SAŠA ILIĆ

„Danas je sramota pozivati se na Jugoslaviju, ali nije sramota biti neobrazovan, krasti i ubijati“

ritn by: Bojan Tončić | 10.04.2020.
SAŠA ILIĆ: „Danas je sramota pozivati se na Jugoslaviju, ali nije sramota biti neobrazovan, krasti i ubijati“
"U državama naslednicama SFRJ postoji nepisani sporazum da je Jugoslavija bila nešto loše i niže vredno, iako još uvek živimo u ostacima onoga što je u toj Jugoslaviji dosegnuto kao visoki standard, bilo da je reč o socijalnoj i zdravstvenoj zaštiti, ili obrazovanju, koje je možda bilo najrevolucionarniji proces u nekadašnjoj državi, značajniji i od elektrifikacije. Tako je danas, recimo, sramota pozivati se na Jugoslaviju ili žaliti za njom, ali nije sramota biti neobrazovan, krasti i ubijati", kaže u razgovoru za Lupigu Saša Ilić, ovogodišnji dobitnik Ninove nagrade za roman „Pas i kontrabas“.U intervjuu, između ostalog, s Ilićem razgovaramo o temeljitom brisanju sećanja na bivšu Jugoslaviju, ratnim zločinima, posttraumatskom sindromu, tuzi, gubitništvu, slobodi ... O žrtvama rata u kojem “nismo učestvovali”, njihovom sukobu sa institucijama i “iskakanju iz šina”.

Saša Ilić (1972.) ovogodišnji dobitnik Ninove nagrade za roman „Pas i kontrabas“ (Orfelin, Novi Sad) govori za Lupigu, između ostalog, o temeljitom brisanju sećanja na bivšu Jugoslaviju, ratnim zločinima, posttraumatskom sindromu, tuzi, gubitništvu, slobodi ... O žrtvama rata u kojem “nismo učestvovali”, njihovom sukobu sa institucijama i “iskakanju iz šina”. 

Protkan džez standardima i pasažima, Ilićev novi roman donosi priču o sudbini čoveka u krvavom raspadanju jedne zemlje, a naš sagovornik poverava nam na početku razgovora kako je nastao glavni lik Filip Isaković.

- U mom romanu nema mnogo alegorija, osim možda jedne, koja kao proširena metafora prenosi neka značenja i odnose iz svakodnevnog političkog života zajednice u naraciju o zarobljenim institucijama preko kojih država upravlja onim pojedincima, koji predstavljaju potencijalnu opasnost za narušavanje postkonfliktnog ideološkog koncepta. Dakle, reč je konkretno o priči koja se razvija oko Psihijatrijske klinike u Kovinu, kao i njenog posebnog odeljenja za rehabilitaciju veterana u tom zatvorenom, strogo kontrolisanom prostoru gde se izvodi projekat pod budnim okom resornih ministarstava i Evropske unije. Paradoksalna je zapravo činjenica da upravo ti subjekti, koji prolaze kroz farmakološki purgatorijum, predstavljaju poslednje tragove Jugoslavije, odnosno njenog raspada i činjenica o zločinima koji su izvršeni. Jedan mladi kritičar iz Crne Gore ih je ispravno nazvao memorijskim jedinicama, što mi se učinilo kao vrlo precizno, jer se radi o brisanju sećanja na Jugoslaviju. Uklopljena je u fragmentarnu džez strukturu romana, pa čitalac verovatno ima utisak da je teško uhvatiti sve niti i činjenice o njoj, ali kada se čitanje dovrši, ta slika se iznova sklapa kao neki arhipelag. To je ujedno i sudbina Filipa Isakovića, rođenog početkom sedamdesetih u Jugoslaviji, koji je pošao u školu u vreme velike žalosti zbog Titove smrti, da bi početkom devedesetih dospeo u Miloševičevu armadu kao regrut, koji će na brodovima Jugoslovenske ratne mornarice učestvovati u procesu rastakanja zemlje. Imajući u vidu ovu sudbinu, roman nije komponovan kao naracija o gubitništvu već o traganju za uspostavljanjem ličnog integriteta koji je u Filipovom slučaju duboko povezan za rekonstruisanjem onog jugoslovenskog arhipelaga. Zato on nije samo gubitnik, već i povratnik, nešto nalik na izlečenog od smrtonosnog virusa COVID-91, protiv koga nisu uvedene nikakve preventivne mere u to doba, naprotiv.

Saša Ilić
"Predrag Lucić je pronašao način da svoju tugu plasira tako da većina može tome da se nasmeje, ali da onda, pošto sklopi korice ili ode sa njegovog nastupa, dugo još ostane da razmišlja" - Saša Ilić (FOTO: Vesna Lalić)

Gubici Filipa Isakovića se nameću i kao izvor teških, naizgled neizlečivih, frustracija koje zaustavljaju njegove prste na vratu instrumenta kojim je vladao. Ostavimo li po strani stavove psihijatara - a zašto bismo im davali više, bez obzira na ulogu koju im poveravate u romanu - je li to obična, ljudska, duboka tuga? 

- Pre bih rekao da je tu reč o običnoj psećoj tuzi, onoj koja može da traje mnogo duže od ljudske. Iako se veterinari slažu uglavnom da psi ne mogu da osećaju takve stvari, oni ipak tvrde da psima nije strana anksioznost, koju uočavaju na osnovu psećih kretnji, dakle preko govora tela i odsustva uobičajenih aktivnosti. Pacijenti u Zavodu za rehabilitaciju veterana su poput tih pasa, nemaju baš razvijenu samosvest o onome što im se dogodilo, niti mogu da dođu do ozbiljnijih zaključaka o tome kuda ih taj medicinski i državni (jer uvek se tu radi o spoju nauke i politike) tretman vodi, ali zato po njihovim redukovanim životnim funkcijama moglo bi se reći da nekakvog vraga tu ima. Prestanak sviranja glavnog junaka je zapravo jedna redukcija, koja je krajnja posledica čitavog niza redukcija humanosti u društvu koje ga je oblikovalo, edukovalo i “spremalo” za život.

Ona, tuga, obeležava i sudbine gotovo svih likova koji će prodefilovati kroz roman, od utemeljitelja kovinske bolnice za s uma sišavše njegove ljubavnice koja će joj dati posebnu notu, dr. Juliusa, psihijatra-pacijenta, posvećene psihijatrice dr. Sibinović, do pripadnika zavereničke ad hoc grupe koja se sprema na akciju, nadrealističku diverziju isplaniranu do detalja. Tuga je za to da je dožive čitaoci, pisac priča priču, verovatno ne misli o tome?

- Tuga je stanje trajnog žaljenja nakon gubitka ili poraza, kao što je to slučaj sa porazom Jugoslavije, o čemu se možda najeksplicitnije govori u epizodi sa koncertom u Kinu Tesla u Splitu, gde se pojavljuje i Barba Duje, kao književna i džez inkarnacija jednog od najvećih jugoslovenskih i postjugoslovenskih satiričara i angažovanih pesnika – Predraga Lucića. Mislim da je on bio paradigma te nastavljene borbe nakon sloma Jugoslavije, koju su samo pojedinci mogli da vode onako kako ju je on vodio. I to pre svega u okviru onoga što je najbolje radio i razumeo, u jeziku književnosti koju je video kao integrativnu snagu nasuprot razornoj moći politike u militarizovanim zajednicama. Ako malo bolje pogledamo njegove tekstove, koji su kod čitalaca i slušalaca diljem bivše zemlje izazivale gromoglasan smeh, zapravo bismo mogli shvatati kako poseduju neizrecivu tugu, za koju je on pronašao savršenu književnu, gotovo revolucionarnu formu. Ona mu je omogućila da je izrazi, a da čitalac ne bude trenutno konsterniran i demotivisan da nastavi sa čitanjem. Lucić je, s jedne strane, podsećao na onog Čehovljevog junaka – Jonu Potapova, kočijaša koji je neprestano iznova pričao o svojoj tuzi, ali ljudi nisu bili previše zainteresovani za tu priču. Bio je njegov konj, koji je pokazao svojstva neuobičajena za čoveka. S druge strane, Lucić je pronašao način da svoju tugu plasira tako da većina može tome da se nasmeje, ali da onda, pošto sklopi korice ili ode sa njegovog nastupa, dugo još ostane da razmišlja o tom gorkom talogu koji je ostajao iza njegovih tekstova. Biti sam u tom ruševnom svetu i uporno pokušavati da nekom ispričaš tu svoju povest, neizostavno generiše to lucićevsko osećanje života, rekao bih, pitanje je samo u kom modusu će se artikulisati u jeziku: komičkom ili tragičkom. Ili možda karnevalskom, što najbolja dela književnosti ponekad ostvare kao svoj domet.

Pas i kontrabas - Saša Ilić
Naslovnica Ilićeve knjige (FOTO: Orfelin)

Zašto se tuga za bivšom Jugoslavijom i njenim vrednostima prizemno, često i primitivno predstavlja kao nižerazredno osećanje? U gotovo svim nacijama koje su u njeno vreme doživele renesansu?

- Radi se pre svega o delovanju nacionalističke ideologije koja je dovela do uspostavljanja konsenzusa o neophodnosti ponižavanja poraženih, čime bi se trajno postigao osećaj stida i skrajnutosti, kako nikada ne bi došlo do ponovnog obnavljanja osećaja jugoslovenskog dostojanstva. Narativi koji idu od Jugoslavije kao tamnice naroda, do kič jugoslovenstva pripadaju jednom te istom kontinuitetu koji i danas postoji, i može se čuti čak i od ljudi koji se svakodnevno busaju u prsa kao jedini i bogom dani izdanci socijalističkog sistema vrednosti. U državama naslednicama SFRJ postoji nepisani sporazum da je Jugoslavija bila nešto loše i niže vredno, iako još uvek živimo u ostacima onoga što je u toj Jugoslaviji dosegnuto kao visoki standard, bilo da je reč o socijalnoj i zdravstvenoj zaštiti, ili obrazovanju, koje je možda bilo najrevolucionarniji proces u nekadašnjoj državi, značajniji i od elektrifikacije. Tako je danas, recimo, sramota pozivati se na Jugoslaviju ili žaliti za njom, ali nije sramota biti neobrazovan, krasti i ubijati.

Rat i traumatični raspad bivše Jugoslavije glavne su teme romana, ma koliko to, namah delovalo kao skučeni, pojednostavljeni sinopsis. Za takvu ga ocenu kvalifikuje i odnos prema posttraumatskom stresnom poremećaju i, ako bismo u ovom romanu tražili angažman, on je ponajviše sadržan u odnosu autora prema ovom nasleđu koje Srbija zaprepašćujuće ignoriše. Utoliko nimalo nisu preuveličane scene zbog kojih ste doživeli mnogo kritika. Zašto PTSP, možda krvavi epilog, opasnost za sve? Zašto prvi roman o PTSP-u (uz sve drugo)?

- Posttraumatski stresni poremećaj se nametnuo snagom svog odsustva iz javnog diskursa u Srbiji, gde se svi incidenti vezani za eskalacije nasilja, proisteklog iz negiranja ovog stanja, tumače kao izolovani incidenti. Pratio sam malo te slučajeve i shvatio da su zapravo duboko povezani sa zvaničnim negiranjem učešća Srbije u ratovima tokom devedesetih. Tako sam došao do ideje da se bavim temom ratnih veterana koji u nekoj (književnoj) varijanti medicinskog tretmana prolaze kroz ono što sistem zapravo godinama radi sa čitavim kolektivom: briše sećanja na ratove, stimulišući ga eurointegracijskim placebo medikamentima. Usled takve politike, stiglo se dotle da je sećanje na ratove “samoizolovano”, da upotrebim taj danas veoma popularan termin, kod onih pojedinaca koji su učestvovali u tim sukobima, a koji su nakon ratova prepušteni tranzicionoj svakodnevici: kreditima, prekarijatu, nezaposlenosti, nemaštini, radostima eurointegracija kao i kreativnim industrijama, ako se neko slučajno zatekao u toj zoni. U „Kontrabasu“ sam se posebno bavio tim aspektom društvenog života, kao i odnosom takvih pojedinaca sa institucijama preko kojih sistem pokušava da sanira njihovo “iskakanje iz šina”.

Kako ste se oduprli izazovu da kroz „Pas i kontrabas“ prošeta otac Danila Kiša, Eduard Kiš, koji se lečio u kovinskoj psihijatrijskoj bolnici?

- Dobro ste to primetili. U prvi mah nisam uspeo da se oduprem tom kosmičkom poklapanju, istorijskom i poetičkom, koje se samo nametnulo. Tako sam napisao jednu scenu koju sam potom izbacio jer nisam želeo da na taj jeftini način učinim svoj roman bitnim. Radilo se o sceni susreta milosrdne sestre Flavijane Betizze sa poludelim Eduardom Samom koji sa kožom pokojnog konja Bandija preko glave “galopira” kroz dvorište Psihijatrijske klinike. Njihov razgovor sam nameravao da uvežem u lanac lajtmotiva institucijske bolesti koji naposletku dovodi scene u kojoj stari dr. Julius na svom Bandiju objavljuje zatvaranje “ludnice” u ime negiranja institucija, odnosno njihovog preuzimanja i vraćanja građanima, pacijentima, radnicima, studentima, društvu od kojeg su one otete. Pa, ipak, izbrisao sam tu scenu kako ne bih doveo sebe u iskušenje da je na kraju vratim u roman. I mislim da sam doneo dobru odluku. Kiša tu ima, svakako, ali u mnogo dubljim strukturama teksta, na način koji izbegava jeftinu ekonomiju razmene između istorije književnosti, savremenog teksta i čitalaca. Ostavio sam tako “svog” Eduarda Sama, da se kao u džezu, razgradi na stotinu submotivskih jedinica, transformiše se i prelije u energiju jedne mnogo izazovnije književne strategije.

Saša Ilić
"Ove imamo trajno vanredno stanje u kulturi, od Osme sednice do Vučićevih najnovijih manevara" (FOTO: mc.rs)

U uglednom Peščaniku ste najrespektabilniji autor, analitičar društvene i političke scene. Očito iz svakodnevnih političkih događaja pravite selekciju, mnogo toga, verovatno odmah, odbacujete kao potencijalnu književnu građu? Ipak, presudili ste Slobodanu Miloševiću i Miri Marković?

- Moja uloga kao kolumniste Peščanika je, zapravo, bočna, jer pre svega pratim kulturnu politiku, dakle rad ministarstva kulture, kulturnih poslenika, njihove strategije, odredbe i zakone, kao i kulturu sećanja i transformaciju kulturnog potencijala u tranzicionim uslovima. To je nemali posao, koji je sada, za vreme vanrednog stanja zapravo sveden na praćenje rudimentarnih oblika kulturnog života u Srbiji. No, ponekad bi me taj moj rad dovodio u nezgodne situacije, pa i kazne. Kao na primer kada me je Dejan Ristić, bivši v. d. direktora Narodne biblioteke Srbije, gde inače radim, nakon hajke na Forum pisaca i bivšeg upravnika Biblioteke Sretena Ugričića, smenio sa mesta urednika izdavačke delatnosti rekavši da “više nikada u životu neću moći da obavljam neki odgovoran posao u Srbiji zbog veleizdaje”. Tada me je smestio u jedan podrumski prostor, odakle mi je bilo zabranjeno narednih osam meseci da tokom radnog vremena izlazim na svetlo dana. Kasnije, tokom jedne slične kazne, dok sam radio na „Kontrabasu“, u tom podrumu sam naišao na memoare Mirjane Marković „Bilo je to ovako“. Otvorio sam ih i počeo da tražim šta je pisala o 1995. i 1996. godini, dakle o vremenu genocida u Srebrenici i posle toga. I tada sam dobio odgovor u vidu zapisa o jednom njenom i suprugovom izletu na Crni vrh, gde je dobila napad alergije. Shvatio sam da mi je ponudila ključ za razrešenje nekih narativnih, veoma važnih, linija u romanu. Razume se, Kurir i srpski pisci, udruženi u bojkotašku falangu, odmah su se okomili na tu scenu. Ali verujem da će upravo ona u budućnosti dobiti na značenju, uprkos današnjem škrgutanju zuba.

Grupa ljudi koja se bavi i pisanjem u vidu zanata otpočela je parnicu, zapravo imovinsko-pravni spor o pravu na Ninovu nagradu. S druge strane ste Vi i znatni deo književne javnosti. Smešteni ste - i tome se ne protivite - u grupu. Mogu li se u umetnosti stvarati takvi savezi?

- Oduvek su postojali neki savezi na književnoj sceni, oni su se gradili i razgrađivali, to je odraz dijalektičkih procesa u savremenoj književnosti, koji su ovde intenzivirani od momenta kada sam sa grupom književnih prijatelja osnovao glasilo Beton. Tada se činilo da je to beznačajno, ali tokom vremena su i na drugoj strani počele da se formiraju neke skupine koje su, za razliku od Betona, dobile veoma ozbiljnu podršku države i njenih institucija. Beton je prestao da postoji u jesen 2013. godine, bar u svojoj originalnoj postavci, dok su oni drugi nastavili da napreduju. Ovaj udar sa desnice, koji se dogodio u januaru i februaru, usmeren na NIN-ovu nagradu, rezultat je tih višedecenijskih procesa i sukoba, koji su naposletku doveli do ofanzive pisaca i akademika zabrinutih zbog pukotine u književnom kanonu, koji se ovde čuva trajnim vanrednim stanjem u kulturi, od Osme sednice do Vučićevih najnovijih manevara.

Da li ste unekoliko oštetili čitaoce koji ne poznaju džez, ili razumeju tek neke od standarda koje pominjete? Može li roman tako da funkcioniše, na neki način diskriminatorski?

- Ukoliko je nepoznavanje berze jedan vid diskriminacije čitalaca koju je sproveo Don DeLilo pišući "Kosmopolis", onda se „Pas i kontrabas“ može tretirati na taj način. Ali ja ne mislim tako. Ukoliko je književnost kvalitetna, svako može dobiti svoj komad užitka u tekstu. Pa opet, onaj ko savršeno razume berzansku logiku nagle promene kursa jena i posledice na privredni rast, može biti osujećen za uživanje u čitanju Don DeLilovog romana ukoliko mu pristupiti tom logikom berze. Isto važi i za poznavaoce džeza i književnosti. Neko možda nikada nije čuo za Adama Ben Ezru, ali će mu nakon čitanja „Kontrabasa“ Ezrino izvođenje „Libertad“ postati mnogo bliže, kao zvuk slobode koji može da raskine lance sa kapije jednog zarobljenog sveta, kakav je ovaj naš.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Vesna Lalić

 

Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. KORONA, PRVI KRUG: Što ako egoizam postane dominantno moralno načelo?

    28.05.2020.

    Predrag Finci

    KORONA, PRVI KRUG: Što ako egoizam postane dominantno moralno načelo?

  2. BURE BARUTA: Kad nisu cvjetale maline

    14.05.2020.

    Ahmed Burić

    BURE BARUTA: Kad nisu cvjetale maline

  3. GRAĐANIN U SAMOIZOLACIJI: Od terorista do ovce

    13.05.2020.

    Nataša Škaričić

    GRAĐANIN U SAMOIZOLACIJI: Od terorista do ovce

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije