„PORODICA“ - EKRANIZACIJA HAPŠENJA SLOBODANA MILOŠEVIĆA

„Ko ne pamti iznova proživljava“

ritn by: Bojan Tončić | 07.04.2021.
„PORODICA“ - EKRANIZACIJA HAPŠENJA SLOBODANA MILOŠEVIĆA: „Ko ne pamti iznova proživljava“
Mnoštvo je tragičnih posledica vladavine Slobodana Miloševića, a broj doživotnih robija koje bi mu trebalo dosuditi za zločine sa umišljajem i bez olakotnih okolnosti toliki je da prelazi u neki drugi nivo poimanja realnosti. Ukoliko bismo da presuđujemo masovnom ubici za Vukovar, Sarajevo, Srebrenicu, za brojne uništene živote, toponime stradanja i patnje, genocida i zločina protiv čovečnosti, onda svakako nećemo biti zadovoljni presudom u pet sati igrane serije „Porodica“ (Telenor, Fireflay, scenario i režija Bojan Vuletić, Beograd 2021.). Ekranizacija naizgled bizarnog događaja kakvo je Miloševićevo hapšenje, daleko je od prikaza ključnih istorijskih događaja, ali unekoliko pruža gledateljstvu ključ za čitanje novije istorije u meri u kojoj je zavisila od jednog čoveka. Možda upravo bizarnošću koju obeležava suluda promenada spodoba što defiluju domom porodice Miloševića.

Mnoštvo je tragičnih posledica vladavine Slobodana Miloševića, a broj doživotnih robija koje bi mu trebalo dosuditi za zločine sa umišljajem i bez olakotnih okolnosti toliki je da prelazi u neki drugi nivo poimanja realnosti. Ukoliko bismo da presuđujemo masovnom ubici za Vukovar, Sarajevo, Srebrenicu, za brojne uništene živote, toponime stradanja i patnje, genocida i zločina protiv čovečnosti, onda svakako nećemo biti zadovoljni presudom u pet sati igrane serije „Porodica“ (Telenor, Fireflay, scenario i režija Bojan Vuletić, Beograd 2021.). Ekranizacija naizgled bizarnog događaja kakvo je Miloševićevo hapšenje, daleko je od prikaza ključnih istorijskih događaja, ali unekoliko pruža gledateljstvu ključ za čitanje novije istorije u meri u kojoj je zavisila od jednog čoveka. Možda upravo bizarnošću koju obeležava suluda promenada spodoba što defiluju domom porodice Miloševića, vilom Mir u rezidencijalnom kvartu Dedinje (kompleks Titovog boravišta), u poslednjih 48 sati života nekada svemoćnog autokrate na kakvoj-takvoj slobodi.

Srbijanski živalj, ne mešajmo ga sa građanstvom, dobio je satisfakciju, predložak za novo vaskrsenje neumrlog, Onoga koga su milioni voleli do imbecilnosti, kome su širokogrudo poklanjali sinove, ponosno ih ispraćajući na klaonicu. Ta presuđujuća, dovoljna ili apsolutna većina, nije nikad ništa tražila, davala je i podnosila sve iz ljubavi, i danas boluje neizlečivu propagandu “odbrane ognjišta” i života “svih Srba u jednoj državi”; voli Miloševića i mrtvog, ponosno se sećajući plebiscitarne podrške anticivilizacijskom divljanju. Taj neizlečivi i duboko ukorenjeni miloševićizam, suicidni nacionalni ponos u iživljavanju, svevremenski gospodar Srbije, dobio je serijom „Porodica“ (nema to mnogo veze sa scenaristom i režiserom) potvrdu da su Miloševića prevarili, prodali za vreće dolara, ubili da bi pokopali ponositu Srbiju. Zato što je bolja i drugačija (u ovo drugo nema sumnje). 

Bajkovita umišljenost

Oni drugi gledaoci, vlasnici drugačijeg ponosa, Miloševićevi protivnici, hteli ili ne, mislili su, gledajući opasno uznemirujuće scene, o tome šta doživljavaju ovi prvi, hodajući dželati budućnosti, vlasnici poslovne sposobnosti i biračkog prava. Možda namah i zaboravljajući vlastiti angažman i romantičarski zanos u menjanju sveta, borbi za pravdu, dokazivanju istine i nemoći očiglednog (sintagma prof. Mirjane Miočinović). 

Serija prikazuje (pristup je mimetički, nosioci i nositeljke glavnih likova i fizički podsećaju na žive učesnike događaja) dane i noći pred, konačno, dobrovoljni odlazak Miloševića u Centralni zatvor. I već kod logičnog i neizgovorenog pitanja, zašto mu poštom nije uručen poziv za saslušanje, zašto ga nije pohodio sudski pozivar, dolazimo do zatečenog stanja, odnosno do sukoba pobednika iz koalicije Demokratska opozicija Srbije, koju čine nepomirljive struje predsednika Vlade Zorana Đinđića (Uliks Fehmiu) i predsednika Srbije Vojislava Koštunice (Svetozar Cvetković). A faktografija je okupljanje više stotina Miloševićevih pristalica, očito obaveštenih nakon curenja informacije, ispred vile Mir, naspram kordona policije, Specijalne antiterorističke jedinice i Gardijske brigade Vojske Jugoslavije (reč je o vojnom objektu). 

Dramatično je unutar doma Miloševićevih, u kojem su svrgnuti diktator (Boris Isaković), njegova supruga Mirjana Marković (Mirjana Karanović) i kći Marija (Tijana Marković). Bajkovita umišljenost Mirjane Marković (najbolje napisan i odglumljen lik) obojila je seriju toliko da čak i dobri poznavaoci prirode Miloševićeve vlasti iznose ovih dana primedbu da se ta vladavina u seriji predstavlja kao niz odluka jednog čoveka donetih pod uticajem poremećene žene. Iako je, podsetimo se, Mirjana Marković u svojim dnevničkim beleškama, a pogotovu u biografskom spisu „Bilo je to ovako“ (o kojem je Lupiga ranije pisala), pokazala, blago rečeno, sklonost ka umišljanju, a precizno rečeno, opasan poremećaj. Uz, svakako, istinske naučne iskorake („U istorijskom smislu, svet se kreće ka 21. veku“, „Noć i dan“, dnevnik, decembar 1992. - jul 1994.). 

Ništa Milošević nije potpisao

Nakon saznanja surove izvesnosti da stotine hiljada pristalica neće doći da podrže odlazećeg diktatora, Mira Marković, pod zaštitom Miloševićevog zagrljaja, izgovara partizanske tlapnje i sledi jedna od ključnih i moćnih scena - prekida je histerični smeh kćerke Marije, uplašene, ali surovo realne, koja majci izriče očiglednu dijagnozu i - dobija šamar. 

MEMOARI MIRJANE MARKOVIĆ: Razum je poražen  - ovo je novija istorija Srbije, oficijelna istorija laži

Drama je i u Đinđićevom kabinetu, posao ubeđivanja Miloševića da se preda, ne bi li se izbeglo krvoproliće (u tim trenucima se ne zna ko će protiv koga da potegne oružje ispred kuće, dok su unutra naoružani i pijani desperadosi, neki od njih i personifikacije vertikale Miloševićeve moći, ili, pak, bočni nuzprodukti iz legalnih civilnih ili legalnih paravojnih formacija). U pregovorima sa Čedomirom Jovanovićem (Milan Marić), Milošević preti samoubistvom, razmeće se nepovratno izgubljenim autoritetom, dok njegov glas i pojava (uistinu izgleda kao da je sišao s Koraksićeve karikature) ostavljaju snažan utisak. Ovog puta, međutim, blefera koji igra nametnutu partiju, držeći svima vidljive obeležene karte. Zna da ga ne hapse zbog saslušanja i tobožnje zloupotrebe položaja, zna da će u Hag, pred Tribunal za ratne zločine, pokušava da se spasi preteći Miloradu Ulemeku Legiji (Vuk Kostić), zapovedniku Jedinice za specijalne operacije Državne bezbednosti Srbije (robija 40 dosuđenih godina za ubistvo Zorana Đinđića), da će pasti i on i njegovi saborci, ako ga izruče Hagu. Tu slušamo i razmenu argumenata, tačnih, svakako, tvrdnji; Legija kaže da je radio kako mu je rečeno, a Milošević da nije nigde ništa potpisao. 

Ovako uspešno spakovana hronika rizičnog hapšenja ima i malo loše i suvišne fikcije, pre svega „nestanak“ Zorana Đinđića nakon Miloševićeve predaje (što može da ima različite konotacije), kao i pesmu Ambasadora „Zemljo moja“, kao zvučnu podlogu snimaka izbegličkih kolona i scena srušenih gradova, što je prizemno i promašeno. Uspešne su, pak, paralelne priče o baki (Svetlana Bojković) koja sa unukom dolazi da „brani Slobu“ i gubi ga (unuka) u gužvi. Kao i pozadina televizijskog uređivanja vesti, ostvarenje prototipa urednika-preletača (Ljubomir Bandović) koji preživljavaju krizu promene vlasti i do penzije uživaju odsustvo lustracije i nerealizovani 6. oktobar, dan nakon svrgavanja Miloševića. 

Carstvo nebesko, izdaja i suočenje

Možda bi na ovom mestu bilo logično citirati pesnika: “Ko ne pamti iznova proživljava“ (za mlađe, Branimir Štulić), ali, čemu, kad kolektivno pamćenje u Srbiji nikad nije bila upešna disciplina, ukoliko nije reč o jedinom istinskom, Kosovskom mitu, neprevaziđenoj hipokriziji u odluci da se izabere “carstvo nebesko” (slab si, a nemaš gde da pobegneš), ili, pak, suicidnim pobedama koje su nanosile patnju drugima i survavale zajednicu u civilizacijski talog. 

I još jednom o recepciji, unutar nekadašnjih Miloševićevih socijalista buknula je rasprava o tome „ko je izdao“, gotovo i svi ostali stariji političari u Srbiji bi da se očešu za zasluge, a realizator koji je imao petlju da uđe u osinje gnezdo, Čedomir Jovanović, izgovoriće, u kontekstu navodnog srbijanskog suočenja s prošlošću, vučićevski pasaž koji bi, da nam nije poznata Jovanovićeva oštroumnost, zvučao kao verbalni incident hospitalizovanog pacijenta. 

„Ovo naše društvo koje je razapeto i izubijano, mi smo napravili seriju o Miloševiću i njegovoj porodici, ona je snimljena u ovoj zemlji i emituje se na nacionalnoj televiziji, do pre dve tri godine niste imali film o Čerčilu, u Hrvatskoj se niko ne usuđuje da napravi seriju o događajima iz skorije prošlosti i ulozi Franje Tuđmana u svemu tome. To je ovde urađeno. Kad igrate Đinđića, mene ili Miloševića, ceo život ćete biti Prle i Tihi“, rekao je Jovanović. 

Tako, dakle, to ste „vi“ uradili. Nešto je urađeno - dobar posao scenariste i reditelja, glumaca, cele ekipe, rekosmo li - ali to nije suočenje s prošlošću, još je manje stavljanje Miloševića i njegovih doglavnika, naravno i milionske armije saučesnika, na pravo mesto, a nimalo nije lustracija, ili izvinjenje susednim narodima, porodicama stradalih, žrtvama koncentracionih logora, genocida. Srbija, po slovu haške presude, nije učinila sve da ga spreči. 

To je mogao Slobodan Milošević. 

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: screenshot/YouTube

 

Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. SHORT STORY SHORT: HDZ nas je naučio da je otpor uzaludan

    03.04.2021.

    Lana Bobić

    SHORT STORY SHORT: HDZ nas je naučio da je otpor uzaludan

  2. DRUGO MIŠLJENJE ZDENKA DUKE: Kakav je to primjer Zoran Milanović?

    28.03.2021.

    Zdenko Duka

    DRUGO MIŠLJENJE ZDENKA DUKE: Kakav je to primjer Zoran Milanović?

  3. BURE BARUTA: Put za ilovaču

    24.03.2021.

    Ahmed Burić

    BURE BARUTA: Put za ilovaču

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije