BRATSTVO I UBISTVO

Kosovo - mrvicu bliže od Azerbejdžana

ritn by: Jerko Bakotin | 30.09.2014.
BRATSTVO I UBISTVO: Kosovo - mrvicu bliže od Azerbejdžana
„Jedan Prizrenac mi je sarkastično kazao da se na Kosovu bratstvo i jedinstvo ispostavilo kao 'bratstvo i ubistvo'. Zvučalo je kao precizan opis dojma Mitrovice, koja je, nekako, dok smo se tumbali po makadamskoj cesti za Prištinu - autoput je u izgradnji - nužno ostavila okus ljudskog poraza“, piše Jerko Bakotin u drugom dijelu reportaže koju iz Kosovske Mitrovice donosi Lupiginim čitateljima. Razmišljajući o Kosovu s kojim smo nekada bili u istoj državi i vremenima kada je radniku iz Mitrovice bilo sasvim normalno da si priušti ljetovanje u Dubrovniku, zaključuje kako je Kosovo danas hrvatskim klincima tek mrvicu bliže od Azerbejdžana.

„Radnici Trepče, dosledni slobodarskim tradicijama, odazvali su se pozivu KPJ i pod vodstvom druga Tita masovno učestvovali u narodnoj revoluciji. U teškoj borbi oni su dali stotine žrtava koje novim generacijama služe kao svetao primer odanosti svome narodu i partiji... Pokupljene sa raznih strana i gudura, u ovoj grobnici počivaju kosti poginulih boraca rudara 1941-1945“.

Kosovska Mitrovica
Moćni modernistički spomenik Bogdana Bogdanovića ponad Mitrovice (FOTO: Lupiga.Com/Jerko Bakotin)

S brdašca poviše sjeverne Mitrovice, gdje se nalazi, puca pogled na obronke Kopaonika, Bajgore, ostalih brda i čitavu udolinu u kojoj se nalazi grad. Čitamo natpis pored moćnog modernističkog spomenika koji je rudarima Trepče, sudionicima NOB-a, izradio Bogdan Bogdanović. Osim natpisa, na srpskom i albanskom, tu je i popis mrtvih rudara, imena srpska i albanska...

Prvi dio - PROŽVAKANI I ISPLJUNUTI: Živjeti u Kosovskoj Mitrovici

Osim tamo gdje ama baš mora, dvojezičnost danas na većini Kosova postoji jedino na grobnicama i jugoslavenskim relikvijama. Južno od Ibra, na golemoj većini prometnih natpisa išaran je srpski dio. Putem do spomenika prošli smo pored grafita kao što su „Ratko Mladić“ ili „Smrt Šiptarima“... Dvojezični natpisi išarani su čak i u Janjevu; reći će mi Una kroz smijeh par mjeseci kasnije, slušajući srpski radio Kosova i Metohije o razbijanju dvojezičnih ploča u Vukovaru: „Vaše vlastite metode...“

Mitrovački klaunovi

Spuštamo se s brda, i dalje pomalo utučeni od razgovora, dirnuti aurom bratstva i jedinstva koja još uvijek slabašno isijava iz Bogdanovićeva oltara. Potom čujemo – prvo tiho i polagano, a potom sve snažnije – neku graju, zatim neku neočekivanu melodiju.

Kosovska Mitrovica
"Ne šiptarskim izborima" (FOTO: Lupiga.Com/Jerko Bakotin)

„In every life we have some trouble, when you worry you make it double, don't worry, be happy...“, ori se zrakom. Gomila djece vrišti od radosti, odraslima se, za razliku od većine ljudi ovdje, na licu nalazi kes. Nekoliko komičara crvenih nosova izvodi točku: lete baloni, sviraju se instrumenti, vašar senzacija usred oronule palanke.

„Mi smo članovi organizacije 'Klaunovi bez granica'. Dvadeset i pet godina donosimo veselje djeci ratom pogođenih i drugih nesretnih dijelova svijeta. Na Kosovu smo bili petnaest dana, a za par dana idemo u Afriku“, kaže David iz španjolske Ibize. Mitrovica, čini se, krije razna iznenađenja.

Klaun
"Klaunovi bez granica" (FOTO: Lupiga.Com/Jerko Bakotin)

Napuštamo klaunove i vraćamo se prema mostu. Srećemo novopostavljenog Grigorija Stepanoviča Šćerbina, ruskog konzula koji je 1903. godine došao u Mitrovicu. Prema beogradskoj „Politici“ ne bi li se Rusija „uvjerila u tadašnja stravična stradanja Srba pod terorom Albanaca“. Ostavio je ovdje kosti uslijed albanskog atentata; danas je pored statue ruska zastava i natpis: „Kap bratske ruske krvi krenula je u potoke srpske krvi koji stolećima kosovom teku...“.

„Lokalni Srbi osećaju se razočarani i izdani od strane Beograda. Rusija im pruža osećaj sigurnosti, ruska vlada je slala pomoć, čak i delila pasoše“, govori Una. Briselskim sporazumom, međutim, Beograd je priznao suverenitet vlade u Prištini nad čitavim teritorijem Kosova i primaknuo se na korak do priznanja nezavisnosti. Po sporazumu, i na sjeveru su važeći jedino dokumenti Republike Kosovo, kao što su jedino kosovske policijske snage legalne. Gradonačelnik Goran Rakić, primjerice, nije originalno trebao biti na čelu grada: na izborima je najprije pobijedio Krstimir Pantić, ali on je odbio prisegnuti ispred simbola Republike Kosovo.

Predviđeno je i rasformiranje takozvanih „paralelnih institucija“ financiranih iz Beograda u kojima radi 22.000 Srba, a plan za njihovo zbrinjavanje – ne postoji.

Kosovska Mitrovica
Ostavio je ovdje kosti uslijed albanskog atentata (FOTO: Lupiga.Com/Jerko Bakotin)

„Još jednom smo obmanuti i izmanipulisani od strane našeg najvećeg emotivnog i strateškog partnera – Beograda – te iskorišćeni za jačanje njegove pozicije u Briselu“, sumirao mi je par dana ranije Nenad Rašić, ministar u Vladi Kosova. Vjerojatno je pitanje vremena kada će Srbija priznati Kosovo, a tih nekoliko postotaka kosovskih Srba velikim će dijelom biti prepušteni sami sebi – i Prištini.

U Bošnjačkoj mahali

Nakon što kod mosta skrenemo desno - još uvijek smo na sjeveru - kao da prelazimo neku nevidljivu granicu. Oko nas više nema natpisa „Ne šiptarskim izborima“ ili murala posvećenih Rusiji. Okružuje me more crvenih zastavica i crnih orlova, i to na trgu koji nosi ime – Adema Jasharija.

„Bošnjačka mahala je najpoznatija od nekoliko albanskih enklava unutar severa Kosova. Albanci, koji su ovdje ostali i nakon rata, tvrde da nemaju mnogo problema s lokalnim Srbima, za razliku od nedavno pridošlih Srba-izbeglica. No, kada je Rakić postavio 'Park mira' i odredio mesto za izgradnju spomenika Caru Lazaru, revoltirani, odlučili su podignuti spomenik vlastitom heroju, i to Jashariju. Ubadanje Srba u oko“, primjećuje Una.

Mek Milutin
Nedaleko od Mek Milutina Bošnjačka je mahala (FOTO: Lupiga.Com/Jerko Bakotin)

Dolazimo do neke čajdžinice. Muškarci srednjih godina sjede na rubu trotoara. Započinjemo na albanskom...

„Kroat? Pa mog'o si odma' da srpski pričaš, kaže mi Ruzhdi Kuchi“, nakon što je Una zaustila „Gazetar, koljegu jem i Kroacis...“.

„Danas nema problema. Posle rata, još tri-četiri godine su nas napadali Srbi, hteli da očiste ovaj deo. Ali nisu mogli. Ostalo je jedno tri hiljade ljudi ovde, ali odlaze. Jesi proš'o ulicom? To su sve Srbi bez dozvole izgradili, sad ih ima više nego nas“, govori.

Da li vi možete slobodno na sjever, pitam. Bojite li se?

„Pojedini, retko ko može... Nije baš baš! Sad ne diraju, ali bilo je napada, zato ljudi ne idu. Ja Srbe ne razumem – idu po jugu i niko ih ne dira. U tržnom centru više ih je nego Albanaca, a kad naiđe neka emisija onda je – 'ne smemo da se kretamo'“, nastavlja Ruzhdi.

Sada sjedimo i mi s njima na trotoaru, donose nam čaj. Pričamo u mraku, iznimno su ljubazni. Oni preko govore da se boje, kažem.

„Ma ko?! Evo idemo sad dole u Mitrovicu, ima da nađeš Srbina koji šeta, niko ga ne dira...“, glasno odgovara.

„Ako si iš'o po onim tamo robnim kućama sve su registracije kao da si u Srbiji... Baš na jugu su registracije 'Kosmet' malo delikatnije, jer to se ne zaboravlja preko noći šta je bilo“, dodaje drugi muškarac.

Karabinjeri
Koliko još treba vode proteći Ibrom da Srbi i Albanci počnu normalno živjeti? (FOTO: Lupiga.Com/Jerko Bakotin)

Obojica govore srpski vrlo tečno. Naselje je, kaže nam Kuchi, ime dobilo po Bosancima koji su odseljavali u Tursku nakon austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine. Mnogi su na putu ostali u Mitrovici.

Koliko će vremena proći dok Srbi i Albanci ne budu mogli normalno živjeti?

„Da nije ekstremista, ovo bi odma' moglo da se završi. Da nije Srbije, da im kaže – vi ste Kosovari, okrenite se Kosovu. Ja ne mogu njih da shvatim, šta su uradili... Pa hajde, ne mogu s Albancima, pa ne mogu s Bošnjacima, pa ni sa Hrvatima. Pa nisu svi protiv njih! Teško je pod ovim uslovima da dođe do pomirenja – ti se slobodno krećeš i niko te ne dira, a ovamo daješ izjave kontra...“, kaže.

Naš sugovornik Ruzhdi, inače, je Bošnjak. Većina njih ovdje svoja imena piše albanskim pravopisom.

„Ali porasli smo s Albancima. Kao što su i Srbi s nama porasli. Nikad se od njih ne bi nadali – ovde je skoro svaka kuća bila zapaljena, u Bošnjačku mahalu. I to sve komšije. Nisu došli iz Srbije da pale. Zato su im i trebale maske, šta će onom iz Srbije maska!“, tumači nam sugovornik.

Srbi se uvijek vraćaju na takozvane „martovske događaje“, pogrome iz 2004. godine kada su diljem Kosova zapaljene stotine srpskih kuća i crkava, kažem.

„Opet je više Albanaca nastradalo. Oni kukaju, a nema ih više od hiljadu ubijenih i nestalih, šta ne pričaju o jedanaest-dvanaest hiljada Albanaca! Imam neke drugare Srbe, pijemo čaj... Sve zavisi od Beograda, a Priština popušta. Pazite, oni sad prave Savez srpskih opština Kosova! Republiku, ko u Bosni. Ne može državu u državi da stvara!“, nastavlja Ruzhdi.

Pogled s trotoara

Briselskim sporazumom, naime, predviđeno je stvaranje asocijacije srpskih općina. Međutim, i albanski i srpski političari s kojima sam razgovarao uvjeravali su me da ta institucija neće imati nikakve zakonodavne ni izvršne moći.

Ima li posla, zanima nas.

„Mladi – skoro niko ne radi. Mi stari pojedini, što su se vratili na posao... Takva je politika zapošljavanja, nijedna fabrika ne radi. Četrdeset godina rada i penzija sto eura, to nije ni socijalna pomoć. Kod privatnika plata mizerija, 150 eura. I za to da se radi mesec dana, bez odmora, ne donose se zakoni za radne odnose“, kaže Ruzhdi.

Kosovska Mitrovica
"Oni kukaju, a nema ih više od hiljadu ubijenih i nestalih, šta ne pričaju o jedanaest-dvanaest hiljada Albanaca!"  (FOTO: Lupiga.Com/Jerko Bakotin)

„Nula, ispod nule! Bilo bi nekog života, i zajedničkog, samo kad bi se fabrike pokrenule, fabrika akumulatora, đubriva, pa legendarna Trepča... Doktori nauka rade fizičke poslove. Evo omladina po ceo božji dan šeta... U kafiće, gde će... I droga i prostitucija i alkohol...“, dodaje drugi muškarac.

On je inače, doznajemo, veliki ljubitelj nogometa – i Splita.

„Išli smo da gledamo utakmice kad je Trepča ušla u prvu ligu, ali i bez toga! Ja sam bio vatreni navijač Partizana! Išli smo iz Kosova polja u Beograd za svaki derbi, ovde je bilo više Partizanovih zastava nego Trepčinih. Ima i sad partizanovaca, samo što to ne ispoljavaju... Više nema ni fudbala. Srpska liga nikakva... Ovo ovde isto... Ima talenata, ali... Besposlenost je glavni krivac... Taj život nema više šansi da se povrati nikad...  Nikad! Nije znao čovek koji je deo Jugoslavije lepši – da li Dalmacija, Hrvatska, Bosna, Makedonija, znači sve!“, otvoreno će.

Znači, pitam, bilo je bolje u Jugoslaviji, prije Miloševića?

„Kako nije bilo bolje! Više to vreme nema nikad da se vrati, za hiljadu godina... Nije radio samo onaj dembelija, ko nije hteo da radi. Samo kombinat Trepča je imao 24 hiljade radnika... Jugoslavija je bila najjača od svih komunističkih zemalja. Tito nije dao da se mešaš u državu, a ostalo – radi šta 'oćeš. Krali su direktori i tada, ali, ta para nije išla van iz zemlje“, spremno će Ruzhdi.

„Amerikanac je bio Amerikanac samo što je imao više para, a naš pasoš je bio najvredniji na svetu. Mogao si i na Mesec da putuješ! Živeli smo bolje nego Amerikanci, a posle smo doživeli da živimo gore nego Rumuni“, dodaje „fudbaler“.

Govore kao da pitam samorazumljive stvari, jasne i djetetu.

„Milošević je uništio i Hrvate, i Bošnjake, i Albance... Ali najviše je uništio Srbe. Više im niko ne veruje. Lag'o je čitav svet dok nije udario NATO. Vadio se da ostane Jugoslavija. Jeste Jugoslavija, ali ne Velika Srbija. A koliko se puta sastao s Tuđmanom, gledali da podele Bosnu...!“, objašnjava nam Ruzhdi.

I dok su srpski sugovornici vrlo mračno promatrali svoju budućnost na Kosovu... 

„Ima budućnosti, ali da se pokrene ekonomija i prorade fabrike! Sreća šta ima puno ljudi van koji šalju pare, da nema toga, bog zna šta bi se ovde desilo. I ovde, i u Hrvatskoj, i u Bosni – jedino ekonomija! Kad imaš hiljadu petsto eura plate, šta te briga s kim radiš, nećemo da pitamo koje si nacije. I narod bi se pomirio! Šta te interesuje jel' ko Srbin ili Albanac. A ovako – dokoni ljudi, dosadno im i onda – 'ajd' udari Srbin ovako, Albanac onako... I prolazi vreme“, za kraj će.

Mos na Ibru
Most koji ne spaja (FOTO: Lupiga.Com/Jerko Bakotin)

Već je kasno, ostanemo li duže, nećemo naći prijevoz za Prištinu.

Mogu li vas za ime pitati, obratim se „fudbaleru“.

„Nemoj, ima da snimam jedan film u Holivudu, pa možda...“, odgovara.

Bilo je zgodno maloprije završiti reportažu, ali ima još nekoliko stvari za ispričati.

„Vidi, što se nas tiče, građana, što smo se tu rodili, mi stari Mitrovčanci... Mi možemo da prođemo... Političari naprave mržnju, ne daju da se sredi, imaju biznis... Ja sam porastao ovde, građanin sam Mitrovice, nisam video sela... Za mene su svi isti... Ja znam i turski i srpski... Od dobre sam familije, svi me znaju. Živeo sam i s Bošnjacima, Crnogorcima, Srbima... I dan danas sam takav, ja ću sa svakim da sedim, s ciganom, ja pet para ne dajem... Ja sam univerzalan“.

Odnosno, da nam ispričaju.

„Iz stana su me isterali na severu, pre petnaest godina, tamo kod mosta. Paramilitari da me uzmu - spasio me komšija, rek'o – nemoj njega, on je Mitrovčanac... Odem danas nekad na sever, pijemo pivo, sedim s njima kod barikada, baš fino, rek'o, što smo se sreli... Pustio sam jednog starog Mitrovčanca u stan, dobar dečko...  Petnaest godina gledaš svoj stan, živiš pod kirijom, k'o azilant. A izbeglištvo u Makedoniji i Nemačkoj..."

Okus ljudskog poraza

Lunjajući po mraku rubom Mitrovice naletjeli smo na muškarca i ženu, bračni par; ponudili su se da nas odvezu u Prištinu.

„Oni su, dobro, uradili to šta su uradili... Nije trebalo...  Živeli smo dobro, a sad... Pet prsta nisu isti!... Nekome su izgoreli dušu, nekome celu familiju... Pričali da će ovde da pukne, a puklo u Hrvatsku, pa u Bosnu... Kažu - 'vidite šta rade Hrvati'. Čekaj drugar, pa i ti si nekom izgoreo dušu, tako će i tebi neko da uradi...“

Od trenutka kad sam stupio nogom na most preko Ibra, sakupljala se u grlu neka odvratnost, neka neugoda.

„Pre je ovde bilo – ako govoriš srpski odma' te ubiju, sad je, vidiš, opušteno... Ali ja ne smem na sever da idem... Nije ni njima lako, patimo svaki na svoju stranu... Stari Mitrovčanci su dobri, ali imaju pritisak od ovih što su došli, izbeglice...“

Prezir finih prema brđanima, pomislih, uvijek je bio gadna klasna osobina. S druge strane, koliko uglađenih monoetničkih hrvatskih građana, što bi na Kosovo nosom frknuli, govore tri jezika?

„Milošević? Otkako on doš'o, nikako više nije bilo dobro... I pre njega bilo je šikaniranja naše braće u vojsci, ja sam bio... Bijeljina, Kalinovik... Ode dečko u vojsku, ne zna srpski... Vrati se mami u sanduku... Ja nikad nisam im'o problema, nije da falim sebe... Ali kad su počeli da zajebavaju, ja sam bio mnogo loš... 'Ajd' Šiptaru da puziš, u sobu!... Ma, ko da puzi bre ?! Tri metra je odletio, nokaut... Više nisu smeli ni da me gledaju... Ja sam u papuče bio u vojsku, vezista...  Davao sam vezu svima da kući zovu... Srbin, desetar Slovenac, Turčin, ciganin, nisam gled'o... Šta da ti kažem, ja sam takav...“

Kosovska Mitrovica
Grad koji ostavlja okus ljudskog poraza (FOTO: Lupiga.Com/Jerko Bakotin)

Ni bizarno otkriće, mjesecima kasnije, da u Mitrovici živi i Emin Gjinovci, pljunuti Hitler, odnosno „Hitleri“ – smeđa uniforma, desna ruka u zraku, zajednička  fotografija 40 eura (jebiga, fabrike ne rade) – neće izmijeniti taj depresivan okus.

„Mržnja je počela kad su uzeli Ustav... Mi smo opet sedeli i pili sa njima, ama nije to bilo k'o pre... Oteralo me s posla 1990. godine ...  Navečer bi izaš'o da šetaš, a crna ruka uzme čoveka da ubije...“

Nekoliko dana kasnije listam neku knjigu i nalijećem na Titove citate o Kosovu: „Vi treba da usađujete u srca mladih ljudi da je međunacionalna mržnja najveća ljudska tragedija“, poručio je Tito prosvjetnim radnicima Prištine 25. ožujka 1967. godine. Jedan dan kasnije: „Nažalost, još ima ljudi koji ne misle o tome šta znači socijalistička Jugoslavija, u kojoj su sve nacionalnosti ravnopravne“.

„Jel' mogla Jugoslavija? Stara jeste! Ne ova Miloševićeva... Bilo bi fenomalno... Ja za sebe, boga mi, super sam prolazio...  Iš'o vozom u Dubrovnik, u Kupare... Niko me nije pitao ni ko sam ni šta sam...  Nisam mog'o da potrošim pare...“

Uništenjem te države nestala je čitava društvena forma u kojoj je radniku iz Mitrovice bilo normalno da si priušti ljetovanje u Dubrovniku. Umjesto nje dobili smo rasističke teorije o vjekovnoj mržnji ovdašnjih naroda, a hrvatskim klincima Kosovo je danas mrvicu bliže od Azerbejdžana.

Nekoliko dana kasnije jedan Prizrenac mi je sarkastično kazao da se na Kosovu bratstvo i jedinstvo ispostavilo kao „bratstvo i ubistvo“. Zvučalo je kao precizan opis dojma Mitrovice, koja je, nekako, dok smo se tumbali po makadamskoj cesti za Prištinu - autoput je u izgradnji - nužno ostavila okus ljudskog poraza.

„Sada plate male... Nije to samo u nas, i u Makedoniju isto, gde god je rat bio... Treba opet zajedno da sedimo, da živimo kako smo živeli...Komunizam je bio super!“

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Lupiga.Com/Jerko Bakotin

 

Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. PROFESORSKI MEMENTO: Jedan od onih dana

    31.10.2018.

    Razrednik Divljak

    PROFESORSKI MEMENTO: Jedan od onih dana

  2. PRŽENJE MOZGA: Novi Sad – ružan kao radikal

    15.10.2018.

    Dinko Gruhonjić

    PRŽENJE MOZGA: Novi Sad – ružan kao radikal

  3. BURE BARUTA: Sretne vam još četiri godine ovoga

    09.10.2018.

    Ahmed Burić

    BURE BARUTA: Sretne vam još četiri godine ovoga

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije