ČOVEK KOJI JE POKRENUO AFERU KRUŠIK GOVORI ZA LUPIGU

„Nisam heroj, samo nisam hteo da ćutim“

ritn by: Dejan Kožul | 20.12.2019.
ČOVEK KOJI JE POKRENUO 'AFERU KRUŠIK' GOVORI ZA LUPIGU: „Nisam heroj, samo nisam hteo da ćutim“
"Najviši predstavnici vlasti i režimski tabloidi nazivaju me plaćenikom, stranim špijunom, čak me i predsednik naziva mučenikom, ali postoje ljudi koji smatraju da sve što sam uradio, da je to neko herojsko delo i nazivaju me herojem. Ja sebe ne smatram herojem", govori nam Aleksandar Obradović, čovek koji je pokrenuo "aferu Krušik" koja je u Srbiji jedna od top tema godine. Obradovića, uposlenika državne fabrike oružja Krušik koji je upozorio na malverzacije u poslovanju fabrike Lupiga je posetila u njegovom stanu gde je "gulio" kućni pritvor, nakon što je "odgulio" i solidan pravi pritvor jer su vlasti na dokaze o malverzacijama reagovale tek hapšenjem onoga koji je na njih ukazao. Dva dana nakon naše posete, Obradoviću je ukinut pritvor i skinuta nanogica koju je morao da nosi, ali istraga protiv njega ostaje na snazi. Druga istraga, ona u Krušiku, daleko važnija, još uvek zvanično nije počela.

Iako ima više od godinu dana kako je BIRN (Balkan Investigative Reporting Network) objavio tekst o malverzacijama u valjevskoj fabrici naoružanja Krušik, tek odluka Aleksandra Obradovića, uposlenika Krušika, da ne čeka nove istraživačke medijske ekipe, već da sam izađe u javnost i ukaže šta se sve dešava u Krušiku, prouzrokovala je reakciju. Prvo, reakciju države Srbije jer je prvi put javno i jasno ukazano da je jedan od onih koji iskorištavaju svoju poziciju, odnosno politički uticaj, otac ministra policije (ispostavit će se da su četiri vanjske kompanije dobivale unosne poslove u državnom Krušiku, a ne štetu Krušika, među ostalim tako da su naoružanje iz fabrike uzimale skoro po proizvodnim cenama). 

Sve to je ukazano u tekstu bugarske novinarke Dilyane Gaytandzhieve na portalu Arms Watch. Tri dana posle teksta hapsi se Obradović koji je odlučio da više ne ćuti. Više od četiri godine skupljao je dokaze i kad ih je sakupio počeo ih je iznositi. Postepeno. Umesto da proveri te navode država hapsi Obradovića, a nakon dva meseca šalju ga u kućni pritvor gde ga je Lupiga i posetila. Svega dva dana posle toga, Obradoviću je i ukinut pritvor, ali istraga protiv njega ostaje na snazi. Druga istraga, ona u Krušiku, daleko važnija, još uvek zvanično nije počela. 

Aleksandar Obradović
Aleksandar Obradović primio nas je u svom stanu gde je "gulio" kućni pritvor (FOTO: Lupiga.Com)

Čudna je ovo pozicija iz koje razgovaramo. Za neke ste državni neprijatelj broj 1, a za druge nacionalni heroj. Kako se vi osećate? 

- Shvatam da su dve krajnosti u pitanju. Najviši predstavnici vlasti i režimski tabloidi mi osporavaju ulogu uzbunjivača, nazivaju me plaćenikom, stranim špijunom, čak me i predsednik naziva mučenikom. Ali postoje ljudi koji smatraju da sve što sam uradio, da je to neko herojsko delo i nazivaju me herojem. Ja sebe ne smatram herojem. Istina je uvek negde na sredini. Niti sam strani špijun i sve ono što režimski mediji i predstavnici vlasti predstavljaju u javnosti. To nisam, a da li sam heroj? Lepo zvuči, ali ja se ne osećam kao heroj. 

Šta vam znači ovo puštanje na, i dalje, uslovnu slobodu? Možete se konačno kretati van stana, ali istraga nije gotova? 

- Ja nisam naivan, ne želim da mislim da je moja sloboda konačna i da je sve gotovo. To je samo mali korak i mala stepenica u velikom broju stepenica i napora kojeg će biti do mog krajnjeg oslobođenja. 

Da li ste očekivali da ćete doći u ovakvu apsurdnu situaciju, da vi koji ukazujete na zloupotrebe budete uhapšeni, a oni koji su to činili i dalje budu slobodni? 

- Ne, ali svesni smo u kakvom društvu, zemlji i sistemu živimo i ne može nas ništa iznenaditi. 

Proces istrage je trajao godinama. Kad je počeo i zašto? 

- Sve je počelo 2014. godine kao reakcija na akciju tada postavljenog novog generalnog direktora Krušika, Mladena Petkovića, odnosno na akciju pljuvanja po dostojanstvu zaposlenih. Došao je 3. januara 2014. godine bez potrebnog radnog iskustva, znanja koje je neophodno da bi se odgovorilo izazovima generalnog direktora komplikovanog sistema kao što je holding korporacija Krušik. Prvo što je uradio jeste to da je pljunuo na dostojanstvo ljudi s 35 godina radnog iskustva, ljudi pred penzijom koji su utkali rad, znoj i suze u Krušik. Ne treba zaboraviti da je 1999. godine 92 posto kapaciteta firme srušeno. To su podigli ponovo ti ljudi sa integritetom, znanjem, fakultetskim diplomama … Istovremeno sa tim dešavaju se nestvarne stvari u Krušiku. Svakodnevno čujete neke nepravilnosti koje ja od polovine 2014. godine beležim i vodim hronološku evidenciju, kao neku vrstu dnevnika. Od 2017. godine me prebacuju na novo radno mesto i dokumenta o poslovanju Krušika prolaze kroz moje ruke. Od tada traje proces skupljanja dokumentacije i dokazivanja svega onoga što sam ja za prethodne tri godine skupio. U međuvremenu, upoznajem se sa novim zloupotrebama. Dakle, od 2014. do 2017. godine vodim evidenciju, a od početka 2017. godine pa dok nisam uhapšen radio sam na prikupljanju dokumentacije svih nepravilnosti u radu Krušika.

Krušik Valjevo
"Shvatio sam da ovakvim načinom poslovanja moja fabrika neće imati budućnost" (SCREENSHOT: GoogleMaps)

To je neka vrsta policijske istrage. Da li je bilo ikakvog pokušaja komunikacije sa nekim ko je taj posao trebao obavljati? 

- Ja sam već krajem 2014. godine pokušao da obavestim članove Nadzornog odbora, kao najvažnije tela u našem preduzeću. Pisao sam i resornom Ministarstvu odbrane, čak sam i u ime sindikata pisao tadašnjem predsedniku vlade, današnjem predsedniku države, Aleksandru Vučiću. Za sva pisma znam da su otišla, osim Vučiću, jer je bilo u oštrijem tonu. Nisam sto posto siguran u to. Svi ti moji pokušaji da obavestim resorno ministarstvo, nadzorni odbor i da obavestim ljude koji bi trebalo da se pozabave dešavanjima u fabrici ostali su na pokušajima. Onda 2017. godine shvatam da su u trgovinu oružjem uključeni i najveći predstavnici vlasti. Postojala je želja da to sve prijavim nadležnim institucijama, policiji, sudovima, ali shvatate u kakvoj državi i kakvom sistemu živite. Ja sam, na žalost, više poverenja imao u redakcije istraživačkih novinara nego u naše institucije koje su trebale da se bave tim poslom. Od oktobra 2018. godine stupam u kontakt sa novinarom i urednikom BIRN-a, Slobodanom Georgijevim i oni 21. novembra objavljuju prvi tekst, koji nije izazvao veću pažnju kod javnosti. Nakon toga, želeći sve vreme, da i dalje tu istragu uvedem u tokove naših institucija, kontaktiram sedam dana nakon teksta sudiju Apelacionog suda, Mišu Majića i pitam ga za savet, da mi kaže ime čoveka, broj kancelarije sa kim mogu da podelim svoja saznanja i dokumenta. Svestan sam da u policiji i sudovima postoje neki časni ljudi, ali znam da sve institucije rade pod pritiskom vlasti i da su na čelu institucija ljudi bliski vlasti. Na njegovu preporuku obraćam se redakciji Pištaljke, koja ima svoj instrument zaštite. Nude mi mogućnost da budem uzbunjivač i da kao fizičko lice podnesem krivičnu prijavu nadležnim institucijama, a da će me njihovi advokati štititi. Shvatio sam da ova priča nadilazi moja razmišljanja o uzbunjivaču, kao nekog ko će da prijavi svog direktora. Ovde je vrh države upleten, imate sumnju u to. Dogovaramo se da im prosledim sva dokumenta za koja smatram da su interesantna i da će oni brzo uraditi istraživanja, napisati priču i da će nadležno tužilaštvo pokrenuti istragu. Kontaktirao sam i redakciju KRIK-a, novinarku Draganu Pećo, koja je radila istraživanje o kupovini međunarodnih priznanja, sa kojima su se kupci priznanja kitili na domaćem tržištu kao uspešni menadžeri. Tako nešto je uradio i direktor Mladen Petković koji je imao dve takve nagrade, kao najuspešniji menadžer, a Krušik najuspešnija firma za proizvodnju naoružanja u svetu. Znajući da je jeziv raskorak između onoga što se predstavlja u javnosti i onoga kako je zaista u fabrici, to mi nije dalo da ćutim i zato sam kontaktirao redakcije i tako je došlo do ovoga danas. 

Rekli ste da je postojala sumnja. Kad je ona otklonjena? Kad ste postali sigurni?

- Sumnja je postajala do 2017. godine. U Krušiku se sve vreme šaputalo. Te ko je došao, na koji način su bliski vlasti ili direktoru, ali kad dolazim u priliku da crno na belo vidim dokumenta, pa vam se drugim dokumentom otvaraju vidici, sa njima utvrđujete prethodna saznanja, od onda više nemam dilemu da li je u ovoj trgovini oružjem učestvovao sam vrh vlasti u Srbiji. 

Kako to da ste prešli na novo radno mesto 2017. godine što vam je omogućilo dolaženje u dodir sa dokumentima?

- Dolaskom novog generalnog direktora, 2014. godine, mene i još stotinjak ljudi raspoređuju na druga radna mesta, neadekvatna našoj kvalifikacionoj strukturi. Nije mi to teško palo. Premešten sam u proizvodnju na poslove evidentiranja radnika. Tad je stvorena prva reakcija, jer kad vidite uplakane ljude sa 35 godina radnog staža, koji su meni bili mentori, za koje znate kakav doprinos su dali fabrici, plus dolazak nekih kadrova koji se nikad nisu pitali u Krušiku, a znate da su u vezi sa vladajućom strankom, ulazak novih firmi koje su izbacile višedecenijske dobavljače, a te firme su osnovane 2016. i 2017. godine, kad to vidite, nisam mogao da budem slepi i nemi svedok. Onda me 2017. godine prebacuju na mesto organizatora proizvodnje za raketni program. To radno mesto je bilo složenije i ispunjavalo je donekle moje kriterijume kvalifikacije. Na tom radnom mestu su mi kroz ruke prolazila dokumenta koja pokazuju mesečne ekonomske parametre realizacije. Ne treba da budete nikakav genije da vidite pojavu da određene firme imaju identičnu cenu koštanja koje su manje od cene koje ima javno preduzeće Jugoimport SDPR. To budi sumnju. 

Aleksandar Obradović - nanogica
Obradović nam pokazuje svoju nanogicu vrednu 3.000 evra, koju je morao nositi sve do pre dva dana do kad je bio u kućnom pritvoru (FOTO: Lupiga.Com)

Svesno ste se izlagali opasnosti. Da li ste pomislili šta bi moglo da se desi ako bi neko otkrio šta radite? 

- Bio sam svestan da ne radim u prodavnici kolača pa da sam izneo recept za proizvodnju torte. Znao sam gde radim. Shvatio sam da ovakvim načinom poslovanja moja fabrika neće imati budućnost. Kad vidite da fabrika pravi sve veće gubitke, kad vidite da se firme enormno bogate shvatate da ne možete da ćutite, krik savesti u vama bude toliko jak da ne želite od toga da odustanete. Problem je što ne funkcionišu institucije koje bi svim tim trebalo da se bave nego sam ja morao da idem putem redakcije istraživačkih novinara, što je poražavajuća činjenica. Bio sam svestan da ću snositi posledice, ali krik savesti mi nije dozvoljavao da odstupim. 

Šta je sa ostalim radnicima. Niste vi jedini koji ste primetili tu vrstu anomalija?

- To mene najviše žalost. Ja nisam ni najpametniji, ni najstručniji, ni najhrabriji u toj fabrici. Pretpostavljam da je većina radnika znala da ovakav način poslovanja ne vodi nikuda. Do 2014. godine bilo je 1.260 zaposlenih, a po dolasku novog direktora, nakon što je povećan obim poslovanja u fabriku ulazi oko 2.000 novih radnika, pre svega po stranačkom ključu gde je glavna ulaznica za radno mesto u Krušiku bila članska karta vladajuće partije. Ja od tih 2.000 radnika ne mogu da očekujem nikakvu podršku. Meni nije jasno zašto oni ostali ćute. Zar ne shvataju da sutra neće moći da odu u penziju, da prime platu ... Shvatam da je strah kod ljudi, da je strah za egzistenciju jedan od najjačih ljudskih strahova, ali ne razumem da se nije pojavio nijedan zaposleni, čisto da kaže - situacija nije bajna i sjajna kakva se predstavlja u medijima. 

Vaše hapšenje je usledilo nakon što je u tekstu o malverzacijama spomenuto ime Branka Stefanovića, oca ministra policije. Kakva saznanja imate o njemu?

- Slušao sam svakakva šaputanja o firmi GIM, da se ta firma veže za oca ministra policije. Pričalo se da je više puta bio prisutan u fabrici, a bio sam siguran da je upleten kad sam pronašao dokumenta u kojima je naveden. Kad sam video fotografije prisustva na proslavi 80 godina fabrike, to je dalo potvrdu svih tih šaputanja. Dovoljno je da vidite bilanse stanja i uspeha firme GIM od 2016. godine do danas i uporedite sa bilansima pre tog perioda i sve će vam biti jasno. Firma GIM je svetski rekorder u povećanju ukupnih prihoda i profita za taj period i tu nešto nije u redu. 

Protest za Aleksandra Obradovića
Jedan od protesta na kojim se zahtevala sloboda za Obradovića (FOTO: Lupiga.Com)

Drugo često spominjano ime je Slobodan Tešić, jedan od najvećih trgovaca oružjem sa Balkana koji je bio i na UN-ovoj crnoj listi, a sad je pod američkim sankcijama? 

- Slobodan Tešić je preko pet svojih firmi trgovao sa Krušikom. Prvi ugovor po povlašćenim cenama je potpisala upravo Tešićeva firma i to u avgustu 2015. godine. Te sve privilegije, počevši od 2015. godine su prisutne sve do danas. Američka agencija koja se bori protiv korupcije i za ljudska prava ga je stavila na listu osoba, koje se sumnjiči za korupciju i kršenje ljudskih prava. Ta optužba je u decembru proširena na sve firme i sve ljude koji se vezuju za njegove firme.

Zanimljivo je da nema gotovo nikakvih reakcija na te navode. Kod Branka Stefanovića se samo negirala njegova veza, a kod Tešića nema ni toga?

- To govori da institucije u našoj zemlji ne funkcionišu, da su pod pritiskom vladajuće garniture i da ne rade svoj posao. Istina o Krušiku će se kad-tad saznati. Dokumenta i svi dokazi se ne mogu uništiti, ne mogu se falsifikovati, to je sklonjeno na sigurno. Sve to čeka nekad nekog hrabrog tužioca, hrabre institucije koje će se time pozabaviti. Protiv mene i dalje traje istražni postupak, a da li i optužnica to ćemo videti. Verujem da ovo sve što sam radio nije uzaludno, da ne bude po stihu Bore Đorđevića da za ideale ginu budale, nego da će sve ovo imati epilog i završnu reč na sudu. 

Zbog svega privatno jako trpite. 

- Čitava porodica trpi. Svestan sam da ću trpeti i narednih godina. Vi ste nekome gurnuli prst u oko, u njegov komfor, u mali raj. Ne osećam strah, ali siguran sam da ću biti na oprezu. Uništili ste nekom privilegije, da li nakratko ili zauvek i svakako da neku vrstu odmazde očekujemo.

Aleksandar Obradović
Obradović nas pozdravlja sa svog balkona koji mu je za vreme kućnog pritvora bio maksimalni doseg (FOTO: Lupiga.Com)

Veliku ulogu, koliko sam shvatio, u otkrivanju pa i u ohrabrivanju odigrala je bugarska novinarka, autorka teksta nakon kog ste i uhapšeni. Kako? 

- Da, to je osoba idealista koja ima svoj san da svet bude bez oružja, bez ratova. Ja sam, što se tiče svega toga, bio malo pragmatičniji. Moj kontakt sa njom počinje u martu 2019. godine kad sam se već uživeo u ulogu istraživačkog novinara. Pratio sam avio letove sa beogradskog aerodroma. Uočavam anomaliju da nakon prestanka leta nema u evidenciji zabeleženog leta. To su diplomatski letovi azerbejdžanskih i beloruskih aviokompanija koje imaju dozvolu od Amerikanaca da oružje iz ovog istočnog bloka transportuju na tržišta Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata, a kasnije u Jemen, Siriju i tako dalje. Ona je pisala o tim diplomatskim letovima godinu i po dana pre mog kontakta. Kontaktirao sam je da mi razjasni sve to. Brzo sam dobio povratnu informaciju. U bilo koje doba dana kad joj pošaljem poruku dobio bih odmah odgovor. Ona je pokrenula lavinu objavljivanjem teksta u kom je spomenut otac ministra policije i na osnovu tog teksta sam tri dana posle uhapšen. 

Da li je nivo tog pragmatizma smanjen nakon svih saznanja kako se zloupotrebljava fabrika i gde to naoružanje završava? 

- Od 2005. godine sam bio svestan u kojoj fabrici radim, da ne proizvodi kolače, nego oružje. U mojoj svesti je bilo da to negde ide i da je skladišteno. Pojavom Dilyane (bugarska novinarka op. aut.) koja mi od marta 2019. godine šalje dokaze da se oružje iz Krušika nalazi i u Jemenu i Siriji, pa otkrivanjem sve tragedije u Jemenu, te humanitarne katastrofe, kad vidite koliko je nevinih ljudi poginulo od oružja proizvedenih u fabrici tad mi se javlja prigovor savesti i pitanje gde ja sve vreme radim. To je bio jedan od razloga da ne odustanem u istraživanju kuda ide ovo oružje i šta se sve dešava. 

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Lupiga.Com

 

Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. NOSITI MASKE ILI NE: Krizni stožer u epizodi dogmatske obrane početnih pozicija

    26.03.2020.

    Nataša Škaričić

    NOSITI MASKE ILI NE: Krizni stožer u epizodi dogmatske obrane početnih pozicija

  2. BURE BARUTA: Posljednji krug reality showa "Znameniti Bošnjaci protiv Covida-19"

    17.03.2020.

    Ahmed Burić

    BURE BARUTA: Posljednji krug reality showa "Znameniti Bošnjaci protiv Covida-19"

  3. O SMISLU IZBORA: U nezadovoljstvu su ujedinjeni glasači svih zemalja!

    12.03.2020.

    Predrag Finci

    O SMISLU IZBORA: U nezadovoljstvu su ujedinjeni glasači svih zemalja!

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije