Neugasiva je težnja velikosrpskog nacionalizma i poslednjih se dana ukazuje u Bosni i Hercegovini kao pretnja odcepljenjem srpskog entiteta te države, po cenu sukoba kakav je bio na delu od 1992. do 1996. godine, sa svim prepoznatljivim pojavnim oblicima, od kojih je najznačajnija podrška zvaničnog Beograda. Ovoga puta je unekoliko različita, nema liferovanja oružja i kadrova, ali se iz beogradske centrale odašilje podrška secesionizmu pomahnitalog zapovednika Milorada Dodika, navodno “uz očuvanje bosanskohercegovačkog teritorijalnog integriteta”, sa znakovitim odsustvom komentara na nedvosmislene Dodikove izjave o ujedinjenju srpskih teritorija. 

Izgovoriće Dodik suštinu spora u BiH i vlastitih karadžićevskih ambicija, iako je, navodno, reč o tome da se Republika Srpska pobunila protiv stranaca u sastavu Ustavnog suda BiH (ko je lud nek' veruje), odnosno odluke najviše sudske instance da anulira odluku srpskog entiteta o vlasništvu nad teritorijom. 

"Hoće da nas degradiraju i minimalizuju, a Srbi su najveći, najbrojniji i najznačajniji narod u zemljama bivše Jugoslavije", rekao je Dodik za Večernje novosti. I saopštio da je “srpska nacionalna politika danas homogenizovana s ciljem odbrane srpskih nacionalnih i državnih interesa”. Progovorili su iz njega realizator pesničko-naučne ideje o budućnosti svih Srba u jednoj državi Slobodana Miloševića i haški osuđenik Radovan Karadžić, karakazan-državnik uništenja komšiluka. 

“Branićemo interes srpskog naroda bez obzira na konstantan pritisak stranaca. Ponosan sam što pripadam srpskom narodu. On će se u ovom vijeku ujediniti, bio ja živ ili ne. Živim za tu ideju, bez obzira na namjeru međunarodnog faktora da spriječi ujedinjenje srpskog naroda na Balkanu" - tako je govorio Dodik, a iz beogradskog stožera Aleksandar Vučić poručuje da sve treba uraditi “po zakonu”, pogotovu odcepljenje. Što je, naravno,suštinska poruka Dodikovoj nameri da realizuje najpre još jedan referendum, ne bi li sprečio da se, nije izmišljotina, Republici Srpskoj oduzmu škole, vrtići, budžetski prihod, a pogotovu da se nasrće na njene šume i doline uvale i litice. 

Podrškom bosanskohercegovačkog HDZ-a sve se vraća priču na miloševićevsko-tuđmanovsko iscrtavanje novih granica, sa jasnom razlikom u činjenici da Dragan Čović i ostale hrvatske vođe nemaju podršku Zagreba. Dodik zaboravlja da, za razliku od Radovana Karadžića, nema tenkovsko-haubičku prednost, nasleđenu od Jugoslovenske narodne armije, a hteo bi, nije da ne bi, poručiti “neprijatelju”, kao svojedobno haški sužanj (sa skupštinske govornice): "Nemojte misliti da nećete odvesti Bosnu i Hercegovinu u pakao, a muslimanski narod možda u nestanak, jer muslimanski narod ne može da se odbrani ako bude rat ovdje ..." (Radovan Karadžić, iz govora pred parlamentom Republike Bosne i Hercegovine, 17.oktobra 1991. godine). Ista osoba, malo kasnije: “Moraju znati da oko Sarajeva ima 20.000 naoružanih Srba, pa to nije normalno, pa oni će nestati. Sarajevo će biti karakazan (mrak mrakova) u kojem će izginuti 300.000 muslimana. Pa oni nisu normalni.” 

Dodik se igra rata, preti i negira institucije Bosne i Hercegovine, inati se, bahato vređajući sve oko sebe (FOTO: Wikimedia/trifu2)

Neobuzdani kontinuitet srpskog nacionalizma zapao je Dodika, da ga, uz sitne korekcije, nastavi, pun sebe i vlastite istorijske sumanute uloge koju je samom sebi pripisao. Pre toga, valjalo bi zemljište uknjižiti, ali da Srbi sami odaberu geometra, katastar, te Ustavni sud, ako šta pođe po zlu. Da uknjiži sve što je nacija izgubila Dejtonskim mirovnim sporazumom. Ili, sve za šta je Dobrica Ćosić rekao da istorijski uspeh sadržan u “Republici Srpskoj, toj preskupoj, ali jedinoj političkoj i ratnoj pobedi srpskog naroda u drugoj polovini 20. veka”. Ponovo 1992. godine u kojoj je cvet srbijanske kama-inteligencije izračunao da nekih 70 odsto Bosne i Hercegovine katastarski pripada Srbima, te da je to dovoljan razlog da sve te procene ulože u kompaktnu etnički čistu teritoriju. Da se spoji nespojivo, etnički izglanca Bosna i Hercegovina, da se katastarski kapital pretvori u omiljene šume, livade, doline, uvale, šikare, u planine i ponešto gradova, po cenu korekcije plaćene tuđim životima, progonom, opsadom, logorima. Genocidom. 

Istina, bilo je tada i protivljenja koje je značilo istinski fašizam: “Ja bih više volela da potpuno očistimo istočnu Bosnu od Muslimana. Sve i da zadržimo 70 posto teritorije - nema tu mira. Ja njima ne želim ništa dobro. Ali, da ja budem mirna, ja njima moram dati da oni imaju neki način života, da sebi organizuju život, da ne bi mene sve vreme uznemiravali. Tako ja shvatam tih 30 muslimanskih posto teritorije”, presudiće haška osuđenica Biljana Plavšić. 

I danas ima protivljenja Dodikovim namerama, ali istinskog. Takvo je protivljenje nastup Nebojše Vukanovića, poslanika ratne SDS, koji je, prilikom rasprave o ignorisanju bosanskohercegovačkih institucija upozorio na to da se Srpska ne može ocepiti bez rata, ali ni sa ratom: „Ja vas upozoravam da se ne igrate s opasnim igrama. Priča o samostalnosti Republike Srpske je pucanj, ide u Dejton 2. Svaki dobar šahista zna pet poteza unaprijed. Koji je vaš sljedeći potez? Da li vi tražite, provocirate strance da idu u potez Dejton 2, ko će nas štititi? Uništavamo Republiku Srpsku koja je stvorena … u svaku riječ u Dejtonskom sporazumu je ugrađena po jedna srpska žrtva i po dvije bošnjačke. Vi sjedate u pun autobus bez kočnica i krećete niz provaliju i vi ćete iskočiti na prvoj krivini, ali ćemo mi upasti u provaliju. Dodik ima kuću u Beogradu, Špirić ima u Beču, a gdje ćemo mi? Mi ćemo da izginemo, s vašim suludim igrama. Znate li čime se igrate?“, konstatovao je Vukanović. 

Dodik se igra rata, preti i negira institucije Bosne i Hercegovine, inati se, bahato vređajući sve oko sebe. Treba li ponoviti - uz neupitnu podršku Beograda. Emituje cinizam, kao što je prošle nedelje, na pitanje novinara kada će prestati kriza, izustio: "Kriza u BiH će prestati kad nestane BiH". 

Sprečiće dolazak Mila Đukanovića u BiH, budući da crnogorski predsednik stoji na putu kompaktnog, militantnog srpstva, a srpstvo danas znači sumanutu homogenizaciju crnogorskih litijaša, pobunjenih u borbi za tuđe, odnosno crkvenu imovinu, pobunu bosanskih Srba protiv dejtonskih institucija, te beogradski komandni centar u koji na periodično referisanje Aleksandru Vučiću dolaze pobunjenički zapovednici sa novim svežim nacionalističkim idejama i ostvarenim uspesima u negiranju elementarne normalnosti. 

Naravno da sve podseća na početak ratova u bivšoj Jugoslaviji, na balvan revoluciju, tenkovsku odbranu mira do vukovarskih temelja, crnogorsku ofanzivu na Dubrovnik, masakr u Bijeljini, opsadu Sarajeva, logore za Bošnjake, genocid u Istočnoj Bosni, državne masakre civila na Kosovu ... Nema kraja, velikosrpski nacionalizam ima terorističko svojstvo - ne prekida se, jer se ciljevi nikad ne mogu ostvariti. Ni angažmanom bombaša-samoubica.

I neće valjda neko ponoviti pitanja ko će da ratuje, s kim i za šta.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Lupiga.Com