PRIČA IZ ZAGREBNOG ŽIVOTA TEOFILA PANČIĆA

Drahma i ništa

ritn by: Teofil Pančić | 04.02.2015.
PRIČA IZ ZAGREBNOG ŽIVOTA TEOFILA PANČIĆA: Drahma i ništa
Ne znam kako je priča navrnula na punk i novi talas, ne sećam se koja je iskra zapalila vatru, znam samo da sam sledećeg trenutka stajao preneražen dok me je Nebojša, mlad kao pola mene, ubeđivao da u Ljubljani i Rijeci sigurno nije ni bilo nikakvog punka jer da je bilo znao bi on već nekako za to, pa sam ja skakao do plafona i puštao mu Paraf i Pankrte sa jutjuba, i sve tako dok nije rekao da je Pekinška patka svirala još 1967. godine, zna on to, ima i to na jutjubu. Kakva šezdest i sedma, dete, jesi li pri sebi, Čonta je tad bio otprilike u drugom osnovne, a to je ionako bilo doba hipija, kakav pank šezdeset i sedme, jesi li ti normalan, samo što nisam urlao.

I nije ništa bilo,
I nema razloga,
To nisu bile riječi,
To nije sudbina


Sjeća li se netko, itko, igdje, da je jednom na svijetu, štoviše u Zagrebu, postojala grupa Drahma?

Na internetu im, recimo, spomena nema. A ima li uopće nečega čemu na internetu nema spomena? I da li je to ikada zbilja postojalo, ako nije dospjelo prebaciti rampu među svjetovima i digitalizirati se, bar kao ime, riječ, pojam, podatak o nekom bivšem, ma koliko nevažnom postojanju? Pa, kvragu, čak i mnoge stvari kojih nikada nije bilo i nikada ih neće biti mogu se naći na internetu, a od Drahme ni traga.

Okej, bila je drahma i grčka valuta, u ono davno vrijeme - jučer, prekjučer - dok su prave valute još postojale. Ali, bend? Pa još zagrebački?

Mora biti da sam ga izmislio. I to sam ga tako dobro izmislio da sam ga sebi izmislio, i povjerovao u njega, toliko jako povjerovao da se još čudim kako ga puka snaga moje vjere nije materijalizirala na Googleu ili tako negdje, u vrlom novom svijetu stvari bez oblika i mirisa, nedodirljivih, nepotopljivih i neizgorivih.

***

Noć je uvek još mlada dok ne dođem u G., a zato ja i idem u G., da je pustim da ostari baš tamo, jer nigde mi noć ne stari tako dobro kao u G., zavučenoj u tajni prolaz među svetovima, tamo negde kod Riblje pijace. I volim da starim s tim noćima baš tamo, ima u tome nečega utešnog. Tako je to nekako ispalo da je G. moja noćna strana, i nikoga iz svog dnevnog života, čak ni vrlo bliske ljude, ne vodim u G. i ne volim ih u G., jer mi tamo trebaju neki drugi ljudi, možda zato da bih s njima bio neko drugi, ali pre će biti tek zato da s njima budem neko koga se još sećam. Eto zato, dok se ponoć bliži, moja senka klizi ka G., prolazeći pored blistavog pozorišta, pogledavši u uzdignuti prst ljutitog Miletića, dodirnuvši žućkastu ciglu katedrale, odbijajući se o zidove marcipanskih kuća Zmaj Jovine ulice kao o kakvu dolinu odjeka, i tako sve do vladičanskog dvora, i onda dalje, sve dok se ne uhvatim za šank u G. - samo tamo sedim za šankom, tamo i nigde više na svetu - i prihvatim se krigle, nenaručene, podrazumevane.

Šank
(FOTO: pixabay.com)

I te je noći sve bilo uobičajeno, i pivo, jedno, drugo, treće, dalje se ne broji, i grešna cigareta kada joj je vakat, i ljudi kojih je sve manje, i manje, i manje, dok ne ostanemo mi koji ćemo zaključati kafanu, Mia i Dejo koji tu rade, i Nastasja koja često navrati iz komšiluka da s nama posmatra starenje noći. Ali zapatio se tu s nama i neki Nebojša, meni nepoznat, drugima jedva znan, kojem se nikako nije išlo kući, pa je strpljivog Deju kinjio muzičkim željama, te Rundek, te ovo, te ono, te Hurt u Kešovoj verziji; dobar ukus ima taj Nebojša, nisam se bunio.

Ne znam kako je priča navrnula na punk i novi talas, ne sećam se koja je iskra zapalila vatru, znam samo da sam sledećeg trenutka stajao preneražen dok me je Nebojša, mlad kao pola mene, ubeđivao da u Ljubljani i Rijeci sigurno nije ni bilo nikakvog punka jer da je bilo znao bi on već nekako za to, pa sam ja skakao do plafona i puštao mu Paraf i Pankrte sa jutjuba, i sve tako dok nije rekao da je Pekinška patka svirala još 1967. godine, zna on to, ima i to na jutjubu. Kakva šezdest i sedma, dete, jesi li pri sebi, Čonta je tad bio otprilike u drugom osnovne, a to je ionako bilo doba hipija, kakav pank šezdeset i sedme, jesi li ti normalan, samo što nisam urlao. Pa, to je kao da pobrkaš Prvi i Drugi svetski rat, to se ne radi! Gledao me je nepokolebano i neimpresionirano, sve je to njemu bilo negde isto, neprozirna melasa neke davne, prenatalne prošlosti, razbacivao se čitavim decenijama kao da su sekunde. Čekaj zaboga, i dalje sam penio, pa hajde na stranu sve što se o tome može pročitati, ali ja sam sve to gledao izbliza, bio sam neposredni svedok!

Rundek je za to vreme šaputao iz kompjutera. Pobedonosno sam uzviknuo: pa čekaj, ja sam bio na prvom koncertu Haustora, ej, prvom ikada, u Kulušiću, pa nećeš mi reći da ne znam kad i kako je to bilo!

A kada je to bilo?

Zapravo, nemam pojma, mogla je biti osamdeseta, ili osamdeset i prva, tako nešto, mislim da još nisu imali album, sećam se da je Rundek izvodio Zagorce u svemiru - tako smo ih tada zvali - kao malu teatarsku predstavu. I sećam se da sam potpuno otkačio te večeri, da još dugo nakon kraja koncerta nisam htio poći doma, iako me je Edo, prijatelj iz kvarta, molio da pođemo jer da će nam otići svi tramvaji. Ali, jebo tramvaje, jebo sve, bio je to prvi Haustor i bilo je to prvo sve u nekom životu koji se otvarao predamnom i obećavao mi sve ono što još nije imalo tačan oblik, ali je bilo jasno da je to i samo to sve što od života želim.

Haustor Darko Rundek
(FOTO: darko-rundek.com)

A sećam se još i ovoga: predgrupa Haustoru te večeri bio je neki bend Drahma. Zašto se ja toga sećam? Nemam pojma. Video sam ih i čuo te večeri i nikada više. Neki posthipiji, valjda akustični, pevač duge ravne blond kose kao da je zatajeni brat Allman; bili su najpogrešnija moguća pojava te večeri, jer malo je šta bilo tako pogrešno kao ta nesrećna hipijevska Drahma usred trijumfalnog bubnjanja novovalnog Zagreba, i čitav je uzbibani Kulušić jedva čekao da odu u nepovrat sa scene. Ne znajući, ne sluteći, koliko je taj nepovrat nepovratan, toliko da ih neće biti čak ni u Velikoj enciklopediji svekolike beznačajnosti, onoj koju otvaramo čim sednemo za kompjuter.

Noć je neopozivo ostarila za šankom G., Nebojša me je gledao s mešavinom neverice i zavisti, mora da mu je to zvučalo bajkovito: biti na ono, prvom ikada koncertu Haustora, a istovremeno i tako nezamislivo, kao meni da sam sreo nekoga ko se borio protiv Turaka pod Bečom. To jest, ako su Turci uopšte ikada bili pod Bečom.

***

Kad bolje o svemu tome promislim, da li se sve to uopće dogodilo kao što ja tolike godine mislim i sjećam se? Je li to uopće bio moj život, i je li to uopće bio život, je li to ona tvar od koje sam sagrađen ili samo iluzija, umišljaj, a zapravo nikada nije bilo ničega osim vječnog Sada, pa smo samo sanjali sebe, izmislili se u jednoj prošlosti koju smo pounutrili da nas grije i da nam nikada posve ne prođe?

I kao što sam ja, ma sto posto, izmislio tu Drahmu i onda povjerovao sebi, svom sjećanju na sebe koji sam bio, i postojao, i postajao čovjekom, u maglinama prošlosti, u zagrebačkoj magli, jednom, uvijek. Ili ipak nikada.

Ma, sigurno ni ta Drahma nikada nije postojala. Čuj, Drahma!? Tko bi uopće tako nazvao bend?

Jer, nije ništa bilo.

I nema razloga.

A tako i jest najbolje.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Zoki/panoramio.com

 

Kratka priča Teofila Pančića sedamnaesta je i posljednja iz Lupiginog serijala „Priče iz zagrebnog života“

 

Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. DRUGO MIŠLJENJE ZDENKA DUKE: Ovo je Plenkovićev „sad ili nikad“

    07.08.2020.

    Zdenko Duka

    DRUGO MIŠLJENJE ZDENKA DUKE: Ovo je Plenkovićev „sad ili nikad“

  2. OBILJEŽJA GENERACIJE: Tri bivša vojnika osvijetlila su zajedničku nam nesreću

    02.08.2020.

    Marko Tomaš

    OBILJEŽJA GENERACIJE: Tri bivša vojnika osvijetlila su zajedničku nam nesreću

  3. DRHTAJ KOJI OSJETIM: Suza za zagorske brege

    31.07.2020.

    Predrag Finci

    DRHTAJ KOJI OSJETIM: Suza za zagorske brege

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije