog angažmana, kada je trebalo spašavati Srbe; sve se uklapa, jedino treba obratiti pažnju na strateško-taktičke novine koje su četnici uveli u žestokom otporu fašizmu i Nemcima. Valjda su to paljenja muslimanskih sela, likvidacija Srba-komunista i njihovih porodica, te drugi biseri iz niske šarolikih mogućnosti koje pruža mašta povjesničara.

Bojan Dimitrijević će svedočiti o Nediću, neće valjda pominjati da je Srbija od 9. maja 1942. godine bila država bez Jevreja (Juden frei) (FOTO: rs.n1info.com)

"Komunističke istoriografije često su bitne faktore za razumevanje Mihailovićeve strategije pokreta otpora izbacivale iz priče i onda je odnos Mihailovića i tih snaga svodila na proste činjenice da je to kolaboracija. Međutim, ne. Mihailović je, onoga trenutka kada je ustanovio da Nemci nemaju obzira i da će likvidirati za svakog svog ubijenog vojnika 100 Srba, digao ruke od ustanka i prešao na neki drugi način vođenja borbe. Naravno, njegove jedinice, makar na teritoriji Srbije, vodile su gerilsku borbu nižeg intenziteta, nego što je to bilo na nekim drugim krajevima Jugoistočne Evrope, ali davale su značaj savezničkim doprinosima i napadajući organe nemačke Vlade, napadajući dobrovoljce Dimitrija Ljotića i tako dalje. Sve to uveravalo je Nemce do kraja rata da je Mihailović njihov neprijatelj broj jedan u srpskim zemljama, jer je upravo Draža bio taj koji je mogao najlakše i najviše naroda srpskog da stavi pod oružje u trenutku proglašenja opšteg ustanka", piše Bojan Dimitrijević. 

Nije njegov (Dimitrijevićev) rad ostao nezapažen, onaj ko poznaje "gerilsku borbu niskog intenziteta" mora da bude uz predsednika države, ko zna čemu će valjati. Preko državne komisije pokušao je da pronađe kosti pronalazača ovog modela ratovanja, dakle Dražine „mošti“. Tu se nije baš proslavio, ali bilo je smešno k'o bioskop.

Ima, idemo dalje u prošlost, nekih fakata koji povezuju Dražu i još jednu znamenitu istorijsku ličnost, treba samo uložiti kreativnost, izaći na vazduh iz memljivih arhiva: "Stepinac je u Srbiji u suštini nepoznanica. Ali se o njemu prosuđuje na bazi stereotipa. Otprilike kao što se i u Hrvatskoj prosuđuje o Draži Mihailoviću. Na osnovi emocija, osobnog doživljaja i medijske slike. Prije svega, ključno je to što je Stepinac bio nadbiskup zagrebački u vremenu NDH, koja u Srbiji ima negativnu povijesnu konotaciju. O ovom nepoznavanju svjedoče i izjave koloritnog ministra Vulina, koji, eto, već treći dan objašnjava i inzistira na tome da je Stepinac bio ‘ustaški vikar’, što nema blage veze s istinom, ali zvuči efektno. I eto, od potpunog nepoznavanja do medijske histerije može biti samo korak. Posebno poslije ratova devedesetih godina, kada je u Srbiju došao velik broj ljudi s prostora Hrvatske i BiH i koji u svom osobnom doživljaju Stepinca vežu za sve negativno, rekao bih čak i ‘ustaško’. Kada u Srbiji netko želi nešto realnije kazati o njemu, obično se ističe činjenica da je bio jugoslavenski dobrovoljac na Solunu, da je rat završio kao naš časnik, a da mu je to sve donijelo na neki način i podršku kralja Aleksandra za dolazak na čelo Katoličke crkve u Hrvatskoj. Vrijeme komunizma je dodatno pridonijelo tome da Stepinac ostane stigmatiziran u Srbiji, jer je komunistička vlast njegov dosljedni antikomunizam pretvorila sudskim optužbama u navodnu mržnju prema Srbima. Ja osobno promatram Stepinca kao dosljednog antikomunista, čovjeka koji se beskompromisno držao na sudu 1946. i koji je zbog svojih uvjerenja stradao u Titovim kazamatima.“

Preko državne komisije Dimitrijević je pokušao da pronađe Dražine „mošti“ (SCREENSHOT: YouTube)

Iz ove se Dimitrijevićeve izjave vidi i to da je percepcija koljačkog zapovednika Mihailovića u hrvatskoj javnosti pogrešna, odnosno, da bi Draža, naravno kao antifašist niskog intenziteta, trebalo da ima drugačiji tretman. Draža je, dakle neupitan, ali šta znači stav po kojem je za pogrešnu percepciju Stepinca u Srbiji "ključno to što je bio nadbiskup zagrebački u vremenu NDH, koja u Srbiji ima negativnu povijesnu konotaciju". Valjda to da bi i konotaciju Nezavisne Države Hrvatske trebalo promeniti, šta li misli ovaj bezbradi četnik.

Naravno, Bojan Dimitrijević je uspešni naučnik i političar (izbačen iz Demokratske stranke zbog tumačenja "Nedićevog patriotizma i pozitivne uloge u ratu"), bio je, dakle, četnički konsultant za vojna pitanja pri Komandi stana (vojni savetnik presvučenog kama-predsednika Borisa Tadića); bio je veštak na suđenju za rehabilitaciju Dragoljuba Mihailovića, kolege naklonjene partizanima nazvale su ga falsifikatorom i predložile, zajedno sa nekim nevladinim organizacijama (Savez antifašista Srbije Beograd, Žene u crnom, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Udruženje “Nauka i društvo”, Društvo za istinu o NOB i Jugoslaviji i Nezavisno društvo novinara Vojvodine), pokretanje krivičnog postupka. Između ostalog, Dimitrijević je na suđenju tvrdio da je optužnica protiv Mihailovića imala 15 tačaka, a da je Mihailović osuđen po sedam, iako je znao (Dimitrijević) "da su optužnicom Mihailoviću stavljena na teret samo dva krivična dela - saradnja sa okupatorom, odnosno izdaja otadžbine, i ratni zločini – i da je on osuđen upravo za ta dva krivična dela definisana članom 3. Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države".

Ima još mnogo toga, podstaknut milonskim (u evrima) donacijama Demokratske stranke i Borisa Tadića beogradski dnevnik Blic postaje, u Tadićevo doba, uz sve drugo, pročetnički; pomahnitalo, uz nadzor Bokijev, traži posmrtne ostatke Draže Mihailovića, nalazi "unuče" (sr. čokanj, bočicu za rakiju), čaure iz Prvog svetskog rata, kosti jarca, ili koze. Debakl.

Valja nam sada biti strpljiv, za par meseci Dimitrijević će svedočiti o Nediću, neće valjda pominjati da je Srbija od 9. maja 1942. godine bila država bez Jevreja (Juden frei), on je "pozitivna ličnost Srbije u Drugom svetskom ratu", a da se "ne razume njegova žrtva da se prihvati tog položaja da bi se sprečile nemačke represalije koje su sprovođene kao odmazda za ustanak u Srbiji" (Dimitrijević). Krivi su ustanici, naslućivalo se, zato je Draža išao linijom slabijeg intenziteta. 

Čiji ministar? Pa Dimitrijevićev! (FOTO: Hina)

„Sve uredbe koje su donošene (protiv Jevreja, Roma, komunista, 'nacionalno nepouzdanih' službenika, žena…) potpisivali su svojeručno Milan Nedić i njegovi ministri, svedočeći kako je njihov rad dnevno pratio zahteve okupacionih vlasti i ideologije nacionalsocijalizma i sa kojom su revnošću oni u tome učestvovali. Zato je njihova tadašnja (kao i današnja) propaganda da su u kolaboraciju ušli kako bi zaštitili srpski narod i pomogli izbeglicama, samo zamagljivanje stvarne aktivnosti: pružanje svestrane pomoći i izražavanje potpune lojalnosti nemačkom nacionalsocijalizmu na svim frontovima. I onim stvarnim, ratnim, i onim političkim, ideološkim, ekonomskim, propagandnim, vaspitnim“, pisala je beogradska istoričarka Olivera Milosavljević.

Neophodno je pomenuti kako je Bojan Dimitrijević bio gotovo egzaltiran saznavši da je Zlatko Hasanbegović novi hrvatski ministar kulture. Sa njim je već radio na zajedničkim projektima svog Instituta za savremenu istoriju, dok je Hasanbegović bio u Institutu za povijest. Kakvo znanstveno prijateljstvo. Eto, svetu se zbilja ne može ugoditi - treba da razvijamo kulturne i naučne veze, a neki tamo kritikuju istoričare što zajedno rade i realizuju svojevrsni znanstveničko-budžetski Bruderheit-Einheit. I novce im nešto pominju, te ovo bilo, ono bilo, te zašto je dobio Srbin četničke provenijencije, a nisu neki tobož' zaslužni Hrvati - normalno je da ima više Hrvata kojima nije odobren projekat, a oni se uhvatili za Srbina kome jeste (ovo je u Srbiji moderna zamena teza). Samo da ispadne kriv neko iz vlasti.

Eto, i u Srbiji se pominje izdavač koji je od Ministarstva kulture RH dobio pare za Dimitrijevićevu knjigu, te štampao Pavelića, te Maksa Luburića, navikao svet da gleda u tuđi tanjir. Umesto da u Srbiji ljudi budu srećni što ne finansiraju Dimitrijevića, nego je našao Hrvate! A hrvatski ministar ozbiljno radi svoj posao: "Mislim da je Zlatko Hasanbegović privukao mnogo pažnje, jer se lično bavi analizom sredstava koja daje Ministarstvo kulture. Nekom je umanjio sredstva, nekom povećao, to je njegova procena. To je stanje kakvo jeste, postojali su i u prethodnoj vladi izdavači koji su bili privilegovani, od njih, verovatno, idu i najveće kritike na račun Hasanbegovića", rekao je nedavno Dimitrijević. Uvek je bilo privilegovanih, treba samo poslušati "duboko glo" i slediti tokove novca. I prijateljstva. 

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Hina/N1