Sreda 1. januara 2025.

Rano ujutru razmišljam o tome šta za mene znači nova godina. Ne znači ništa novo, već nekakav nedorečen nastavak. Pitam se, da li dolaze doba maglovite neizvesnosti ili zlokobna vremena. Ništa nismo naučili za trideset godina. Širenje javne grubosti je „plod“ lošeg raspoloženja. Pobedio je kapitalizam, a pobednici baršunaste revolucije postali su novi buržuji. Za jednu ili dve decenije nova je klasa učvrstila svoju vlast. Završili smo u kapitalizmu izgrađenom na ruševinama socijalizma, bez sopstvenih temelja. Ljudi beže u praznike kako bi bar nekoliko dana zaboravili na beznađe.

Petak, 3. januara 2025.

U prvoj polovini devedesetih sa užasom sam shvatio da su Muslimani u javnim medijima bez izuzetka nazivani islamskim fundamentalistima. Tada sam često mislio na svog prijatelja Dževada Karahasana, sa kojim sam se osamdesetih godina puno družio u Sarajevu. Sećam se kako mi je u ulici Maršala Tita pokazivao neke zgrade izgrađene u vreme Austrougarske, da bismo potom odjednom prešli jednu nevidljivu granicu i našli se u drugom svetu – na Baščaršiji. Uvek su me privlačile granice na kojima se susreću različiti svetovi. Verovatno zato što su se u Novom Sadu takođe sudarila dva sveta: ovde su se susrela balkanska i srednjoevropska kultura. 

FRAGMENTI IZ DNEVNIKA - LÁSZLÓ VÉGEL: Ispisivanje vremena, u međuvremenu

Tada sam samo naslućivao da je ta granica prepuna skrivenih političkih mina. U devedesetim godinama te su mine počele da eksplodiraju. Javni mediji su uopšteno govorili o Muslimanima, pa tako i o Dževadu Karahasanu. Ne tvrdim da islamski fundamentalisti ne postoje, ali su ih upravo dela Dževada Karahasana najefikasnije razobličila. Čak ni posle njegove smrti pre nekoliko godina, rukovodioci javne televizije nisu se izvinili. Bojim se da se neće izviniti ni vlasnici televizije Pink, koja ima nacionalnu frekvenciju, jer njihovi gosti u studiju uopšteno nazivaju Hrvate ustašama. Kako je reč upotrebljena uopšteno, odmah sam pomislio na svoje prijatelje, poput Slobodana Šnajdera i Miljenka Jergovića. Za mene su oni najoštriji kritičari ustaške ideologije. Ko će se njima izviniti zbog ovih grubih generalizacija? Ako ne vlasnik televizije Pink – a znam da ovo nema smisla – možda će to učiniti srpski ministar kulture … Dokle će trajati taj užasni tabloidni rasizam?

Nedelja 5. januara 2025.

Ujutru sam se probudio uz vest da je Srbija sa svih strana ugrožena. Predsednik Aleksandar Vučić tvrdi da studentske pokrete kontroliše hrvatska tajna služba. Nikad nisam mislio da hrvatska tajna služba ima takav uticaj da može mobilisati desetine hiljada studenata. Nešto slično ne bi mogla ni CIA!

"Svi" protiv samog Aleksandra Vučića (SCREENSHOT: YouTube) 

Ali to nije sve. Na jugu se Albin Kurti priprema za konačan udarac na srpstvo, nastavlja predsednik. Dok se na severu organizuju autonomaši, navodno pod okriljem programa nazvanog „Vojvođanska platforma“, koji predstavlja secesionističku opasnost jer želi poništiti „dostignuća“ Slobodana Miloševića – ukidanje autonomije Vojvodine – i vrati stanje od pre „Jogurt revolucije“. Uz sve to, Sjedinjene Američke Države od 15. januara uvode sankcije srpskoj naftnoj industriji, čime ugrožavaju ekonomiju Srbije. 

Ponedeljak, 6. januara 2025.

Dok je u srednjoistočnoj Evropi socijalizam postao pogrdna reč, vredi se setiti zapažanja Sándora Máraia: „Svaki kapitalizam koji na vreme ne sklopi razuman kompromis sa socijalizmom zapadnog tipa – neizbežno propada u jednu od varijanti crvenog, braon ili zelenog fašizma“. Tako je pisao ovaj mađarski pisac koji je od socijalizma sovjetskog tipa emigrirao u Ameriku. Srušili smo socijalizam, previše karijerista je igralo ritualni ples oko njegovog leša, ali ne znamo šta da radimo s trijumfalnim kapitalizmom. Paradoksalna srednjoevropska i balkanska kontradikcija razdire ovaj deo Evrope: u ime jednakosti i pravde mase dobrovoljno upadaju u zamku populizma jer veruju da će snažni vođa doneti pravdu. Put ka populizmu ovde je, priznajemo li to ili ne, popločan socijalističkim nadama. Mase više ne veruju demokratiji zasnovanoj na slobodnom tržištu koje stvara sve veću nejednakost, već polažu nade u jakog, pravednog vođu. To neminovno dovodi do ograničavanja sloboda, kulta vođe i njegove apsolutne vlasti, gušenja civilnog društva i inicijativa odozdo. Iako vođe obećavaju jednakost, zapravo služe oligarsima i stvaraju novu postsocijalističku oligarhiju.

Istovremeno, moramo priznati da autokratski sistem nije uveden silom, već je većina građana na slobodnim izborima, bežeći od slobode, odustala od svojih prava. Na poslednjim slobodnim izborima su odabrali dobrovoljno ropstvo. Od tada se povremeno postavlja pitanje: kako povratiti izneverena i izdata prava? Kako vratiti slobodnu štampu i vladavinu prava u strogo centralizovanoj autokratskoj državi? Veliki i mirni protesti do sada nisu dali rezultate. Izbori, koje strogo kontroliše vlast, takođe. Nakon mnogih neuspeha postavlja se pitanje: da li još preostaje revolucija? Da li dolazi nasilna (ne nužno krvava) promena režima? Ali to bi značilo odustajanje od ideje vladavine prava. Ogroman paradoks, jer smo decenijama stajali na strani vladavine prava. Ne govorite o revoluciji ako poštujete ideju pravne države. Revolucija je, uostalom, ambivalentna pojava u Srednjoj Evropi i na Balkanu. Mnoge istorijske događaje slavili smo kao revolucije, iako su pre svega to bili poštovanja vredni nacionalni oslobodilački pokreti.

Ako sadašnja vladajuća klasa razmišlja u širim okvirima, strogo bi se pridržavala normi vladavine prava, kako ne bi narušila ideju opšteg konsenzusa, kojom trenutno legitimizuje svoju vlast. Ako ih stalno narušava, time legitimizuje revoluciju koja odbacuje vladavinu prava. Ili treba strpljivo čekati neku novu baršunastu revoluciju? Velike dileme 20. veka ostaju aktuelne i u 21. veku. Stoga sam skloniji mišljenju da se 20. vek nije završio padom Berlinskog zida, već da su ove godine sličnije tridesetim godinama prošlog veka. Nešto se značajno promenilo u ovom sve krhkijem svetu.

Četvrtak, 9. januar 2025.

Tokom demonstracija srpskih studenata mnogi zauzimaju "lenjinsku pozu" i govore šta da se radi. Klonim se novopečenih revolucionarnih stavova punih samohvalisanja. Verujem da je nova generacija, današnji dvadesetogodišnjaci, sposobna da sama definiše kakvu budućnost želi. Ako nisu, onda zaslužuju svoju sudbinu. Vidim da se i njihovi autentični, nekonformistički profesori – s pravom – klone davanja recepata. Najbolji među njima su pre spremni da uče od svojih studenata. Moja generacija, kao i današnja srednja generacija, može se zadovoljiti time da prizna zašto je izneverila svoje najplemenitije ideje, ili odustala od njih. Zašto se desilo ono što se desilo? Ili može da objasni kakve su je to dramatične kontradikcije dovele do gubitka vere i nade. Zašto je doživela poraz na koji može biti mnogo ponosnija od pobednika koji su nas trijumfalno uveli u autokratiju. I priznavanje poraza spada među dragocene i plemenite ljudske i umetničke zadatke, koji ne isključuju to da budemo svedoci teških iskustava našeg doba. 

U tom pogledu često mislim na Sándora Máraia, koji je rekao da je svedočenje takođe čin. Ili, kako je Albert Camus u "Pobunjenom čoveku" objasnio – svedočenje je oblik pobune. Usput možemo priznati zašto smo tako dugo ćutali, a zatim uklesati naš testament: Najveći greh nije greška, već ćutanje! Vreme nas je pregazilo, kosa nam je osedela, ostanimo pobunjeni svedoci, ali nemojmo biti "sveznalice".

Petak, 10. januara 2025.

Razmenjujem pisma sa jednim od najznačajnijih hrvatskih dramskih i proznih pisaca, Slobodanom Šnajderom, koji iz Zagreba prati beogradske događaje. Pisac, koji uživa poštovanje među delom mladih zagrebačkih levičarskih intelektualaca privrženim duhu ’68, slaže se sa mojim mišljenjem objavljenim ranije na Lupigi, gde sam trenutne beogradske studentske proteste povezao sa 1968. godinom. Znam, naravno, da su tada okolnosti bile drugačije, drugačiji su bili i ideali epohe, pa čak i svetonazori. Međutim, postoji jedan element koji povezuje te dve tačke u vremenu. To je činjenica da se intelekt oslanja na nevine emocije. 

Slobodan Šnajder (FOTO: Lupigina arhiva/Denis Lovrović)

Proteklih decenija pročitao sam mnoge pametne i razumne knjige talentovanih autora, susretao se s bezbrojnim racionalnim objašnjenjima, ali većini je nedostajala emocionalna snaga ličnog uverenja. Nimalo me nisu privlačili učeni relativizmi, brižno, često previše mudro usklađeni "DA" i "NE". Ne verujem u intelektualnu posvećenost bez rizika. Gde ima mnogo "ALI", tu "DA" gubi svoju vrednost. „Budimo realni, tražimo nemoguće!“ – to je bila rizična ideja vodilja '68. Studenti – tada i sada – suočeni su s nemogućim samo zato što su realisti. Analiziram njihove zahteve; najvažnije nalazimo čak i u Bibliji: "Ne ubij!" i "Ne kradi!" Krvave ruke koje preturaju po džepovima građana imaju, dakle, i biblijski kontekst.

Subota 11. januara 2025.

Novosadski studenti protestuju ispred zgrade Bezbednosno-informativne agencije (BIA), koja se nalazi u blizini mog stana. Ispred nekoliko hiljada mladih ljudi postavljen je dugačak sto. Studenti su sa šoljama kafe i čaja zovu tajne agente na „prijateljski razgovor“, jer su isti ti agenti sve češće pozivali studente na takve razgovore. „Ne zovite nas, došli smo kod vas“, skandirala je masa. Tajna policija nije prihvatila poziv. Zgradu su čuvali interventni policajci spremni na razbijanje demonstracija.

Nedelja 12. januar 2025.

Potom je u Beogradu održan masovni protest ispred Ustavnog suda. Mogu samo zamisliti kako su se osećale sudije Ustavnog suda koje su odlučivale u korist vlasti, dok su im mlade devojke s osmehom nabrajale koliko je puta tokom poslednjih mesec i po dana prekršen Ustav, a sudije mudro ćutale.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: screenshot/YouTube

Sviđa vam se ono što radimo? Želite više ovakvih tekstova? Možete nas financijski poduprijeti uplatom preko ovog QR koda. Svaka pomoć naših čitatelja uvijek je i više nego dobrodošao vjetar u leđa.