Subota, 15. februara 2025. 

Samorazumljivo je da sam posle boravka u Beču najpre posegao za političkim esejima Hermanna Brocha, koje poznajem manje od njegove proze. Trilogija „Mesečari“, posebno njen treći deo – roman „Huguenau ili trezvenost“, prožet esejističkim fragmentima – danas je posebno aktuelan. U njemu se pojavljuje jedan od najupečatljivijih junaka Brochovog sveta „vakuuma vrednosti“, beskrupulozni ratni profiter Huguenau, koji prelazi sve moralne granice. Za nas poznata figura: poslovni ljudi iz „Balkanske lepotice“ imaju mnogo sličnosti sa Huguenauom. Smatram da su u današnjem „svetu bez stvarnosti“, u post-truth eri, oligarsi još pokvareniji, „pragmatičniji“, sebičniji i opasniji nego što su to bili u zoru kapitalizma.

Ponedeljak, 17. februara 2025. 

Oko podneva Aniko me upozorava da pogledam kroz prozor. Prvo prolaze motociklisti koji zaustavljaju saobraćaj, zatim ide i dugačka kolona. Na čelu natpis: „DASKE ĆUTE“. Ne mogu da se načudim dugoj koloni ljudi. Onda pročitam jedan od natpisa: „Srpsko narodno pozorište“. Da, glumci i pozorišni radnici protestuju uz studente. Pored Srpskog narodnog pozorišta, vidljive su table Ateljea 212, Narodnog pozorišta i Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Odjednom mi se stegne grlo. Siguran sam da su tu i mladi glumci iz moje predstave „Balkanska lepotica“, koja je premijerno izvedena 17. oktobra. Oni su već na dan premijere izgovorili reči koje su kasnije postale poznate: „krvave ruke“.

Nedelja, 23 februara 2025. 

Debela knjiga, nedeljama je ne ispuštam iz ruku, roman Jonathana Littella „Eumenide“. Memoari SS oficira o nacističkoj svakodnevici. „Baršunasti“ pakao 20. veka. Glavni junak raspravlja, dokazuje i objašnjava, da bi na kraju došao do ovog zaključka: „samo“ je radio svoj posao. „Od prošlosti ne možeš pobeći, ako ti se jednom zarije zubima, neće te više pustiti“, poručuje i detaljno opisuje zločine. „Ja sam kriv, vi niste. Vrlo dobro. Ali ipak morate znati da biste i vi učinili isto što i ja“. Kriv sam, pa šta? Nema više griže savesti. Nema više kazne, ravnodušno prihvatamo ono što nam se dešava. Neodgovorno „preživljavamo“ doba kolektivne krivice. Živimo u zloslutnim vremenima, treba izabrati. Ta svest me proganja već dugo, ali sada je (ponovo) postala fait accompli. Camusova misao se iznova i iznova potvrđuje. Nekada je umetnik sedeo na tribinama, stvarao za svoju dušu, ili u boljem slučaju, ohrabrivao mučenika, ali sada je primoran da siđe u arenu. Koliko je to drugačija ars poetica od one koja u istočno-centralnoevropskim tržišnim uslovima donosi slavu kroz sve komercijalniju lepu književnost, čiji bi se moto mogao svesti na to: budimo zabavni ili formalisti! Slobodan izbor! Prema Camusu, najprimamljivija zamka je upravo ta lažna sloboda. Možemo biti formalisti. Ne moramo slaviti vođu! Možemo biti i avangardisti, samo da ne vređamo vlast. Sakrijmo se u avangardnom kutku. Ko kaže da nema umetničke slobode?

U Srbiji studenti i dalje protestuju.

Četvrtak, 27. februara 2025. 

Hannah Arendt odobravajući citira Faulknerove reči: „Prošlost ne umire, ona čak nije ni prošla“. Međutim, nastavlja, „budućnost je ta koja nas gura ka prošlosti“. Gura nas, jer je strah od budućnosti sve prisutniji. Intelektualci se oprezno izjašnjavaju o budućnosti, tvrdeći da ima previše nepoznatih faktora. Ponovo je došlo vreme distopijskih romana. Nedavno je na jednom studentskom protestu u Srbiji jedna devojka visoko podigla Orwellovu knjigu „1984.“. Ali vredi pročitati i roman Boualema Sansala „2084.“ o verskom fundamentalizmu, kao i trilogiju Suzanne Collins „Igre gladi“, koja je objavljena na srpskom i hrvatskom jeziku. Distopijski elementi se pojavljuju i u popularnom romanu Michela Houellebecqa „Pokoravanje“. Glavni junak romana, profesor književnosti Francois, opisuje kako u Francuskoj nakon krajnje desnice dolazi na vlast umerena islamska partija i kako zemlja prolazi kroz proces islamizacije. Više nisu samo pisci ti koji upozoravaju kroz zlokobne vizije, već i susedi rezignirano sležu ramenima kada se pomene budućnost. Nesposobni smo da se oslobodimo sopstvene senke. Teret prošlosti nas primorava da tapkamo u mestu. U najboljem slučaju, oprezno se vucaramo ka budućnosti, ali tako postajemo plen sopstvene prošlosti. Prošlost nas proždire, dok u isto vreme ne želimo da priznamo da je budućnost već prošla. Polako, ali sigurno, zaboravljamo kako da mislimo.

(SCREENSHOT: YouTube)

Sve više brinem za Bosnu. Kada će tenzije eskalirati? Nakon što je sud u Bosni i Hercegovini osudio Milorada Dodika, predsednika Republike Srpske, na godinu dana zatvora i šest godina zabrane bavljenja javnim poslovima, Dodik je organizovao veliki miting u Banja Luci i objavio: „Od danas Bosna i Hercegovina više ne postoji. Potrebna mi je podrška naroda i ići ću do kraja.“ Dodik već više od deset godina tvrdi da je Bosna i Hercegovina nefunkcionalna kao država i da Republika Srpska mora postati nezavisna. Ova presuda je i doneta upravo zbog sličnih poteza. Nakon izricanja presude, Dodik je zadovoljan objavio: „Prvi me je pozvao Aleksandar Vučić i izrazio podršku, a potom Viktor Orban“.

Subota, 1. marta 2025. 

Masa se sliva u Niš na novu studentsku blokadu i karnevalsko masovno okupljanje.

Utorak 4. marta 2025.

Dimne bombe i petarde u Skupštini Srbije. Vladajuće stranke ne popuštaju, opozicija ne želi da se ponižava.

Sreda 5. marta 2025. 

Ovih dana sam poslao Akademskoj knjizi preporuku za objavljivanje novog toma dela Sándora Máraija. Bora Babić, direktorica izdavačke kuće, saopštila mi je da je knjiga „Hteo sam da ćutim“ izazvala veliki odjek. Predložio sam da nakon nje sledi „Zemlja, zemlja…“, a zatim necenzurisano izdanje „Ispovesti jednog građanina“. Pravi redosled je obrnut, ali verujem da će srpska čitalačka publika tako lakše razumeti Máraijev svet. „Zemlja, zemlja…“ predstavlja tačnu dijagnozu vremena, naročito sada, kada je Evropa zarobljena u smrtonosnom zagrljaju Amerike i Rusije. Márai priznaje da je Alexis de Tocqueville bio u pravu kada je još u 19. veku u delu „Demokratija u Americi“ izložio tezu da će jednog dana sudbinu sveta odrediti ruski i anglosaksonski narod. Márai je postavio pitanje: „Može li biti da će Evropa nestati između dva velika magneta, Rusije i Amerike? Ako je to tačno, onda će nastati neka vrsta Euroamerike i izvesna Evroazija.“ Kuda se krećemo, pitao je Márai. Kuda se kreće Mađarska ili Srbija, nastavljam njegovo pitanje. Kuda ide Istočna i Srednja Evropa? Bojim se da se jedan njen deo više naginje ka Evroaziji. Podeljena Evropa? Zašto da ne? Kada je uopšte bila jedinstvena? Pogotovo danas je teško govoriti o jedinstvu, kada dve magnetske sile postaju sve jače, a Evropska unija, dete ideje evropskog jedinstva, bespomoćno luta između njih, tragajući uzalud za sopstvenim ranjivim identitetom. Pomirimo se sa tim da je Unija za sada samo plemenita iluzija, jer joj nedostaje povezujući element. Taj nedostatak je Sándor Márai sa tugom primetio već 1946. godine. Nedostaje evropska svest o misiji, napisao je u knjizi „Zemlja, zemlja…“. Biti Evropljanin nije samo prirodno ili pravno stanje, već i opredeljenje. Mnogi žele samo ekonomsku zajednicu, ali bez osećaja misije ekonomski ujedinjena Evropa ne može postati osnova zajedničkog identiteta. Današnja EU više liči na veliku pijacu, gde političari iza nacionalnih tezgi trguju kao obični pijačni prodavci.

Subota, 8. marta 2025. 

Sa police uzimam knjigu Terryja Eagletona o Marxu. Pre svega zato što sam je pre nekoliko nedelja video na izložbenoj polici jedne bečke knjižare. Prijatelj me je tamo odveo sa namerom da mi pokaže tri moja nedavno objavljena romana u nemačkom prevodu. Na polici pored izlaza ponovo primećujem Eagletonovu knjigu. Marksizam u Beču? Naravno, odgovorio je moj prijatelj i poveo me do druge police. Marxovi spisi uredno su stajali u nizu. Izgleda, zaključio sam, da se na Zapadu još uvek čita Marx. Po povratku kući, čitajući Eagletonovu knjigu, shvatam da mu je pre svega cilj da razjasni iskrivljene teze o Marxu. On analizira doktrine koje se često pogrešno pripisuju Marxu. Izgleda da je u prošlom veku bilo previše „marksista“ koji su obezvredili Marxovu misao. Gde su sada? Nestali su bez traga. Eagleton podseća na jednu Marxovu misao koja je i danas aktuelna: „Država se otuđila od građanskog društva“. To i sam svakodnevno primećujem – postoji neka vrsta uzajamnog nepoverenja. Država pokušava da nadmudri građane, a građani koriste svaku priliku da nadmudre državu. Raste tenzija između države i civilne sfere. Građani protestuju, ali od toga nema koristi. Ćuti građanine, sačekaj sledeće izbore i zaokruži partiju koju želiš. Partijska nomenklatura kritičke građanske pokrete tretira kao neprijatelje. To je neshvatljivo, jer su upravo građanske inicijative pokrenule tranziciju u Istočnoj i Srednjoj Evropi, ali su političke partije ispale slavodobitne. Kad su došle na vlast, te iste partije su se okrenule protiv kritičkih civilnih organizacija. Eagleton ističe da je Marx pridavao ogroman značaj udruženjima, jer je pitanje demokratije suviše važno da bi se prepustilo isključivo parlamentu i političkim partijama. Nije dovoljno održavati slobodne izbore svake četiri godine, a da preostale četiri godine građanin nema nikakav uticaj na javni život. U periodu između izbora, civilna društva održavaju javnost budnom i vrše pritisak na vladajuće političke elite. Pozivajući se na Parišku komunu, Marx je naglašavao značaj civilnog društva. Nije se libio ni da istakne da je parlament samo jedan od elemenata demokratskog sistema i da se civilna etika ne sme izbaciti iz fabrika i radničkih organizacija, zbog čega je i zagovarao ideju samoupravljanja. Znam da su ove misli danas nepopularne u vladajućim krugovima, pogotovo kada izazivaju negodovanje oligarha. Ne mogu ni da izbrojim koliko sam puta čuo podrugljive komentare da ne živimo u doba radničkog samoupravljanja i da radnik u preduzeću treba da ćuti. To je već simptom autoritarne vlasti. Tako i prihvatamo autokrate – kašičicom.

Petak, 14. marta 2025. 

Ana Brnabić, predsednica parlamenta, iznela je audio-snimak na kojem je, prema njenim tvrdnjama, više mladih osoba na tajnom sastanku razmatralo mogućnost nasilne akcije protiv vlade. Optužila je rektora i dekane Beogradskog univerziteta. Prema njenim rečima, predstavnik Beogradskog univerziteta navodno je razgovarao s predstavnicima Vojske Srbije o vojnom puču. Rektorski kolegijum upozorio je Anu Brnabić da ne širi paniku lažnim vestima.

Subota, 15. marta 2025.

Prema izveštajima MUP-a Srbije, na protestima u Beogradu učestvovalo je 107.000 građana. Strani dopisnici izveštavali su o nekoliko stotina hiljada ljudi, dok su neke beogradske nevladine organizacije procenjivale broj okupljenih između 500.000 i 600.000. Meni se najrelevantnijim čini izveštaj Arhiva javnih skupova, koji procenjuje broj učesnika između 275.000 i 325.000, uz napomenu da bi broj mogao biti i veći, jer su i sporedne ulice u centru bile pune demonstranata.

Delovalo je da će protest ostati miran, sve dok serija manjih i većih incidenata nije počela. U trenutku kada su okupljeni održavali uobičajenih 15 minuta tišine u znak sećanja na 15 novosadskih žrtava na železničkoj stanici, oglasila se eksplozija nalik na topovski pucanj, praćena prodornim zviždanjem. Poput nekog orkanskog udara ljude je rasterao s ceste na trotoar. Građani su panično bežali, verujući da ih gazi ogromni kamion. Nekoliko stručnjaka ukazalo je da se radilo o zvučnom topu, jer su simptomi upućivali na to. Ovakvim zvučnim topovima raspolaže MUP Srbije. Predsednik Vučić i ministar unutrašnjih poslova energično su negirali bilo kakvu umešanost MUP-a. Međutim, nešto se dogodilo i za to je bilo potrebno objašnjenje. MUP je pokušao s tvrdnjom da se „ništa nije desilo“, a da su građani panično reagovali nakon što su studenti-redari skinuli žute prsluke. Ipak, građani su prijavljivali mučninu, gubitak sluha i druge simptome. Niški studenti izdali su saopštenje u kojem navode da ih takav odgovor ne zadovoljava, jer su ljudi na trotoar bačeni apokaliptičnom silom. Drugi incident desio se u blizini Pionirskog parka. Policijski izveštaj tvrdi da je grupa demonstranata gađala kamenjem Pionirski park. Studenti, međutim, tvrde da je napad došao iz samog parka, a da ih policajci na njegovim obodima nisu zaštitili. Zbog toga su redari skinuli žute prsluke i obavestili građane da protest od sad nije pod njihovom organizacijom, pozivajući ih da napuste skup jer više nisu bezbedni. Masa se postepeno razišla. Tako je završen najmasovniji protest u istoriji Beograda.

Nedelja, 16. marta 2025. 

Jedno je sigurno: studentski pokret je značajno promenio srpsku javnost. Ključno objašnjenje leži u tome da mlada generacija, rođena u novom milenijumu, nije prošla kroz traume devedesetih, nije u tom periodu socijalizovana i ne nosi na leđima grehe koje su stariji počinili ili im svedočili. Njih ne opterećuju dileme koje su razdirale prethodne generacije i kočile razvoj zemlje. Ova „nevina generacija“ ušla je u javni život bez predrasuda. To nije „generacija embarga“, koja nije imala priliku da na vreme vidi svet. Oni su bez viza slobodno putovali i bez predrasuda upoznavali druge zemlje. Nisu podložni pritiscima vlasti – ako ne nađu izlaz, uzimaju putnu torbu i odlaze. Obrazovani su i informisani, zbog čega se lakše snalaze u svetu. Digitalna generacija se oslanja na nezavisne izvore informacija i nije podložna državnim medijima. Iznenađujuće, međutim, žele da uspeju u sopstvenoj zemlji. Ova generacija govori drugačijim jezikom od vladajuće elite, čiji su mnogi lideri stasavali u Šešeljevoj i Miloševićevoj eri i još uvek koriste isti politički rečnik. Većina visokih funkcionera vladajućih partija nikada nije radila van politike – preko deset godina proveli su u političkom inkubatoru, bez stvarnog kontakta sa životom. Svet posmatraju kroz političku prizmu i sve filtriraju kroz političke interese. Zato je narativ studentskih demonstranata potpuno drugačiji od narativa današnje elite. Jasno je zašto ih stariji, takozvani „apolitični građani“, s oduševljenjem dočekuju i nazivaju oslobodiocima. Oslobodili su ih straha od politike. 

Političari uporno tvrde da su ispunili studentske zahteve. Možda to iskreno misle, ali uzalud: ne ispunjavaju, jer ne razumeju jezik nove generacije. Oni govore o puču, stranim agentima, dnevnim političkim borbama i interesima, dok mladi pričaju o moralnoj obnovi i novim demokratskim vrednostima, koje garantuju nezavisne institucije. Vladajuća elita zamera studentima: „Žrtvovali smo premijera, a vi ni time niste zadovoljni!“ Oni, međutim, ne shvataju da mladi ne žele samo smenu vlasti – oni žele drugačiji svet, u kojem će bolje vlade i plemenitije institucije nastati same po sebi. Dok su prethodne generacije u dobi od 30-50 godina, često s lošom savešću, pragmatično prilagođavale svoje živote zahtevima vlasti, sada priznaju da su ih studenti oslobodili straha. Nova generacija nije toliko pragmatična, već pre svega idealistična. Reč „sloboda“ ponovo je postala mobilizatorska, stekla je poetsku, metaforičku auru. Čak i oni koji sa skepsom gledaju na krajnji ishod poistovećuju se s njom. Budućnost je neizvesna. Zasad je sigurno da hapšenja traju, a studenti su jasno poručili da će nastaviti blokade.

Da u Srbiji postoji pravi državnik, on bi hrabro stao na čelo studentskih kolona. Na to, međutim, zasad ne možemo računati. Priča o Srbiji još nije završena.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: screenshot/YouTube

Sviđa vam se ono što radimo? Želite više ovakvih tekstova? Možete nas financijski poduprijeti uplatom preko ovog QR koda. Svaka pomoć naših čitatelja uvijek je i više nego dobrodošao vjetar u leđa.