Imam jednu vest koja će iznervirati sve: i religiozne i ateiste. Bog je, naime, živ i stanuje u Briselu. Nije ovo neka pseudo-slobodarska tlapnja o tome kako nam svima Evropska Unija određuje kako ćemo živeti, šta smemo jesti, smemo li peći rakiju i koliko naši krastavci smeju biti zakrivljeni. Ne, u ovom filmu Gospodin živi sa familijom u sasvim običnom trosobnom stanu u evropskoj prestonici poznatoj po lošem vremenu, dobroj hrani i dobrom pivu. Iako možda tako počinje, ovaj film nije (samo) rečita satira na temu religije. Problem sa tim je da, kad jednom istrese sve trikove koje ima, počinje da vrti istu ploču. To nas opet dovodi do standardne boljke ovogodišnje festivalske produkcije. Sve što je iz Cannesa sa nagradama pošlo na festivalsku turneju i stiglo do nas su uglavnom nekompletni filmovi koji imaju ideju i lepo počinju, ali ne znaju da ispričaju priču do kraja. Zvizdan je tu izuzetak, pre svega zbog ingeniozne strukture. „The Brand New Testament“, nažalost, nije i pokazuje da se film ne može “voziti” na jednoj ideji sve vreme.

Svakako, „Ti mene nosiš“ je značajan naslov, možda i prekretnica za hrvatsku kinematografiju jer pokazuje da su neke stvari moguće, ali to ne znači automatski da je dobar. U pitanju je jedan od onih filmova koji kada krenu da vas “rade” na jedan način, tako manje ili više ostaje do kraja, možda se samo utisak pojačava. U pitanju je melodrama u hyperlink tehnici na tragu dvojca Arriaga-Inarritu, na temu savremenog života u jednom relativno velikom gradu (Zagrebu), sa likovima čije se sudbine prepliću na očekivanim i neočekivanim mestima. Te poveznice su, međutim, ili suviše zgodne (tri žene rade na istoj sapunici), ili suviše slučajne i bez posledica. Moj privatni problem sa “težinjanjem” tog tipa je što mi to jednostavno deluje manipulativno, prenaglašeno i neiskreno, kao da “muze” emocije i nešto, hajdemo reći, svakodnevno i normalno pokušava da pokaže kao veće od života.

Na Zvizdan se može gledati kao na kalkulantski film namenjen politički korektnim žirijima na internacionalnim festivalima. Ne bih ja to baš nazvao kalkulantstvom, nego pametnom odlukom i dobrim ciljanjem, pre svega, strane publike. Umesto didaktičnih dela namenjenih Srbima i Hrvatima koje valja naučiti da im nema budućnosti ako ne žive u slozi (ako to do sada nisu naučili, bojim se da im nema pomoći), Zvizdan se poziva na univerzalnost rata, razaranja i patnji kojima su ljudi (jer smo pre svega ljudi, pa tek onda sve ostalo) izloženi, ma u kom ratu i ma na čijoj strani bili. Zato pametna konstrukcija Zvizdana može biti preneta na bilo koji drugi sukob u svetu juče, danas i sutra, na Ruse i Ukrajince, Izraelce i Palestince i bilo koje druge zaraćene strane. Nemam ništa protiv te univerzalnosti, dokle god nije beskrvna i dokle god je dobro izvedena, a Zvizdan je jedan sasvim dobar film.

Moderna vojna tehnologija liči na kompjuterske igrice: “pilot” drona sedi pred monitorom u klimatiziranoj prostoriji, nišani i puca pomoću džojstika, gađa piksele na ekranu razornom “Hellfire” raketom, ali ispod te podignute prašine leže ubijeni ljudi od krvi i mesa, teroristi i civili, žene, deca, starci i slučajni prolaznici jednako. Andrew Niccol je autor kojem moralna pitanja ratovanja i naročito tehnologije nisu strana. Njegov najnoviji film „Good Kill“ je upravo takav i ostavlja utisak snažnog udarca u stomak koji izbija zrak i od kojeg se morate oporaviti. Smešten je u milje pilota dronova u vojnoj bazi nadomak Las Vegasa. Glavni lik je Thomas (Hawke), klasičan vojnički “strong & silent” tip, odlikovani bivši pilot lovačkog aviona koji je dobio prekomandu u stolicu iza ekrana, na dronove. U svom pristupu Niccol najčešće nije suptilan. Umesto toga je direktan.

Koliko bi vas privukao opis u festivalskom katalogu koji bi glasio otprilike ovako: ukrajinska nasilna socijalna drama bez dijaloga? Fora sa filmovima bez dijaloga nije naročito nova, ali ovde nije u pitanju štos ili larpurlartistički ekscentrizam već potreba za suhim i hladnim realizmom koji donosi maksimalni efekt. „Pleme“ je film ceo smešten u milje gluvonemih pitomaca jednog internata i mi se u njihovom svetu otprilike jednako loše snalazimo kao oni u našem. Zato nam i treba vremena da se na njega naviknemo (barem pola sata ekspozicije dok nam ne postane savršeno jasno da nijedna jedina reč neće biti izgovorena u filmu) i zato je „Pleme“ film koji valja pogledati barem dvaput. Ne smemo smetnuti sa uma da ovo društvo ima marginu koja će večito biti margina, svejedno pre ili posle revolucije. Za njih se okolnosti ne menjaju, na njih revolucije ne utiču. I to je ono što je potresno.

Znamo kakve su balkanske države, kakva im je politika prema kinematografiji, zašto bi Albanija bila izuzetak. Ako je komercijalni film u pitanju, naročito ako je strana produkcija umešana, neće se bežati od negativnih stereotipa za novac koji ta produkcija obećava. Međutim, Bota je film koji će vas, kada mu se prepustite, pozitivno iznenaditi. Bota je film sa dušom umesto kalkulacije, jedan od retkih koji uspešno kroz sadašnjost govori o prošlosti, koji je pritom liričan i iskren. Ovo je film u kojem je autorima stalo do svojih likova i do ljudi generalno. Zato i zaslužuje moju toplu preporuku. Ako ništa drugo, naučićemo nešto o jednoj zemlji o kojoj ne znamo ništa i naučićemo barem jednu reč iz jednog stranog i nepoznatog jezika.