Dobar deo kinematografije braće Coen, Joela i Ethana, počiva na „junacima našeg doba“. Oni su poput čuvenog glavnog lika filma „Big Lebowski“, jednostavno „tipovi“, rečeno u žargonu. Kao što je to tip, „dude“, narodski i jednostavno „batica“, koji biva upleten u život multimilionera, ne svojom krivicom već krivicom i zabunom samih otimača. 

Ti tipovi, odnosno karakteri su tu, ali i nisu tu, kao onaj naslovni protagonista u „Čoveku koji nije bio tu“ („The Man Who Wasn‘t There“, 2001.). Stvari koje se odvijaju oko njih malo ih zanimaju, sve dok, poput uragana koji zahvata i uvlači u sopstveno središte čitav krajolik, kao na kraju filma „Ozbiljan čovek“ („A Serious Man“, 2009.), ne budu doslovno uvučeni u epicentar zbivanja.

Stabilno odsutni, oni nisu sasvim prisutni ni u sopstvenim bračnim i roditeljskim dužnostima i obavezama, te time podsećaju na kafkijanski izgubljene, otuđene likove, koji znaju da funkcionišu jedino dok se nalaze u dodiru sa svojom profesijom i pasijom. Poput profesora matematike, u „Ozbiljnom čoveku“, koji čitav svoj životni vek posvećuje nauci, mada mu ona ne može ni približno objasniti kako se u njegovom životu, uvek iznova, ponavljaju samo najgori scenariji. 

Braća sklona iščašenoj, apsurdističkoj vrsti humora (SCREENSHOT: YouTube)

Film „U glavi Llewyna Davisa“ („Inside Llewyn Davis“, 2013.) jedna od poznih ostvarenja režiserskog para Coen, progovara upravo o takvoj jednoj otuđenosti, kao što, dodatno, a to je poseban njegov kvalitet, govori o čoveku koji u rasponu od sedam dana, a pretpostavlja se još i znatno duže, provodi u krstarenju Greenwich Village folk scenom, ostajući večni epizodista. Bez većeg angažmana, bez solo svirke, osim one koju ima povremeno u jednom te istom noćnom klubu. Iako je on namerio da živi od sopstvene muzike i prodaje ploča, jednostavno se događa da je on pravi čovek u pogrešnom trenutku. Iako osetnog talenta, što sjajno tumači Oscar Isaac, on kruži ulicama grada u trenutku kada je folk muzika još uvek u zapećku, sve dok se ne pojavi jedan kantautor koji će u orbitu lansirati folk i na folk naslonjen rock. Upravo nakon njega, naime, u rečenom baru, jedne večeri nastupa Bob Dylan, ali ovoj sceni njegovog nastupa Llewyn Davis neće ni prisustvovati, što samo govori o još jednoj propuštenoj prilici, kao i o kružnom vraćanju na početnu premisu izgubljenosti. Poput Odiseja koji je zaboravio put kući, nakon dugog prebivanja na moru, među hridima, bez sopstvene Penelope koja bi ga čekala otvorenih ruku. 

U jednom trenutku, Llewina Davisa zatičemo dok se poverava devojci kojoj je napravio dete, takođe folk pevačici Jean – što saznaje tek kasnije – i koja je od njega tražila, kada je drugi put zatrudnela, da joj plati za pobačaj, kako izgovara da je previše iscrpljen. „Umoran sam“, kaže on. Prvo je mislio da je to od nespavanja (insomnije), ali u tom trenutku shvata da je mnogo više od toga. Noseći teret slave koja nikako ne dolazi, očigledno zaljubljen u svaku folk melodiju i pesmu koju izvodi, on je nalik na poslednjeg velikog Idealistu, zarobljenog u "loopu", vrtlogu ponavljanja, te 1961. godine, upravo poslednjeg trenutka pre nego što folk globalno eksplodira kao omiljeni muzički pravac.

Takođe, film „U glavi Llewyna Davisa“ je omaž putovanju, posebnoj vrsti filmova (filmovi ceste) koji se odvijaju na putu i u putu. Taj put će kroz autostopiranje, zadesiti i našeg Odiseja, Llewyna Davisa, koji se otiskuje od obale, kao što je to radio dok je plovio morem kao brodska radna snaga, i koji na kraju želi da odustane od scene i karijere te da se vrati plovidbi, ali bezuspešno.

Braća Coen su već posvetila jedan od svojih najuspelijih filmova samoj figuri Odiseja kao putnika – „O, brate, gde si?“ („O, Brother where are you“, 2000.). Izmestivši motiv lutanja i putovanja i povezavši ga sa temom bekstva iz zatvora trojice osuđenih na tešku robiju zbog krađe, braća Coen su radnju ovog filma smestili na jug Sjedinjenih Američkih Država, u vreme kada su još uvek uveliko vladali rasni zakoni, neposredno pred Drugi svetski rat. 

Poznata je fascinacija braće Coen istorijskim i fikcionalnim rekonstrukcijama. Pri tome, oni poput Quentina Tarantina, insistiraju ne na doslovnoj rekonstrukciji samih prohujalih istorijskih scena već na njihovoj reinvenciji i reinterpretaciji. Zato nastaju zanimljivi omaži i istorijske drame koje su više nego epske sage. 

Sklonost braće Coen iščašenoj, apsurdističkoj vrsti humora koji se još naziva „deadpan“, dakle, smrtno-ozbiljnoj vrsti, koja istovremeno izaziva i smeh i jezu, dovodi do toga da su i najozbiljnije ubice, poput onog koga igra Javier Bardem u čuvenoj reinterpretaciji knjige Cormaca McCarthija, „Nema zemlje za starce“ („No Country for Old Men“, 2007.), sa svojim kameno ozbiljnim licima, koja se nikada ne smeju, na trenutke užasno smešne i zabavne. Taj dar za komično seže još do Bustera Keatona, čoveka koji je uvek imao jedno isto – zamrznuto tužno i ozbiljno, gotovo plačno lice, naročito u trenucima kada se sve oko njega raspada i prestaje da postoji. 

To se dešava i samom Llewyn Davisu. Njegovo lice kao da je zamrznuto u sopstvenoj tuzi. Što je i razumljivo s obzirom da je on i dalje u fazi žalovanja, unutrašnjeg oplakivanja smrti svog partnera s kojim je imao gitarski duet/duo. Zato je i njegova muzika melanholična i gotovo mrtvozornička, crnohumorna. Poput one pesme kojom se otvara sam film – „Hang me oh, hang me“, Davea Van Ronka:

Hang me oh hang me
I'll be dead and gone
Hang me oh hang me
I'll be dead and gone
Wouldn't mind the hanging
But the laying in the grave so long,
Poor boy
I've been all around this world 

Llewyn Davis kao da je, što se dešava i Bartonu Finku, u istoimenom filmu iz 1991. godine, čoveku koji je došao u Hollywood sa idejom da postane poznati pisac filmskih scenarija, i koji u mnogome, u tumačenu Johna Tortura, podseća po sopstvenom stepenu neurotičnosti na samog Franza Kafku, biva zarobljen u „groundhog danu“ kao u beskonačno lošoj večnosti. U tom beskrajnom predvidivom i monotonom ponavljanju sopstvenih loših dana, nedostatka inspiracije, niti ideja za dobar scenario koji bi iskupio njegov boravak u epicentru filmske industrije. U slučaju Bartona Finka, ova kriza je skopčana još i sa krizom vere u sopstveni talenat, nemogućnosti da se, zbog stalnog odvlačenja pažnje čudnim događajima koji se odvijaju u njegovoj glavi i oko nje, posveti do kraja i sa maničnom ozbiljnošću samom pisanju. Ali čak i kad se posveti, i kada bude u tome do plafona, radikalno, poput Llewyna Davisa, koji svoje najbolje interpretacije izlaže pred licem glavnog čikaškog producenta, njihov apel nije dovoljno jak i nema dovoljno komercijalne vrednosti. Pred filmskim producentom koji nije očevidno odgledao nijedan ozbiljan film i koga zanimaju jedino scene hrvanja i mačo borbe u ringu, scenario „Bartona Finka“ štrči kao suviše nakićena i kompleksna ekstravaganca.

Zanimljiva pojedinost je da su braća Coen svoj lik autsajdera Llewyna Davisa radili po inspirisanosti drugim folk pevačem koji je zaista postojao – već spomenutim Davidom Van Ronkom. I koji je bio neposredna inspiracija samom Bobu Dylanu. Možda baš zbog te pojedinosti, koja iskrsava kada istražujemo naknadno istoriju, „U glavi Llewyna Davisa“ nije ipak samo još jedan scenario o propasti, već naprotiv – scenario o tome kako se inspiracija prenosi kroz generacije. 

A nema veće nagrade od one da je tvoje sopstveno delo inspirisalo one koji tek dolaze.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: U glavi Llewyna Davisa 

Sviđa vam se ono što radimo? Želite više ovakvih tekstova? Možete nas financijski poduprijeti uplatom preko ovog QR koda. Svaka pomoć onih koji nas čitaju, čitateljice i čitatelja poput tebe, uvijek je i više nego dobrodošao vjetar u leđa.