U čemu je problem s totalitarizmom? U izvesnom višku bezbednosti, rekao bih. Hm, „višak bezbednosti“, zar to može da postoji? Nije li nje, naprotiv, uvek premalo? Uplašenom malograđaninu u nama čini se tako, ali to je varka, i to nimalo naivna; u stvarnosti, jedina stvar koja je nesumnjivo gora od manjka bezbednosti jeste njen - višak. 

Laibach je nedavno bio u Pjongjangu, dosta se pisalo o tome, a John Oliver se toj možda odvažnoj, a svakako pretencioznoj transgresiji koju je moguće čitati i kao egzibicionističko zabavljanje krvnika, lucidno narugao. Kako god, pred svoj beogradski nastup Laibach daje opširan intervju dnevniku Danas, a dobar deo intervjua posvećen je njihovim utiscima iz glavnog grada Severne Koreje. Nemoguće je do kraja i pouzdano ustanoviti koliko je ironije i „duplih dna“ utkano u njihove reminiscencije na te dane, jer čitani doslovno, njihovi utisci deluju kao pokušaj „humanizacije“ spolja sticane slike jednog grada i zemlje, koji skončava u apsurdu, jer što ih se više humanizuje, to užasnije oni izgledaju, to jest: tim više taj ionako „ugrađeni“ i neotklonjivi užas postaje očigledan. 

Najbolje mesto intervjua je ovo: „Ovaj grad (Pjongjang) je verovatno najsigurnije mesto na svetu za šetnju, ako vam je ona dozvoljena“. Koliko je toga sadržano u toj jednoj (polu)rečenici! Savršena bezbednost šetnje (ili bilo čega drugog) - nije li to ono o čemu mašta i čemu teži drhturavo biće koje nas naseljava? Eto, izgleda da je u Pjongjangu to ostvareno. Veoma je mala mogućnost da vas tokom prijatne večernje šetnje napadnu i opljačkaju neznani kriminalci, da vas pojure bande bajkera ili skinsa, da vam dodijavaju klošari... O mogućnosti tzv. terorističkog napada - kao akta radikalnog nasilja organizovanog od nekoga ko ne predstavlja državu - da se i ne govori. Ima samo jedan mali prolem: šetnja vam možda uopšte neće biti dozvoljena. Šetnja je, dakle, nešto što podleže kriterijumu (ne)dozvoljivosti. Radi se, naime, o tome da je sam akt slobodnog kretanja, neobaveznog, spontanog i bez pratnje, po sebi nezamisliv čin neprijateljskog naboja, u najmanju ruku neodgovoran anarhoidan ispad, nešto što se ne toleriše ni strancu - zapravo, naročito se ne toleriše strancu. 

Pyongyang (Sjeverna Koreja) - sigurno mjesto za šetnju (FOTO: commons.wikimedia.org)

Država kao takva latentno je totalitarna: ona nam nudi relativnu garanciju bezbednosti, a u zamenu mi pristajemo na njen monopol upotrebe oružja i (zakonom ograničenog) fizičkog nasilja prema prekršiocima zakona. Delatni totalitarizam, međutim, ne trpi nesavršenost - upravo: konstitutivnu šlampavost, koja je važan agens podnošljivosti života! - demokratske države: naprotiv, on svoju stranu ugovorne obaveze shvata doslovno. Zato je građanin totalitarne države skoro sasvim bezbedan od ugrožavanja i uznemiravanja od bilo koga ko nije država sama. Cena? Sitnica: od svega drugog prezaštićeni građanin nema ama baš nikakvu zaštitu pred državom, to jest, ona može da mu učini doslovno bilo šta, u doslovno bilo kojem trenutku. Može da ga naprosto ubije, i ne mora to baš ni da objasni (a i kome, uostalom?). Može da ga internira u koncentracioni logor do kraja njegovog života; pre toga može da mu sudi, ali zapravo i ne mora - u tom kontekstu, Kafka je s Procesom bio gotovo pa naivac. 

Šta je, dakle, ishod apsolutizacije fantazma potpune bezbednosti? Pjongjang - kao realnost ili kao metafora. Grad je savršeno „bezbedan za šetnju“ (koje, međutim, načelno nema), ali samo zato što je u njemu preventivno ukinut svaki život. Jer, života nema bez nezanemarive doze spontanosti, rizika, slobode, haosa: bez dovoljno slobodnog manevarskog prostora za svakojake forme dobra i zla. Tamo gde je život sistemski zaustavljen (jer je ocenjeno da je nekako po sebi odviše sklon entropiji i otklizavanju u anarhoidnost), načelno nema freelance zlikovaca, nego Država organizuje i monopoliše sve, uključujući i zločin: nepredvidivost i arbitrarnost zla je naizgled ukinuta, da bi suštinski bila ozakonjena, čak apsolutizovana. Ako, recimo, treba da budete ubijeni, to će vam učiniti baš sam Sistem, sama država; ako ne - savršeno ste bezbedni (niko vas neće klepiti u parku da vam otme torbicu; uostalom, odakle vam torbica?). Osim ako država naposletku ipak ne odluči da vas ubije, pošto je slobodna da se predomisli u bilo kojem trenutku, a ne mora čak ni da vam javi da je promenila mišljenje o održivosti vašeg postojanja. I tako u krug.

Suočeno s opasnošću od terorizma, drhturavo biće u nama počinje da zaziva Pjongjang, ne bi li tako odbranilo „naše slobode“ - upravo one kojih u stvarnom Pjongjangu (ili Rijadu, uostalom) nema. Težnja je, dakle, protivurečna, ali ne treba se olako sprdati s njom: slobodan život uvek je komplikovan, protivurečan, neretko „ne zna šta hoće“ i sam sebi skače u usta; život u totalitarizmu, naprotiv, jednostavan je (ponajčešće to znači: jednostavno grozan). Demokratska država treba i mora da isporučuje bezbednost, inače nije država i nije onda nikome ni potrebna; međutim, postoji tačka od koje rad na bezbednosti prelazi u onaj višak s početka teksta i postaje rad na ukidanju slobode, dakle, na totalitarizaciji, a cena famozne „bezbedne šetnje“ iz vlažnih laibachovskih snova postaje neprihvatljivo previsoka. Najčešće nije lako i jednostavno odrediti gde je ta tačka - da nije tako, dakle složeno i podložno svakojakim tumačenjima i sporenjima, to i ne bi bilo životom na slobodi.

Sigurnost prije svega (FOTO: Flickr)

Tabloidizovani mediji, najrevnosniji širitelji svih vrsta virusa moralne panike, najverniji su saveznici malomeščanina koji opsesivno strahuje od permanentne pretnje viška slobode, u kojem vidi zaveru protiv sopstvene bezbednosti. Jedna od omiljenih operacija njihovog mistifikovanog „investigativnog novinarstva“ je pompezno otkrivanje rupa u bezbednosnom lancu države: na granicama, na aerodromima, u državnim institucijama, u obezbeđenju tzv. VIP osoba, bilo gde. To je ono kad trijumfalno objave kako je “naš reporter bez problema uneo paket sumnjive sadržine“ u zgradu vlade, ili na aerodrom, ili u neku ambasadu, ili je preko granice bez provere prevezao ovo ili ono što se, kao, ne bi smelo (ili je navodno bez papira prošao od bliskog Istoka do zapadne Evrope, kao onaj nesretnik iz The Suna, kojeg je hrvatska policija uhvatila u laži). Tako se apeluje na državni represivni aparat da „pojača budnost“ (to doušnik-volonter prekoreva državu da nije dovoljno represivna!), da zapuši rupe. U stvarnosti, te „rupe“ najčešće su svež vazduh kroz koje diše koliko-toliko normalan život. Može se čak ustanoviti jedna ovakva zakonitost: demokratske države uvek su do neke mere traljavo organizovane, utoliko što u njima duva promaja sa svih strana - baš zato vazduh nije ustajao, može se dihat'. Sa druge strane, malo je koja država bila tako dobro organizovana kao Treći Reich, i malo je gde nivo „javne bezbednosti“ bio tako visok kao tamo - naročito ako niste Jevrejin, Rom, homoseksualac, socijaldemokrata ili komunista. Ili ozbiljan, konsekventan hrišćanin. Ili već nešto, bilo šta - spisak se vremenom širio, to je zakonitost ekspanzije paranoje kao jedine permanentne doktrine tiranije. Da je u Trećem Reichu bilo više ošljarenja, korupcije, nerada i javašluka, mnogo bi manje ljudi pobio.

Uzgred, nadam se da ću uskoro, što pre, ponovo šetati Parizom, i nadam se da ću tom prilikom biti samo onoliko bezbedan koliko je podnošljivo, koliko ne kvari uživanje u latentno anarhoidnoj činjenici življenja. Ko bi hteo više od toga, uvek može da sa Laibachom prošeta po Pjongjangu. Mislim, ako mu dozvole.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: flickr.com