Iskreno, zazirao sam od ovog filma, ma koliko verovao u autorski i etički kompas Ivana Jovića koji je već demonstrirao svojom mikro-budžetnom studijom vere i verovanja pod naslovom „Isceljenje“. Razlog zašto sam se bojao „Zaveštanja“ je njegova tema, Jasenovac, tema koja po potrebi iz istorije skreće u dnevnu politiku. Ovisno od perspektive i njenog nacionalnog predznaka, zna doći do samoviktimizacije ili relativizacije i cela priča o žrtvama i ubicama neretko postaje priča o Srbima i Hrvatima, a da se fenomenologijom ljudskog zla ili etičkim bezdanom koje taj toponim najbolje oslikava gotovo niko i ne bavi.

Joviću se, pak, mora priznati doslednost i temeljitost u radu. Perspektiva koju je odabrao nikada nije do kraja naučno-istorijski obrađena (stradanje dece u navedenom logoru, kao i njihova kasnija sudbina u Sisku i Jastrebarskom), a metodologija je ingeniozna i jedina ispravna. On je, naime, razgovarao sa još uvek živim nekadašnjim logorašima, tada decom, a sada već starim ljudima, ukupno devedesetak njih od kojih je pedesetak završilo i u filmu, prikupio 450 sati materijala i od toga izmontirao manje od 90 minuta filma minimalističkog izričaja. 

Film je imao premijeru u Beogradu, festivalsku u Moskvi, kompletni materijal će se čuvati u muzeju Yad Vashem u Izraelu, možda i u Holocaust Memorialu u Washingtonu, a po regiji putuje po komornim projekcijama propraćenim tribinama. Međutim, pravi medij bi za njega bila televizija kada bi se našlo dovoljno hrabrih u nacionalnim medijskim kućama da se bave teškim temama i da se suprotstave revizionističkoj klimi koja se raširila.

Nema naratora, samo ti stari ljudi, poslednja generacija koja je imala neposredno iskustvo sa logorima (FOTO: Facebook/Zaveštanje)

Dakle, imamo logoraše koji u svojim kućama govore u kameru, kartice teksta i povremene krupne kadrove reke Save koja teče, iste one po kojoj su ranih četrdesetih plivali leševi koje bismo možda i videli kada bi se kamera odaljila. Sve to u crno-beloj boji, u nijansama sive koje još više ističu težinu teme i traume. Nemamo arhivske snimke. Nemamo naratora. Samo te stare ljude, poslednju generaciju koja je imala neposredno iskustvo sa logorima, i njihove priče koje će nas sigurno ganuti i kojima moramo verovati ako se želimo nazvati ljudima.

Jović svoj film strukturalno deli u tri celine, od kojih se prva bavi onim kaotičnim periodom oko formiranja Nezavisne države Hrvatske, ustaških snaga i logora smrti, spominju se pokolji po selima i transport do Jasenovca i Stare Gradiške. Drugu celinu sačinjavaju sećanja na period proveden u logoru, a ona ne uključuju samo industrijsku smrt, nego i temeljnu nebrigu, glad, prljavštinu, zanemarivanje. U trećoj celini se logoraši prisećaju svoje sudbine nakon transfera iz Jasenovca, bilo da se radi o Jastrebarskom, “skrbi” pod okriljem Katoličke crkve, nasilnoj promeni vere i identiteta i životu u hrvatskim porodicama do kraja rata.

Niti autor filma, niti sugovornici ne spominju brojke podložne manipulaciji i ne iznose vrednosne sudove van svedočanstava koja govore i puno više od toga. Poneki detalji su grafički i zaista jezivi, skoro nezamislivi, pa nam je jasan taj stoicizam preživelih. Njih su te traume formirale. Takođe, nema ni mržnje ni prezira, za njih su prosto važila takva pravila igre u to doba. 

Najvažnije od svega, ni na jednom mestu nije prisutan nacionalizam i podizanje tenzije. Žrtve jesu uglavnom Srbi (mahom sa Banije, Kozare, Potkozarja i iz zapadne Slavonije), dželati jesu uglavnom Hrvati, i to je istorijska činjenica kada govorimo o tom vremenu i tom mestu, ali se stiče utisak da i autor i njegovi sugovornici ljude vrednuju prema delima, a ne prema nacionalnosti. Uostalom, u poređenju sa snagom svedočanstava i sa implikacijama onoga što čujemo na veru u ljudski rod, nacionalne kategorije i političke manipulacije postaju i ostaju deplasirane.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: screenshot/YouTube