Subota, 21. jun 2025.

Čitam drame nemačkih ekspresionista. Iza njih je strašno iskustvo Prvog svetskog rata – pred njima avet Drugog svetskog rata. Naravno da nisu pisali o svojim ličnim sitnicama, već o drami svog vremena. (…)

Subota, 28. jun 2025.

Proročanstvo Aleksandra Vučića se nije obistinilo. Studenti na Vidovdanskom protestu nisu pokušali da zauzmu važne državne institucije ili zgradu javnog servisa. Ipak, vlast je sugerisala vanredno stanje. U Srbiji je obustavljen železnički saobraćaj, nije bilo moguće putovati vozom u Beograd jer su – navodno – bombe postavljene u vozovima. Ni međugradski autobusi nisu saobraćali. To je izuzetno retka situacija u Evropi. Godine 2020. u Kanadi je bilo delimično zatvaranje, ali su tamo demonstranti, a ne vlast, blokirali železničku mrežu. Slično se dogodilo i u Kini, kada u januaru 2020. godine nekoliko dana nije bilo ni vozova ni autobusa za Vuhan, zbog Covida. U Srbiji je, međutim, saobraćaj stao zbog političkih bombi, što znači da se vlast ozbiljno zabrinula. 

Uprkos blokadi saobraćaja, današnji protest u Beogradu, od šest do devet naveče, protekao je izuzetno mirno, uz učešće oko 140.000 ljudi. Studenti su predstavili svoj program, koji je u potpunosti formulisan u duhu vladavine prava, uz naglašene socijalne tačke. Ipak, većina gostujućih govornika imala je izraženo nacionalistički ton. Sa pojedinim profesorima i studentskim govornicima ne mogu da se poistovetim. To više nije moj svet. Studentski program takođe smatra da je Kosovo deo Srbije – po tom pitanju nema disonance u srpskom društvu, jer i partija vojvođanskih Mađara, VMSZ, zastupa to isto mišljenje, što javno izjavljuju i njeni lideri, a sa njima i članstvo.

Još jedna značajna promena naglaska bila je primetna: studenti su ovoga puta mnogo odlučnije istakli da ne mogu sami izboriti vanredne izbore. Dali su „zeleno svetlo” građanima, od sada će njihova uloga biti važnija. Naglasili su važnost mirnih građanskih pokreta neposlušnosti.

Po snegu, mrazu, oluji, pljuskovima i žegi – protesti i blokade traju i dalje (SCREENSHOT: YouTube)

Posle 21 čas, studenti su smatrali da je njihov skup završen i odgovornost za nastavak preneli na prisutne građane. Nakon toga atmosfera se užarila. Deo građana je krenuo ka parku Pionir, koji je bio pod jakom policijskom blokadom. U parku i u šatorskom kampu ispred parlamenta nalazilo se nekoliko desetina Vučiću naklonjenih studenata i brojne neidentifikovane osobe. Na osvećenju kampa pojavile su se i zloglasne „Crvene beretke” iz Legijinog odreda.

Ovoga puta, tokom studentskih protesta, u parku je održano „književno veče”, nije poznato koji su pisci učestvovali, ali je gotovo sigurno da je među njima bio i komandant paravojne jedinice „Beli orlovi” koja je ratovala u Bosni i Hrvatskoj, a on je govorio o jedinstvenom patriotskom duhu srpskog naroda. U šatorski kamp nije moguće ući, strogo ga čuva policija. Nije ni kao turistički prizor prijatan – u srcu grada, okružen toaletima. Ne mogu da zamislim kako izgleda književno veče koje čuvaju naoružani policajci i žandarmi.

Šatorski kamp je postavljen sredinom marta i od tada je trn u oku jednom delu beogradske javnosti, jer stalno – ne samo na nekoliko sati ili dana – ometa saobraćaj. Ali nije reč samo o saobraćaju: šatorski kamp je i paradigma sadašnjih vladajućih stranaka. Nije ni čudo što se deo demonstranata na povratku kući susreo sa policijskim kordonima oko kampa, gde je došlo do incidenata. Građani su pokušali da probiju kordon, gađali su policiju flašama, a policajci su ih pendrecima i suzavcem rasterali. I na drugim mestima u blizini došlo je do sukoba sa policijom. Policija je uhapsila više desetina studenata. Drugi deo mirnog protesta se, dakle, završio incidentima. Ni to ne čudi – nakon sedam meseci stalnih tenzija, previše se frustracije nakupilo u građanima. I u vlasti. I u vladajućim koalicionim strankama.

Nedjelja, 6. jul 2025.

Po snegu, mrazu, oluji, pljuskovima i žegi – protesti i blokade traju i dalje u gradovima Srbije. Ko bi rekao da će Srbija sedam meseci provesti u svojevrsnom poluvanrednom stanju? Policija kažnjava blokadere, neki završavaju pred sudijama za prekršaje, dok se drugima sudi zbog pokušaja rušenja ustavnog poretka. Policijske i žandarmske kordone svakodnevno viđamo.

Vučić je još u februaru tvrdio da može raspisati vanredne izbore kad god poželi, jer će on ionako svakako pobediti. Sada je iznenada povukao svoju reč i izjavio da ćemo na birališta tek krajem 2026. ili početkom 2027. godine. Do tada – fokus na EXPO.

Živimo u atmosferi hladnog građanskog rata. Mase na ulicama zahtevaju vanredne izbore. Studente i građane, koji ih podržavaju, vlast i provladini mediji nazivaju nacistima, pučistima, fašistima, teroristima ... Ne pamtim ovako zlokobnu atmosferu – ni u Miloševićevo vreme nije bilo ovakve vrste haosa. I tada je bilo napeto, ali postojala su neka pravila. Danas su i ona suspendovana.

Dok Vučićevi simpatizeri osuđuju studentski pokret, studenti i građani žele reformu sistema. Mnogi posmatraju sve ovo isključivo kroz prizmu dnevne politike, ali po meni, ovo nadilazi svakodnevicu. Ovde progovara decenijska bol, trauma, patnja i gubitak iluzija. Sećamo se Miloševićeve „antibirokratske revolucije” i Šešeljeve Velike Srbije. Tada su mase slavile vođu. Čudna i danas neshvatljiva priča: ljudi s četničkim šubarama uzdizali su komuniste. Živeli su u lažnoj iluziji, ali su verovali da su im se autentične nade srušile.

Dok su okolne zemlje doživele baršunaste revolucije, Srbija je skliznula u populističku autokratiju. Usledili su ratovi. Mladi su bežali, paravojske su harale, žene su plakale na protestima protiv rata. „Crvene beretke“ su marširale u Kuli i drugim gradovima, kao i na frontu. Na kraju su mase oplakivale izgubljene ratove. Još jedna iluzija je sahranjena. Usledilo je Kosovo, NATO bombardovanje pa je i ova iluzija je propala. Ljudi su tražili izlaz. Srušili su Miloševića, Zoran Đinđić je ponudio nadu. Bio je ubijen. Naravno, delo „Crvenih beretki“. Ispraćen je od stotina hiljada ljudi koji su shvatili: baršunasta revolucija u Srbiji je završena. Oplakivali su Đinđića – i izgubljenu budućnost.

Studentska sizifovska borba je, u suštini, pokušaj da se dovrši Đinđićevo delo (SCREENSHOT: YouTube)

Godinama kasnije Vučić je u Novom Beogradu skinuo tablu „Bulevar Zorana Đinđića” i zakucao tablu „Bulevar Ratka Mladića”, simbolično označivši novi put. Posle atentata na Đinđića, društvo je ostalo u grču nedovršene revolucije. Kapitalizam rođen u ratovima uništio je ljudsku solidarnost. Narod je više od decenije učio da trpi i preživljava. Korupcija i partitokratija su cvetali. Apatija se širila. Oligarsi su se učvrstili. Srbija se borila sama sa sobom.

Danas je jasno: protestima, ranjenima, polomljenim vilicama, suzavcem i pendrecima progovara trideset godina potisnute traume. Majke ponovo plaču. Baršunasta revolucija mora biti izbrisana.

Ova eksplozivna situacija nije samo borba za smenu vlasti. Potrebni su novi državnici, spremni na društveni kompromis. Kao što reče Winston Churchill: „Kompromis je dobar ako su obe strane nezadovoljne”. A ja dodajem: kada jedna strana vidi da je i druga nezadovoljna, iz inata – odluči da bude zadovoljna.

Utorak, 8. jul 2025.

Roman „Anđeo nestajanja“ Slobodana Šnajdera ovih je dana dobio nagradu „Miroslav Krleža” – što ukazuje da se u hrvatskom duhovnom životu ipak dogodila izvesna promena. Šnajder je u svojoj domovini decenijama bio delimično na crnoj listi, oglašavao se samo u riječkom Novi listu.

Njegova drama „Hrvatski Faust“, iako nagrađena Sterijinom nagradom, prikazana je u bečkom Burgtheateru, dok ju je zagrebački HNK godinama ignorisao. Roman „Doba mjedi“ najzad je postigao uspeh – kako u Hrvatskoj, tako i u Evropi. U Holandiji je doživeo četiri izdanja, preveden je na nemački, engleski, španski …

Zanimljivo je da u mađarskom književnom životu nije izazvao veću pažnju, iako je objavljen u odličnom prevodu Gábora Csordása. Isto važi i za druge hrvatske, srpske i bosanskohercegovačke autore. I to mnogo govori – o mađarskoj književnoj sceni.

Sreda, 9. jul 2025.

Trauma dnevničara je u tome što mnogo vidi – a malo može da učini. Pokušavam da se opravdam Semprúnovim rečima: dnevničar nije učesnik događaja, već samo – preživeli.

Petak, 12. jul 2025.

Aleksandar Vučić je u poslednjih osam meseci najmanje pet puta izjavio da je pobedio obojenu revoluciju. Možda je lapsus. Nije reč o obojenoj, već o baršunastoj revoluciji, jer zahtevi studenata gotovo doslovno odgovaraju rečniku nekadašnje srednjoevropske opozicione inteligencije. Ali trideset godina kasnije, Bruxelles više ne staje uz takve vrednosti. Samo diplomatski izražava „zabrinutost“. Vučić takođe greši kada misli da će njegova knjiga o gušenju obojene revolucije postati svetski bestseler. Prevario se. Drugi su već odavno uspeli – i to mnogo elegantnije.

Studentska sizifovska borba je, u suštini, pokušaj da se dovrši Đinđićevo delo. Pitam se: da je Đinđić danas među nama – da li bi ga uhapsili?

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: screenshot/YouTube

Sviđa vam se ono što radimo? Želite više ovakvih tekstova? Možete nas financijski poduprijeti uplatom preko ovog QR koda. Svaka pomoć onih koji nas čitaju, čitateljice i čitatelja poput tebe, uvijek je i više nego dobrodošao vjetar u leđa.