KRIVICA NE MOŽE BITI KOLEKTIVNA

Otpor okovima identiteta u vremenu zla

ritn by: Vojislav Durmanović | 15.07.2019.
KRIVICA NE MOŽE BITI KOLEKTIVNA: Otpor okovima identiteta u vremenu zla
Uprkos hiljadu i jednom racionalnom razlogu - činilac identiteta učinio je ovu životnu situaciju krvoločnom i ubilačkom. Đoki, sa srpskim prezimenom, sudbina žrtve nije bila predodređena: ali, on ju je prihvatio i bio ubijen. Primer je to jednog od brojnih ličnih činova i del, malih, ali velikih ljudi, koji su se u vrtlogu zločinačkih identitetskih doktrina našli na "drugoj strani". To im nije smetalo da pronađu hrabrost, da napipaju srce, da osete dušu i ustanu sa čeličnom voljom, žrtvujući sopstvene živote. Ovih dana navršava se godišnjica genocida u Srebrenici. Naviru mnoga sećanja, a čovečanstvo još traži odgovore. "Zašto" je, čini se, još daleko. I taman kada sam razočarano pomislio kako se među Mladićevim i Bearinim ubicama nije našao ni jedan pravednik da baci oružije i vikne "neću", utešio sam se činjenicom da barem delimično nisam upravu.

"Ubilački identiteti" Amina Malufa jedno su od onih pisanih dela koja na našim prostorima uveliko prerastaju svoju književnu i naučnu dimenziju, postajući zbog svoje aktuelnosti više vrsta pedagoškog dela i pokušaj objašnjenja društvenog poretka koji ovde, sa manjim ili većim prekidima prosvetiteljskog reda i mira, postoji već duže od pet vekova. Maluf, pojedinac izuzetno složene identitetske pozadine u kojoj se prepliću uticaji Istoka i Zapada, hrišćanstva i islama, arapskog sveta i frankofonije sebe opisuje kao čoveka "bez zemlje, grada i plemena", kao "sina puta" kome "svi jezici i molitve pripadaju, dok on ne pripada ni jednoj od njih". On, "večiti manjinac" snažno se opire etničkom, verskom, klasnom i drugim vrstama nasilja čiji su uzročnici razlike u identitetu nasilnika i žrtve. Francuski akademik postavlja niz pitanja vezanih za lične nedoumice i probleme novopridošlih emigranta, odnose arapskog sveta i zapadnih društava, istorijski razvoj hrišćanske i islamske civilizacije posmatrajući identitet kao "pantera", dvosekli mač koji obogaćuje nasleđe čovečanstva kulturnom i lingvističkom raznolikošću, istovremeno ga "u vremenima iskliznuća" skrnaveći ratovima, mržnjom i zločinima.

Maluf kaže da je identitet duboko individualna kategorija na koju utiču razne spoljašnje okolnosti, neprestano ga oblikujući i menjajući. Za njega, identitet je plod, a ne koren. Dalju teorijsku razradu prepuštam filozofima i sociolozima, vraćajući se na jedan istorijski izvor o kome sam već ranije pisao i na njegov, nama važan detalj. Kragujevački masakr iz oktobra 1941. godine progutao je više od 2.500 nevinih života, među njima i veliki broj đaka i njihovih profesora.

"Ubilački identiteti" (FOTO: Laguna.rs)

Žrtve ovog zločina takođe su imale jasnu identitetsku odrednicu: bila je reč o muškarcima starijim od šesnaest godina, uglavnom srpskog ali i romskog i jevrejskog porekla. Jedan od njih bio je i bivši uposlenik bijeljinske gimnazije Nikola Mačkić, profesor veronauke poreklom iz Ključa. Okupatorski vojnici upali su u odeljenje četvrtog razreda pod njegovim razrednim starešinstvom, uz obrazloženje da će učenici biti odvedeni na stratište i da su on i ostatak nastavnog kadra slobodni da idu. Mačkić, zajedno sa direktorom i nekolicinom profesora, nije želeo da se odvoji od svojih učenika. Odveden je na streljanje zajedno sa njima, odbijajući njihove predloge da se spase smrti tako što će se, zbog svog specifičnog prezimena, izjasniti kao Hrvat iz zapadne Bosne - dakle, kao neko ko se ne uklapa u obeleženu grupu predodređenu za ubistva. Štaviše, razuveravao je egzekutore uzvicima: "Ja sam Srbin, a ne Hrvat iz Bosne!". Na kraju je pogubljen zajedno sa ostalima.

Da li je Mačkićeva javna potvrda vlastitog identiteta, u trenucima kada mu zbog toga preti izvesna smrt, zapravo čin lojalnosti prema sopstvenom narodu ili akt solidarnosti sa učenicima i ostalim građanima odvedenim na gubilište? Verujem da razlog leži u ovom drugom. Zato sam čvrsto uveren da kada bi se lik tog istog profesora Mačkića preneo pedeset godina kasnije, u 1991. godinu na ulice razrušenog Vukovara, on bi jednako velikom unutrašnjom snagom iz sveg glasa prkosio pijanim bandama srpskih dobrovoljaca rečima: "Ja sam Hrvat, a ne Srbin iz Slavonije!". Nacionalne i zavičajne odrednice samo su promenljivi pojmovi u hrabroj formuli koju je Mačkić izgovorio te krvave jeseni, a čiji rezultat leži u poistovećivanju sebe, svog ličnog identiteta sa identitetom ugroženih, time barem na moralnom planu razobličavajući sveopštu klanicu. Ogromna snaga solidarnosti progovorila je u još (ne)poznatijem slučaju te iste 1941. godine, u vreme antifašističkog ustanka u centralnoj Srbiji.

Reč je Jozefu Šulcu, kaplaru Vermahta poreklom iz Barmena, zaljubljeniku u umetnost i enterijer. Nemački steljački vod pogubio je šesnaestoricu partizanskih zarobljenika 20. jula, u blizini Smederevske Palanke.


Fotografija strijeljanja partizana iz 20. srpnja 1941. godine. Vjeruje se da se na njoj nalazi Joseph Shultz, vojnik bez šljema na glavi, ali oko toga postoje prijepori (FOTO: Wikipedia)

Fotografija napravljena neposredno pre pogubljenja ukazuje na lik vojnika koji bez šlema i goloruk prilazi plastu sena gde vezani zarobljenici sa povezima preko očiju čekaju komandu za izvršenje. Posleratne ekshumacije utvrdile su da je Jozef Šulc, kaplar koji je odbio da strelja ljudska bića za koja je otvoreno smatrao da su nevina, streljan zajedno sa njima. Između vojničkog i ljudskog poziva on je izabrao onaj koji mu je poveren rođenjem: vojnik koji je odbio da ubija, ne zvuči li to poetski? Pridodamo li tome da je isti za svoju dobrovoljno donesenu odluku platio životom, otvaramo filozofsku temu. Postoji li zakletva vojsci ili otadžbini koja čoveka obavezuje na neljudskost? Da li je argument izvršavanja naređenja pred tribunalima za ratne zločine uopšte validan? Nije li ljudska, pa i vojnička čast, neumrljana krvlju nemoćnih i nevinih, preča od izvršenja zadatka ili vojne pobede? Pokušavajući da dam odgovor na ova pitanja, moram da zaključim: sve i da je priča o Jozefu Šulcu potpuni mit, kao što neki istoričari kažu - "trebalo bi je izmisliti", što reče Volter. Lakše se diše sa tračkom nade, sa uverenjem o njenoj istinitosti.

Danas, službenici nemačkog Bundesvera imaju posebno, zakonski regulisano pravo, koje im omogućava da odbiju bilo koju naredbu nadređenog ukoliko osećaju prigovor savesti, ili je vide kao suprotnu sa elementarnim humanim načelima. Ipak, divlji zloduh balkanskih međuetničkih klanica nije ni približno tako "darežljiv". To nam govori priča o Đoki Stevanoviću i njegovom poznaniku Smailu Ribiću. Đoko je bio jedan od uglednijih Srba iz okoline Brčkog koji je u politiku raspadajuće države ušao pred sam početak rata u Bosni, 1992. godine kao zastupnik SDS-a, vodeće srpske stranke. Svoj ugled i položaj usmeravao je ka smirivanju međunacionalnih tenzija, često istupajući u selima sa bošnjačkom i hrvatskom većinom. Po izbijanju rata, ova mesta našla su se u okruženju jakih srpskih snaga, što je za većinu stanovništva značilo progon i smrt. Đoko se, sasvim neočekivano, upustio u svoju ljudsku misiju na molbu kolege Smaila Ribića, lokalnog funkcionera SDA, da ga preveze do slobodne teritorije. Do tog trenutka, njih dvojica se nisu poznavali; štaviše, politička situacija ih je suprotstavljala. Ali, Đoko nije mario za to. Verovao je u međuljudsku solidarnost, i stradao svedočeći joj.


Đoko Stevanović (FOTO: mreza-mira.net)

Njihovo vozilo zaustavljeno je na jednom od punktova dobrovoljaca iz Srbije, tzv. šešeljevaca. Oni su ih pretresli i odmah pohapsili, nudeći Đoki slobodu i život ako se, krajnje simbolički, odrekne kolege - "balije". Opet, uprkos hiljadu i jednom racionalnom razlogu - činilac identiteta učinio je ovu životnu situaciju krvoločnom i ubilačkom. Đoki, sa srpskim prezimenom, sudbina žrtve nije bila predodređena: ali, on ju je prihvatio. Obojica su internirani u logor Luka u Brčkom, gde su ubijeni u naredna dva dana.

Ovi primeri samo su neki od brojnih ličnih činova i dela običnih i prosečnih, malih, ali velikih ljudi, koji su se u vrtlogu zločinačkih identitetskih doktrina našli na "drugoj strani". To im nije smetalo da pronađu hrabrost, da napipaju srce, da osete dušu i ustanu sa čeličnom voljom, bez ikakve šanse, žrtvujući sopstvene živote.

Ovih dana navršava se godišnjica genocida u Srebrenici. Naviru mnoga sećanja, a čovečanstvo još traži odgovore. "Zašto" je, čini se, još daleko. Neka tako i ostane: ali "kako" je sve bliže, a što bliže - to teže za razumeti. I taman kada sam razočarano pomislio kako se među Mladićevim i Bearinim ubicama nije našao ni jedan pravednik, nijedan Jozef Šulc, da baci oružije i vikne "neću", utešio sam se činjenicom da barem delimično nisam upravu.

Poslednja u ovom nizu priča o ljudima koji su okove identiteta zbacili onda kada su im jedino oni garantovali sigurnost i opstanak jeste priča o Fahrudinu Muminoviću, dečaku koji je sa sedam godina preživeo streljanje u Orahovcu. Od odlaska u sledeću "turu", pred streljački stroj, spasao ga je vozač vojnog kamiona, koji ga je, rizikujući sve, ranjenog odvezao u zvorničku bolnicu. Taj veliki čovek preminuo je prezren i otuđen od svoje sredine zbog svedočenja o podvigu koji je učinio, dok Fahrudin, sada kao odrastao mladić, živi u rodnim Urkovićima kod Konjević Polja. Stalno se boreći sa traumatičnim sećanjima, odlučan je u jednoj stvari: da nema razloga da ikoga mrzi. Krivica ne može biti kolektivna niti urođena, ona ne može biti deo identiteta bilo koga osim zločinca. Ljudskost, ljudskost je jedina trajna kategorija, zaveštana svim ljudima njihovim dolaskom na svet. Sve ostalo su prepreke u glavi, fabrikovane predrasude, društvene anomalije, iskrivljenja savesti i patološke pojave. Zato, dokle god na ovom svetu postoji i jedan sledbenik Malufove vizije "novog humanizma" i religije ljudskog dostojanstva - ovi ljudi biće njeni apostoli i heroji.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: wikipedia/mreza-mira.net


Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. IVAN ERGIĆ: Povratak

    16.10.2019.

    Ivan Ergić

    IVAN ERGIĆ: Povratak

  2. FENOMEN GRETE THUNBERG: Objekt perverzne zabave medija i javnosti

    01.10.2019.

    Nataša Škaričić

    FENOMEN GRETE THUNBERG: Objekt perverzne zabave medija i javnosti

  3. BURE BARUTA: Nazovi Toplane zbog ratnog zločina

    30.09.2019.

    Ahmed Burić

    BURE BARUTA: Nazovi Toplane zbog ratnog zločina

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije