Sećam se da je bio april. Godina je počinjala na 2000. Više nije ni bitno. Sećam se da je duvao užasan vetar. Onaj tipičan za Dunav i rana jutra. Znam da je bila nedelja i da je iza mene ostala noć bez ijednog trenutka sna koju sam preležala u krevetu pokušavajući da prljave uspomene pretvorim jednostavnim procesom are you sure you want to delete this memory? u zaboravljene uspomene.
 
Kursor u mojoj glavi odleteo je na drugi folder smatrajući ga prioritetnijim.
 
Ustala sam iz kreveta u 6 ujutru, odletela pod hladan tuš i na brzinu se obukla.
 
Autobuska stanica mi nikada nije bila bliža. Taj deo Bulevara oslobođenja nikada kasnije nisam uspela da pređem u tako rekordnom roku (zato dan danas uglavnom kasnim na sva prevozna sredstva). Tog dana se sećam i po tome što nisam primetila sve ono što me inače izluđuje na autobuskim i železničkim stanicama - uvrnuti osećaj promašenosti i bede. Optrčala sam sve ulične prodavce i zadihana se našla pred tetom-s-one-strane-stakla.

- Kada je prvi autobus za B.?

- Upravo je otišao. Sledeći je u 11.

Ne znam da li se na konkursu postanite-teta-s-one-strane-stakla boduju nadrndanost i poseban dar cinično-pokvarenog osmeha ili je moja natalna karta negde pošteno zeznula moju personu, tek uvek nalećem na ženice koje osmeh i ljubaznost smatraju teškom perverzijom.
 
Trčim do železničke stanice i prvi put shvatam koliko je dobro što se ponekad obaveštenja s razglasa o dolasku vozova i autobusa mešaju nad šinama. Zalepivši se za još jedan šalter, u prvom momentu objašnjavam sebi da je u pitanju samo deja vu, jer ponovo s one strane stakla vidim istu tetu. Onda mi moj nenaspavani mozak šalje informaciju da sve one liče jedna na drugu.

- Kada je prvi voz za B.?

- Voz za B.?!

Ne razumem. To ne govorim, jer je svaki utrošak energije na izgovor reči totalno nepotreban. Puštam lice da se izbori s grimasom podobnom za datu situaciju.

- Ne postoji voz za B. Tamo nema pruge.

Baš čudno za ravnicu da nema pruge. Ko bi rekao?!

- Hvala. Doviđenja.

(insert muk i osmeh: čista desetka)
 
Hladan vetar me zapljuskuje. Očigledno ne dovoljno, jer trčim ka autobusu gradskog prevoza za koji, doduše otprilike, znam u kom smeru vozi. Naravno, Marfijev zakon. Pošteno sam omašila. S obzirom da sam dotični deo grada do sada gledala samo kroz prozor prevoznog sredstva i da moje snalaženje u prostoru nije na zavidnom nivou, odlučujem da idem prema kanalu, pa pored njega sve do mosta. Most ću, nadam se, prepoznati.
 
Da li zbog blata kroz koje sam gazila i travki za koje sam se pridržavala pokušavajući da stignem do kanalskog keja-wanna-be, remeteći mir dvorišta kroz koja sam prolazila, promašujem most. Naravno, to shvatim tek kada se kozjim stazicama dokopam betona.
 
Još jedan red blata promešati jakom košavom, dodati glavobolju i drhtavicu usled nespavanja i dobićete ludaka koji je konačno pronašao pravi most. Nažalost ili na sreću, diskutabilno je. To osećanje se menjalo s naletima vetra kojima ni moja omiljena jakna nije odolela. Sa svakim automobilom koji je protutnjao pored mene (zar ne staju na mostu kada primete nekog s palcem podignutim na gore ko ide u njihovom smeru?!) padalo mi je na pamet da probam da se okupam u kanalu. Uz skok s mosta. To ionako nikada nisam radila.
 
Zadržao me je čist proračun: Za koliko vremena će pešak krećući se brzinom od 3km/h preći razdaljinu od 70km? Lepo je moj razredni govorio, matematika je majka svih nauka.
 
Posle mosta i uzaludno smrznutog prsta (do tada rukavice nisam nosila u aprilu ... sada ih pakujem i za more), doživela sam još jedno poniženje - pogledi policajaca koji su sedeći u toplim kolima promatrali moju priliku interesantnu jedino zaposlenima u nekoj psihijatrijskoj bolnici, istureno odeljenje: sumanute ideje. Izborivši se sa svojim poljuljanim egom, vratila sam se računici. Eto, već počinje šuma uz put ... nema više zgrada niti kuća ... samo prazan put i ti. Oduzmi pređenih 2 kilometra ... O, radosti.
 
Leva ruka mi već ukočeno stoji pod devedeset stepeni presecajući vazduh nad putem (levi palac mi dan danas malo preskače od posledica smrzavanja), a ja smišljam svoj testament (u momentima potpune pomirenosti s činjenicom da je to kraj) ili napad na prva sledeća kola (u momentima totalne histerije i potpune ispunjenosti nagonom za samoodržanjem; viva la evolution!).
 
- Dokle ideš?

U prvi mah, ne shvatam da je glas upućen meni. Ovde, u ovoj vukojebini, ima još nas živih?!

- Hej, smrzla si se. Dokle ideš? Da li ti je Z. usput?

Jesam li mu skočila na šoferšajbnu ili je sam stao?!

Bojim se da ne pobegne. Racio preuzima kontrolu pretposlednjim (to sam tek kasnije otkrila) atomima snage i trudim se da zvučim opušteno i rasterećeno.

- Da, da, jeste.

- Hajde ulazi.
 
Mmmmmm ...Toplo. Toplo. Toplo.

Glas koji ponavlja tih nekoliko slova u mojoj glavi liči na jedan od poznatih. Mmmmm ... Toplo. He! Homer Simpson.
 
Moj, u tom momentu, najdraži čovek na planeti mi priča o ceni voća na pijacama, o miliciji koja ga nervira; malo pljuje po državi i sistemu, prepričava nekoliko svojih pijanstava (Mi posle pijace svratimo u birtiju nekada. Ali to samo ako ostajemo da prespavamo u Novom Sadu. Dovoljno sam se naplaćao kazni do sada, ne treba mi više, mamu im ...), zatim nadovezuje državu i sistem u red iza glagola, koji biološkim jezikom govoreći, opisuje radnju produženja vrste. Klimam glavom i pravim se da me cela priča interesuje, iako mojim mozgom još uvek upravlja ćelavi žuti animirani lik.
 
Pred Z.-om, moj saputnik već je došao i do ''najnebitnijih'' čovekolikih elemenata državnog sistema, činovnika i birokrata, u procesu nabrajanja nabijanja na (pip-pip) i intimisanja sa ... po mom slobodnom proračunu, ogromnim brojem žena koje su (n)i krive (n)i dužne postale majke nekada, negde.
 
- Hoćeš da te ostavim ovde kod skretanja ili na autobuskoj stanici?

Bojeći se da bi pogrešan odgovor doveo i moju mamu u nezgodnu situaciju, pokušavam naivnim smeškom od njega da izvučem koja mi je opcija bolja u njegovom gradu.

- Ne znam kada ide autobus za B., ali ako te ostavim na stanici ustopiraćeš samo one što idu za M. Ako te ostavim ovde, uhvatićeš nekoga ko ide u tvom pravcu.

Iz jednostavne i primarne ljudske osobine, straha, ne smem ponovo ni da zamislim susret s pobednicom konkursa za najciničniji osmeh grada Z.

- Ostavite me ovde.

Zahvaljujem se Kazanovi na vožnji. I što je moja mama ostala pošteđena.
 
Donekle ugrejana i svesna da sam sada blizu, bliže, s osmehom na licu upućujem se ka B. Koračajući po uzanom travnatom putiću. Peške. I ponovo s podignutim palcem.
 
Peške.
 
Peške.
 
Peške.
 
Preseca me momenat kada mi noge otkazuju. Od posledica: a) umora b) smrzavanja. (Nema netačnih odgovora). Susrećem se licem u lice s kompletnom florom i faunom uzanog travnatog putića. Biologija me nikada nije nešto posebno interesovala, pa čak ni tada. Činjenica da sam ispružena ležala pored puta je posledica: a) umora b) smrzavanja c) očaja. (Ponovo nema netačnih odgovora). Kada sam završila s praktičnom vežbom upoznavanja ekosistema, skupila sam snage da ustanem. Farmerice su s prednje strane bile zelene s blagim primesama blatnjavog, ruke crne, a lice na svu sreću nisam videla.
 
Stajala sam spremna da na tom mestu provedem ostatak života ukoliko se neko od vozača toplih kola ne sažali na mene. Na moju posebnu radost, sažalio se. Samo što nije bilo toplih kola.
 
Dekica mi je ispričao sve o sebi, svojih pet kolena unazad i selidbi s koje se upravo vraćao. Nisam želela da budem nekulturna, ali sam u tih dvadesetak minuta naše vožnje bila u deficitu s motoričkim funkcijama svog organizma. Jedva sam izustila hvala pri izlasku iz starog varburga.
 
Obrela sam se u selu u kome su petlovi tog jutra zakazali. A ni spravica koja mene svako jutro budi, poznatija kao mobilni telefon, nije na svom display-u pokazivala niti jednu jedinu crticu dometa. Svesna da je B. blizu, bliže, skoro najbliže, a da mi draga nokia nije pomagala, ispružila sam ruku. Naravno, pod devedeset stepeni, iako nisam otkrivala poentu tog čina, jer sam bila Robinzon Kruso u tom delu sveta. Doduše bez Petka, ako ne računam glasove u svojoj glavi koji su bubnjali i bubnjali ... i bubnjali. Skoro kao kamion.
 
Kamion?
 
Jeste. I staje. Kamion staje. Zaista staje, a ja zaboravljam na sve priče i pričice o kamiondžijama i erotske kalendare i postere koje sam viđala do tada po staklima njihovih putujućih kuća.
 
Onda sam otkrila svoje poslednje atome snage - trebalo se popeti na visoke stepenice grdosije inostranog proizvođača.
 
U kabini me dočekao simpatičan čikica od svojih četrdeset i kusur. On mumla? Tresem glavom i naginjem se ka prozoru pokušavajući da odmerim visinu na kojoj se nalazim i da li bih preživela slobodan pad na beton.

- Sprechen Sie Deutsch?

Dobro je. Pad sigurno ne bih preživela.

- Nein. Do you speak English?

- No.

Divno! Jednostavno divno. Nemački sam učila pet godina i jedino što znam da kažem, uz užasni akcenat, je svoje ime, nekoliko podatak o Tesli i Beču i da izmenjam glagol sein u prezentu. Razmišljam da, ako preživim, pošaljem opširno pismo Ministarstvu prosvete s predlogom o uvođenju lekcija iz svakodnevnog života u udžbenike.

- Wo fährst du?

Wo? Iz ko zna koje vijuge mog mozga dolazi sećanje da sam sebi nekada davno nemačku reč wo postavila kao pandam engleskom where. Yeah! Super, a kako sada da mu objasnim, kada on, jadnik, ne zna ni u kom se mestu trenutno nalazi, a kamoli gde ja treba da izađem?
 
Neverovatna je spoznaja da se u presudnim momentima uvek pronađe dovoljno snage i znanja. Hvala profesorici muzičkog! Eine kleine Nachtmusik. Mozart.
 
- Nächste kleine Stadt - izjavljujem samozadovoljna, iako sumnjam u gramatičku pravilnost svog iskaza.

Kamiondžija se smeši. 
 
Nakon mog iskakanja na tlo mesta B. dočekuje me još jedan osmeh. Na svu sreću pa je mobilni proradio na nadmorskoj visini kamiona. Razlog mog putešestvija je dobio poruku i dočekao me. I zagrlio sa sve mojim zelenim farmericama.