Borisav Jović, poslednji potpredsednik Predsedništva SFRJ, danas beogradski penzioner, izneo je u četvrtak svoje teze o uzrocima raspada Jugoslavije na okruglom stolu “Uloga JNA u raspadu Jugoslavije”, održanom u okviru projekta “Nazovimo TO ratom”, pod pokroviteljstvom EU. Jović je, između ostalog, rat u Sloveniji nazvao “besmislenim”, a žrtve u njemu “nepotrebnim”; istakao je i da JNA nije imala ustavno pravo da onemogući proces odvajanja Slovenije i Hrvatske, te da je uloga JNA u raspadu SFRJ “prenaglašena”. Reakcije publike u prepunom Centru za kulturnu dekontaminaciju bile su, na momente, glasan smeh ili negodovanje. Ostali učesnici u raspravi nazvali su poslednje Predsedništvo SFRJ “kamarilom” i “bandom”, a dotaknuti su gotovo svi aspekti funkcionisanja JNA, pogotovu uloga važnijih, kakve su obaveštajne službe.

Borisav Jović

Borisav Jović: Današnja tema je za rasvetljavanje brojnih činjenica koje bi pomogle istoričarima veoma važna,  'Imenovati TO ratom', samo bih ja dodao 'građanskim ratom'. Jer, to je zaista bio građanski rat, ali svak ima svoje mišljenje.  Smatram da je za ovu temu značajan ugao, ne isključujući druge, to da se moraju sistematizovati odgovori na pitanja kakva je ustavna uloga JNA bila, da li se ona držala te uloge, da li se mogla držati i da li je od nje odstupila. 

JNA je, po Ustavu Jugoslavije, bila odgovorna da brani teritorijalni integritet i ustavni poredak zemlje. Početkom devedesetih godina bili su narušeni i ustavni poredak i teritorijalni integritet zemlje. Znamo kako, odlukama u Sloveniji i Hrvatskoj, u kojima su na izborima pobedile nacionalističke, separatističke snage, koje su odlučile da svoje pravo da donose odluke o izdvajanju iz Jugoslavije iskoriste. Nastala je situacija u kojoj je trebalo reagovati na te odluke koje direktno ugrožavaju teritorijalni integritet iznutra i ustavni poredak. JNA nije imala pravo, niti mogla, bez odluke političkih organa bilo šta da radi u tom pogledu, niti je nešto preduzela, izuzev što je učestvovala u razgovorima sa političkim organima o tome kakvo bi moglo da bude rešenje.

U toj konfuznoj situaciji, običan svet je mislio da Vojska ima tu ulogu i da mora da je sprovede. Međutim, ona tu ulogu nije mogla da sprovede bez odluke Predsedništva SFRJ, a Predsedništvo je bilo sastavljeno od predstavnika svih republika i pokrajina i morala je da se donese uravnotežena odluka o tome kojim putem da se krene. Ovde treba razlikovati to što su, možda, pojedini ljudi iz Vojske mislili da je bilo moguće ili dobro, ali su oni poslušali ono što je Predsedništvo odlučilo - da se krene ustavnim putem. Da Ustavni sud zauzme stav po svim odlukama koje su bile neustavne i da se te odluke preinače. Tu je nastao glavni problem, nije postojala volja Slovenije i Hrvatske da provere svoje odluke, niti je postojao ustavni način da se one prisile da te odluke provere. Da je postojao ustavni način, uključujući i silu, Predsedništvo bi imalo pravo da donese odluku o upotrebi Vojske. Nije to učinilo, jer to Ustavom nije bilo definisano. Krenulo se drugim putem, traženjem političkih rešenja.

U toj konfuznoj situaciji jedan broj uglednih pravnika smatrao je da, prosto, u Ustavu nema izričite odredbe da se protivustavne odluke mogu i silom onemogućiti, da je to pravna praznina I da se podrazumeva da se moraju sprovesti. Drugi su smatrali da je Ustavom iz 1974. svesno, političkom voljom, republikama dato pravo da, kada hoće ostanu u Jugoslaviji, a kada hoće – izađu. Između te dve situacije, naravno da Predsedništvo nije moglo da nađe nikakvo pametnije rešenje, nego da odabere put traženja političkog rešenja. U tom traženju učestvovala je i JNA; ona je bila ponekad u dilemi da li će to dati rezultate, ali je neposredno predlagala da se tim putem pođe. I to je poštovano. Međutim, to nije dalo rezultate, jer su Slovenija i Hrvatska intenzivno sprovodile svoje odluke.

U Sloveniji je, kao što je poznato, došlo do sukoba slovenačkih snaga sa jedinicama JNA I do žrtava koje su apsolutno bile besmislene. Predsedništvo je donelo odluku da se JNA povuče, jer je taj rat apsolutno nepotreban. Što se tiče Hrvatske, ona je odlučila da svoje odluke sprovodi mimo sugestija da se nađe političko rešenje. Politički problemi su bili neslaganje jednog dela hrvatskog stanovništva, naime, srpskoga naroda, sa političkom odlukom (izdvajanjem iz SFRJ, prim. red.). Politikom svršenog čina, došlo je do sukoba u kojem JNA u prvo vreme nije učestvovala. Kada je došlo do Srba i Hrvata, paravojnih jedinica, Hrvatska je žestoko blokirala sve kasarne, izuzev onih na teritorijama gde su Srbi bili u većini. Bez hrane, vode, telefona, lekova, struje, apsolutno u blokadi, JNA je tražila da silom reši to pitanje. Nije joj odobreno, jer je procenjeno da bi to dovelo do velikih žrtava, smatralo se da će to biti rešeno bez žrtava, upotreba vojske u tom trenutku, te koja je tamo bila, nije uopšte bila na dnevnom redu za rešavanje jugoslovenske krize.

Dakle, direktno angažovanje Vojske počelo je tek 9. januara, na osnovu odluke Predsedništva SFRJ, da stane između srpskih i hrvatskih paravojnih jedinica, da bi smanjila ratovanje. Pošto je došlo do sukoba JNA i hrvatskih jedinica, taj zamajac se nije mogao zaustaviti dok nisu došle trupe Ujedinjenih nacija.  To je bila kritična tačka za učešće JNA u sukobima, moram reći, ne na osnovu odluke JNA, nego Predsedništva koje je bilo u punom sastavu. Odluka je doneta u punoj saglasnosti.

Poznato je da se Armija u Bosni i Hercegovini brzo raslojila na nacionalne armije; povučeni su ljudi koji nisu bili građani BiH, sa Makedonijom je postignut sporazum i Vojska je izašla otuda. Da zaključim, da je JNA, generalno gledano, imala ovlašćenja po Ustavu da pomogne da se razreši problem raspada Jugoslavije, da nije bila samostalna u tome, da nije imala odgovarajuće odluke da u tome značajno učestvuje, da je učestvovala koliko joj je dato od političkih organa i pridavanje političkog značaja JNA za raspad Jugoslavije i za sve što se desilo u tom periodu je prenaglašeno u odnosu na odgovornost onih koji su rat izazvali. Koji su doneli odluku da se iz Jugoslavije izdvoje bez procedure koja im je predlagana od strane Predsedništva, da se reše sva sporna pitanja u vezi s tim.

Moje je mišljenje da bi bilo mnogo značajnije (naravno da je i ovo značajno) da se u okviru teme 'Imenovati ratom', postavi tema, ne ko je odgovoran za raspad Jugoslavije - jer raspad bi se svakako desio na ovaj ili onaj način - ona je možda i bila preživela, možda i nije ni trebalo da se stvara, nego ko je odgovoran što je došlo do građanskog rata i da li je bilo moguće da se taj raspad, ako je trebalo da se desi, ostvari mirnim putem. 

pripremio Bojan Tončić

Lupiga.Com