Kada je makedonski premijer Zoran Zaev tog nedeljnog prepodneva razvezao čvor svoje kravate i poklonio je svom grčkom kolegi Aleksisu Ciprasu, kao simboličan gest da je razmršen regionalni gordijev čvor, obradovao se svako normalan, dočim su i grčki i makedonski nacionalisti popizdeli, baš kao i osoba koja se predstavlja kao ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić. 

Zvanična Srbija je i u narednim danima odlučila da “mudro” odćuti, a Dačić je tek na pitanje novinara da prokomentariše postizanje sporazuma Atine i Skoplja veoma kiselo i na jedvite jade procedio nešto u stilu da se Srbija ne meša u regionalna pitanja suseda. To, međutim, nije bio slučaj kada je pre više od godinu dana u Makedoniji pokušan državni udar, od strane notornog i korumpiranog nacionaliste Nikole Gruevskog, Vučićevog i Dačićevog nacionalističkog pajtaša, koji je konačno ljosnuo s vlasti da je sve zvonilo, a sprema mu se i robija. Uloga Srbije u tom pokušaju puča nikada do kraja nije rasvetljena, što ne znači da se to pitanje u nekoj bližoj budućnosti neće staviti na međunarodni dnevni red. 

Zvanična Srbija je odlučila da “mudro” odćuti makedonsko-grčki sporazum (FOTO: Hina/EPA/Nikos Arvatinidis)

Makedonija je, na užas srpskih nacionalista, krenula putem Crne Gore: prema NATO-u a zatim i prema EU. Dačićeva reakcija možda znači i da taj učenik Slobodana Miloševića i neskriveni Putinov eksponent još uvek mašta o tome da se Makedonija može gurnuti u nemire i da se otvorena perspektiva može zatvoriti. Ko zna, možda se Dačić na makedonskom kaže Gruevski… 

Ni srbijanski prorežimski mediji nisu se ni malo obradovali grčko-makedonskom sporazumu. A reklo bi se niti “obični građani”. Pa se, metodom slučajnog anketnog uzorka, očevidno može ustanoviti da je logika prosečnog nacionalističkog žitelja ove od pameti odvojene države: “Ha, pa sve je jasno, videće Makedonci svoga boga, sve je to u svrhe stvaranja velike Albanije!”.

Ovo je samo najnovija manifestacija prilično kolektivnog nacionalističkog psihijatrijskog poremećaja koji se otprilike može sažeti u sledeću dijagnozu: sve što je u civilizovanom svetu normalno, ovde se među više nego brojnim nacionalistima proglašava za nenormalno. I obrnuto. Ako odete na pijacu, u gradski autobus, u kafić, u čekaonicu Domu zdravlja, stanete u red na poštanskom šalteru … čućete kako se “bistri politika” i postaće vam jasno da se ovde neverovatno veliki broj ljudi raduje tuđoj nesreći i iskreno uživa u svemu što je s onu stranu zdravog razuma. 

Ovde se pucalo iz pušaka i pištolja u znak slavlja kada su srušeni “blizanci” u Njujorku 2001. godine. Ovde se ne zna da li se “obični građani” raduju zato što je Srbija pobedila ili zato što je Hrvatska izgubila u fudbalu ili u bilo čemu drugom. Ovde se ljudi naježe i plaču od sreće kada čuju himnu tuđe države, to jest Rusije. Ovde se kliče “Vladimire Putine, raširi nam butine”. Ovde je normalno da se diviš Rusiji, ali da decu šalješ da se obrazuju na Zapad. Ovde se bivši predsednik države, po zanimanju grobar, zalagao da Srbija postane ruska gubernija. Ovde se na stadionima peva “Nož, žica, Srebrenica” i ispisuju grafiti “Žao mi je Srebrenice mila, što se nisi dvaput dogodila”. Ovde osuđeni ratni zločinac Vojislav Šešelj bez problema sedi u skupštini kao poslanik. Ovde isti taj ćosavi četnički vojvoda kupuje kuću u Hrtkovcima, odakle je prethodno proterao Hrvate i zbog toga osuđen na deset godina robije. Ovde je Aleksandar Vučić, politički sin ćosavog vojvode, predsednik države. Ovde je Ivica Dačić, petparački kafanski pevač bez sluha, ministar spoljnih poslova. Ovde se slavi Ratko Mladić.

Ovde je normalno da se diviš Rusiji, ali da decu šalješ da se obrazuju na Zapad (FOTO: Lupiga.Com)

Ovde se teško bolesna deca leče SMS-om umesto u bolnicama, dok se TV Pinku otpisuju ogromna poreska dugovanja, a huškačkim propagandnim režimskim glasilima dodeljuju ogromne sume iz budžeta. Ovde se pešaci gaze po pešačkim prelazima. Ovde se asfaltiraju parkovi. Ovde se kupuju diplome i plagiraju doktorati. Ovde se biju i ubijaju žene. Ovde je normalno da tučeš svoju decu. Ovde se kradu izbori. Ovde nema opozicije. Ovde su ljudi podanici, a ne građani. Ovde će ljudi ćutke gledati kako manijaci prebijaju sugrađanina. Ovde se svi guraju i idu preko reda. Ovde se ljudi retko kupaju i retko peru zube.

Ovde je važnije da si član partije nego šta imaš u glavi. Ovde profesori u penziji kopaju po kontejnerima, a barabe grade vile s bazenima. Ovde su ljudi potpuno sigurni da je Kosovo nepravedno oteto, zbog nekakve veoma retke rude koja treba Amerikancima. Ovde se ljudi prave da ne znaju da je Kosovo izgubljeno u ratu u kojem su počinjeni nepojamni zločini i u kojem je Miloševićev režim pokušao, luđački i krvnički, da protera 800.000 Albanaca. Ovde je normalno da se živi na masovnim grobnicama. Ovde ljudi - nakon svega - najviše veruju Srpskoj pravoslavnoj crkvi i Vojsci Srbije. Ovde ljudi veruju čak i Aleksandru Vučiću! Ovde je, brate mili, i staro i mlado iskreno i masovno ubeđeno da su Srbi izabrani, nebeski narod, kojem upravo zbog toga celi svet radi o glavi. Pa jebotebog - dokle?! E, pa - do poslednjeg daha… Jer ovde je bog rekao laku noć. Iako je i bog Srbin…

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Pixabay